Došao je ranije i zauzeo mesto, ali nije bio sam što sam shvatio kao svoju prednost. Srdačno sam se pozdravio i seo preko puta. Rado sam mu prepustio da vodi igru jer me nije interesovalo šta ima da kaže. Znao sam da ne mogu da prihvatim.
Treba da mislim na nešto drugo da ne bi upao u neku raspravu. Trudio sam se da ga gledam u oči, ali mi je smetalo sunce. Bilo je nisko. Samo da ga ne slušam… skrećem misli, da me ne uvuče u njegovu tamu.
A ovo svetlo... kao posle velikog prasaka. Prvi dan stvaranja…
… i bi svetlo
I vide Bog da je svetlo dobro
I rastavi Bog svetlost od tame
I nazva Bog svetlost dan
A tamu Bog nazva noć
Pratio je čovek sunce, video kako izlazi i zalazi, kako se dan i noć smenjuju i kako se mnoge pojave dešavaju, a njegovo telo slabi, pa se doseti da bi tome mogao dati ime. I nazva ga: vreme. Podeli ga na vekove, godine, mesece, sate, minute i sekunde, ali ubrzo shvati da će ga ono progutati.
Samo treba da ga pustim da priča. Vreme će ga progutati.
Ne skrećem pogled. Priča mu je benigna parodija koja zvuči kao galama u ovom teatru privida čiji smo mi glavni akteri. Naravno, sa velikom dozom nepoverenja i prezira čiji miris nas nadima.
U jednom trenutku je skrenuo pogled ka kolegi koji je sve vreme ćutao. Znao sam da mu tlo izmiče.
-To je za mene neprihvatljivo…
-Šta to znači?
-Ovo mi liči na basnu o rodi i lisici, ako je ovde neko pozvan na ručak da bi ostao gladan, onda mi tu nije mesto!
-A koji je tvoj predlog?
Spremao sam se za ovaj sastanak nekoliko dana i sve što sam imao u planu moglo se primeniti samo posle ovog pitanja.
Vikend sam proveo sam. Sve se skupilo, loše vesti svakodnevno, krza na sve strane. Umoran sam od ove borbe i ljudi koji misle da se i na ovakvoj situaciji može profitirati…
Ne osećam se kao pobednik. Posle ovakvog “trijumfa” se osećam još praznije. Kao večiti marginalac najbolje i jedino dobro funkcionišem kada sam sam sa sobom.
A opet, bez drugih ne mogu.
Jednostavno ne ide.
Permalink | Komentara ( 4 ) | Pošalji komentar