Radosno otkriće nove radio stanice, koja te pokreće, njiše, nosi. Njene dirljive virtuelne slike u crno-belo-crvenom.
Dve nepravilne i paralelne zelene linije na novom žutom stikeru, oštrenje kreona u žurbi. Magla baci sablast na grad i dišeš vlagu. Prođeš pored mesta gde te je držao za ruku, prvi put, a ti se osećala kao da ti je to prvi put ikada da te neko drži za ruku… i tada se zamaglilo. I kažeš ...Nije mi dobro, koliko mi je dobro… beži, đavole. A njemu se svidi. U zamagljenom, sasvim je jasan osećaj njegove jačine. Snaga koja te uvuče u sebe. Bila je isto subota, puna subota, kad ti je rekao jednostavne stvari, da si lepa, da ti kosa sjaji, i kad je ćutao samo i gledao uporno, pokušavajući da te zbuni dodirom kolena ispod stola. Neprimetno. Ono od čega ti se grči stomak, i pomera. Čak i sad kad se prisećaš. Prijatno nelagodno.
Subotom i alergija koji ti izađe kao rana u borbi s kućnom prašinom, deluje ti kao ukras na koži junakinje Star treka. Simbiotični humanoid sa planete Trill, sa specijalnim neurotransmiterom, alergijom na ujede insekata i uvek hladnim rukama. Sa magičnim moćnim belegom od čela duž obe strane tela. U simbiozi spojena su sećanja, veštine, crte. Subotom je lako postati simbiotička Trillica.
Svađe subotom imaju specifične tonove. Uglavnom visoke. Koje prekida muk. Izmestiš se na tren i znaš da je besmisleno, ali doprinosi dinamici, a pravilo je prihvatiti sve što pokreće.
Misliš o trenutku u kom si postao svestan starenja. Ili je bilo više trenutaka. Nije bitno. Možda je bila subota. Kad si dete ili još i malo više, starenje ti apsolutno ništa ne predstavlja. Jer rasteš. Onda jednom, prestaneš da rasteš, a počneš da stariš. Kvalitativno drugačiji proces. To je kao da polako prestaješ ili se trošiš. Potrošan si, čoveče. A činilo se da ti kraja nema. Nije to preterano depresivno razmišljanje. Subotom, ne.
Drugačije vidiš ljude subotom. Subotom san koji srećan sanjaš sam… ima ljude. Tu je neki čudan kameni prah, kao… kao žuti kokain. Samo što nije. Kad ga udahneš, dimenzije stvarnosti se promene. U njoj možeš da vidiš ljude sa svojim istim telima u prostoru, ali kod nekih samo, vidiš i žute obrise od dima, koji im obavijaju tela i izdužuju se malo iznad njih. A žuti dim ima lice. Kad nekoga tako vidiš, onda znaš da on ima dušu (u nedostatku boljeg izraza) i da si sa njim povezan. Obratiš mu se u sebi, ili sasvim sasvim tiho, kao mislima, a on, iako prostorom daleko, čuje, osmehne se i kaže – Hej…