nekako...

nekako je sve ovo počelo željom da pišem o ljubavi.

koja se pokazuje kafom i keksom u krevetu subotom ujutru.

pažljivim peglanjem košulje bez linije na sredini rukava.

ljušteći ono belo s narandže.

slušajući kao prvi, a po ko zna koji put, priču o đavoljem gušteru,

kojem se dečije divi i želi da bude u nekom od narednih života.

fascinantnim momentima razumevanja.

samba koreografijom na ulici u noći, iako te je malo blam.

najnežnijim pokretom kojim sklanjaš mi kosu iza uha,

dok pevušim ti.

trik sa duplom dozom cimeta.

a onda i momenti iznenađujuće sebičnosti.

i sizifofske upornosti da se u sebičnosti istraje.

sutra će doći žaomije, potpuno suvišno i prekasno.

i nevažno.

onda i arktička hladnoća i daljine umetnute između.

daljine s kojih više od tačkica ne razaznaješ. 

praznine koje si ranije panično popunjavao

koječime

a sad smireno i strpljivo čekaš

prosto da vidiš šta će da se desi.

u međuvremenu, daš koji intervju i slušaš, slušaš, slušaš.

voziš.

navučeš se na grejp.

i shvatiš da tamne naočare ipak dosta skrivaju, i to ti se svidi.

hodaš svakoga dana

i tako... lako imigriraš u sebe.

naslovi u novinama izgledaju nestvarno,

a oblaci sve stvarnije. opipljivo.

i vazduh drugačije miriše.

onda u sebi opet nabasam na tvoj osmeh

i pitam se

gde nestade ona daljina

da li si je titanski sabio

ili je to neka new age magija.

ili odluka da emigriraš u mene.

praštam sebičnosti.

dok me maznu jutrom uzimaš.

niko nije rekao da će biti lakše.

samo lepše.

u ljubavi.

zapravo, samo sam shvatila...

da jednom kad budem režirala spot za neki mrak

izgledaće ovako.

immerse your soul in love. 

love those nuns.