Noćas sam potonula duboko.

Tako duboko u sebe

da nisam primetila da kisnem.

Toliko, da sam izgubila moć govora.

S te daljine

lica su bile grimase

kao u Felinijevom filmu,

a ton se nije čuo.

Teška, lepljiva tišina

na rubovima moje dubine.

I. me je pitala s kim se pišem.

Kaže, četiri puta.

Primetila sam je tek kad me je dodirnula.

Posmatrala sam V.

V. prska od seksualnosti.

Dok se nisam potpuno odlepila i otisnula

ka unutra

čula sam da je pričala

podugo o tome

kako će da uradi grudi

pošto rodi dvoje,

jer neće da nosi futrole.

V. ima izuzetno lepe grudi.

I primamljivu drskost i jačinu

od koje bi mnogi muškarci zazirali.

Ostali su uglavnom

jednolična mutna smeša.

A. me je pitala da li sam ikad osetila pod.

Kaže da je pod osetila baš tad

i jednom kad je bila dete, sigurno.

Kada legneš i otpustiš se

na mestu gde počinje gravitacija

počinje se buditi svest.

Osećaš telo kako je iznutra živo, struji, treperi.

Spoznaje od kojih ti se plače.

Upoznajem novu, drugačiju A.,

što je praktično izgledalo kao SF.

Volim je sve jače, ako je tako nešto uopšte moguće.

Jer je volim osećanjem koje samo narasta, a nema vrh.

Pokazala sam I. ples,

za koji nije znala.

Sa najavom – I. ...ovo je bolje od sexa.

Pogleda me sumnjičavo,

pokazah joj.

To je tačka mog potonuća.

Ne znam kako je dalje mislila, reagovala, da li je nešto rekla.

Dok sam se vraćala

narandžastim mokrim ulicama

poželela sam
da materijalizujemo našu bliskost
u jednom Celos plesu.
Bez reči.