Kad već na dva nova mesta izbije ekcem i svrbi te, svrbi... vreme je da pustiš da izađe. Onomad mi je to rekla neobična energetičarka dubokih tamnih očiju. Vreme je da pustiš sve to što čuvaš pod kožom. Tada mi se to činilo impresivno. Posebno da taj proces propuštanja vizualizujem. Poru po poru.

Nikako mu se ne bi svidelo kako me gledaš. Do koske. Prostor se s tobom uvek širi, u svim pravcima, uvek postaje Univerzum, u kom je glavna zabava donositi odluke koje ga oblikuju. I to radimo svesno i svakoj se divimo. Kafa sa ili bez? Bez. Bež ili zeleno? Bež. Apricot or apricot? Apricot. Trebalo je navići se na taj pogled. Intenzivan i uporan. Razotkrivajuć. Onaj što opipava unutrašnjost. Kad odustanem od otpora, nestane grč, i počinjem da se privikavam na njegovu prijatnost. Da, ogoljavanje je oslobađanje. U pravu si – nije tebi mesto ovde. Trebalo je da se rodiš za bar šest vekova dalje. Nestvaran si.

A ljudi su zli. Ponekad, poneki. Uglavnom su nevešti i smešni u svojim pokušajima da se pokažu, sakriju, maskiraju, odbrane kada ih niko ne napada. Ipak, ponekad su jednostavno zli. I to je jedino objašnjenje. Što je takođe jadno, mada opasno.

Komunicirati je imperativ. Kada, kako i koliko želiš. Sve ti dozvoljavam. I kada ćutiš, ti nešto komuniciraš. Skreneš li pogled, odeš li iz okvira, ne odgovoriš li na pitanje. Prosto možeš. Da ne pristaneš na isprazno ćaskanje iza debelih slojeva. Dopire li išta?

Bića sa kojima se dodirujem, vanvremenski i vanprostorno, podsete me da vredi. Da jeste imperativ. I dar. Poželim da ostavim trag, bića me inspirišu na stvaranje. Kažeš da nisam svesna koliko tragova ostavljam na sve strane. Verovatno. Ali... napisati knjigu. Ili takvo što. Stvarati. Stvoriti. Roditi.

Nisam sigurna... da li je za to potrebno još dugo i opsežno usavršavanje, vreme, građenje, sazrevanje ili prosto momenat odluke da zaroniš, da se otisneš dublje i odvažiš da istražiš? Verovatno sve skupa. 

Bahh, reči.