Good morning...
Hi...
Good morning...
Krajnjim naporima.
Lift.
2, 3, 4... hajde više...
Kako lampice iza brojeva u liftu umeju biti iritirajuće rano izjutra.
Finally.
Vrata lifta lagano se simetrično otvaraju, i predeo dobija vrlo jasne obrise, uglavnom pravougaoni oblici, desk, pregrade, police, visoka lampa, sto pored, nekoliko stolica, pod u sivim pravougaonicima i narandžastim trouglovima, prozori, uglovi, uglovi, uglovi...
I Linda. Sa svojim savršenim oblinama.
Najuglastije na njoj je plavi okvir naočara.
Eyes wide open.
Vedro čeljade, ta Linda.
Osmeh od ranog jutra i cvrkutavo Good morning...
O, kako sam samo budan. U trenu.
Linda je jedna od tri žene u firmi, ostale su u drugim odelima, i nisam baš siguran da bi ih prepoznao. Ali Linda...
Linda je jedna od onih žena koju ne možeš da ne zapaziš, svim svojim čulima. I po nekim organom.
Previše je mlada da bi bila potpuno svesna vrste svoje lepote, i na momente se učini da ipak o tome uči, ali uglavnom je spontano rasipa, nesvesna posledica.
Prirodna je plavuša, plavooka, ne i fake-barbie-blondy izgleda. Kažiprstima obe ruke opišeš isprekidanim linijama šire-uže-šire i ona staje u taj okvir. Ali previše je dinamična i lepršava da bi se u okviru zadržavala. Kad uđe u naš radni prostor, sa svima prijatna, obraća se najpre osmehom, pa rečima, donese fax, pismo, pošiljku, informaciju, uskomeša atmosferu i testosteron, i potpuno poremeti ritam. Nikom ne smeta malo takve aritmije. Kad izađe, svi malo odahnu, kao da su zadržavali dah ili reč, nekad se samo pogledamo, i jasno je. Svako ostane još koji minut sa svojom mišlju i fantazijom, i back to work.
Linda miriše nežno, nenametljivo, deluje, a da ni ne opaziš.
Linda je... hmmm...
I obline i osmeh i čedni pogled... kad se nagne nad moj sto... i štošta još čemu je moguće odoleti. Vrlo teško, no moguće.
Jedan je momenat kad Linda neodbranjivo osvaja, do kraja.
U svojoj je regularnoj, prema propisima firme, poslovnoj odeći, uskoj i pristojno kratkoj suknji, i jednostavnoj košulji.
Ponekad se požali na bol u nogama od visokih štikli, i već sledećeg trena bosonoga leprša unaokolo, opuštena i ispunjava prostor sobom. Savršena, gola stopala.
Ima nešto u njenoj kretnji što opija i vozi, vozi...
Linda ne hoda, Linda pleše bez prestanka. Bosonoga, obilazi stolove, preskače kablove i pleše, pleše. Posmatrajući je i osećajući počinješ da čuješ zvuke, odnekud dopiru, najpre kao iz daljine, a onda sve su jasniji i jači i eto - tu si, u fcking mjuziklu.
Nažalost, samo u publici ili eventualno statista.
Mjuzikli mi nikad nisu bili omiljeni, no zbog ovakvih pomislim da sam nešto značajno propustio do ovog trenutka u životu.
