''Za vreme stare Jugoslavije iz požarevačkog kraja krenulo bi svakog proleća šezdesetak mečkarskih porodica, često i sa oko tri stotine mečki. Krenulo bi na put pola godine dug, na kome treba sve Božane da otplate zimsku negu i zarade za život do sledećeg proleća.... ...Rade-Tarzan priča:
- Tarzan me zvali u film što smo slimili sa Kamenka Katića, na Adu Ciganliju. Teo on da me posini, al’ nisu me dali. Ceo život radimo sa mečku, i otac, i dedovi. Mečkari su nepismeni. A nepismeni smo zbog mečke. Kako da ideš u školu kad ideš na put u proleće, a vraćaš se u zimu? Možda bi ja bio bolji novinar od teb, al sam nepismen. Nemoj da pišeš neki laž, ima tu u komšiluk i pismeni, će čitaju pa će nam kažu. Ako uzmu Koštanu i Sanelu, nemam da ranim decu. Sa te dve mečke zaradim ranu. Kod nas se zna: kad ti igra mečka, to je na sreću. Mečka isteruje boleščinu, igra deci za zdravlje, za krompir, kiso kupus... Nekad i paru. Da oće da daju poso... Al’ de ja da radim kad nema poso ni za ovi pismeni iz banku! ...
... Kad smo bili u Kumodraž, krenula mafija na nas. Ej, znam Beograd bolje od Požarevac! Taman smo potpalili vatru, će spavamo, kad krenula mafija: daj, Romi, rekete! Kažem ja, nemamo rekete, ne igramo s to, nego s mečku. A oni bre, traže marće! Nisam ni znala šta su reketi! Da radim u Nemačke, podigla bi neki nameštaj, kažem ja. A oni kamenje, pa po nas, mi diži kola i mečke. I bežimo. Jurili nas s autobus. Kad smo stigli u Požarevac, Zoranu stavili kopče na glavu od kamenje, a u miliciju rekli nema od tog ništa da tužite mafiju. Sad radimo po naša sela, tam prema Petrovcu. Ne smeš više od mafiju, i od ovi drogiranti. ...
... Vidiš, Romi volu mečku. To je životinjka, al’ plačemo za nju, ko kad dete umre. Po pet-šes kila leba jedu naše mečke na dan, jedu i kukuruz. i splačine, i piju. Zimi dajemo slamu, da spavaju. Sa mečke radimo sve što radu u Indiju, Tursku, Bugarsku, Rumuniju... Tako se vodi mečka, a koj ne zna, nek ide da vidi. Mečka se kupuje u Bosnu, Makedoniju, u Liku. Kad lovci nađu meče od šes meseci, oni ga prodaju a mi kupujemo. Onda ga ranimo sa cuclu, pa kad dođe tri godine, onda mu vadimo zube, al samo prednje. Onda ga učimo da igra. Lažu da mečku dresiramo na vatru. Podignemo je za plafon, al ne da je besimo, nego sam da mož da stoji na dve noge. Onda jedan lupa, a drugi je dira s prut po noge. Tako vata ritam. …
... Smeta im što vezujemo mečke. Pa, i kučići vezuju, a neće mečke. Izmislili taj laž da mečke spavaju zimski san, a medved ne spava taj san. Jel mož čovek da spava tolko, da ne jede, da ne pije?! Mečke radu ko čovek. I sve razumu, al’ ne mož da odgovoru. ... ''
(delovi članka iz NIN-a, februar 2002.)
Sećam se mečki, kao klinka. Skrivajući se jedni iza drugih ili možda ja iza ostalih, okupljali smo se, i posmatrali sa, koliko smo mi procenjivali, bezbedne razdaljine. Za mene je to bio zastrašujuć događaj, strašna mi je bila ta galama, divlja zver je došla u vaš grad!, strašan prizor životinje koja se muči, ne sećam se baš jasno, ali mislim da bi uvek imala neki pirsing, neku šipku u njušci, da bi rikala... otrčala bih kući neutešno plačući. Tako mi žao beše životinje.
A danas, kad sam ovo pročitala, beše mi žao i čoveka.
