"...Kažu da svako ime ima svoju energiju. ''Marija'' je ime koje kad izgovoriš kao da slova teku i da se i posle izgovorene reči to oseti, što tom imenu daje trajnu svežinu. Verovatno da je zbog toga ovo ime tvoje trajno ime. I lagano je, osetno, ali ne opterećuje, blago ime, ali nije razvodnjeno, mlako. I zvučno. Najviše pesama napisano je o nekoj /o više njih/ Mariji. I najviše slika naslikano je na temu Marija. I tako dalje. Pa Marija ima i u španskim serijama i u reklami za Orbit... ''Ciao Maria!'' Odakle bi moglo da potekne ovo ime? Iz mora? More se na italijanskom kaže 'mare', a iz mora je kažu nastao život. More je svežina, čistoća, dubina, prostranstvo, sloboda... pa ne mogu više da se setim epiteta. A tako bi se reklo za Mariju Magdalenu (a ovo dubina bi bilo malo bezobrazno). Inače, mene tako briga za religiju, a za crkvu još manje. Što se mene tiče, ne mora ni da postoji. Ali ti bi još koju reč o ''Mariji''. Pa ne znam više. Drugi put. Ovo je bilo ad hoc bavljenje rečju Marija, na moj način. Ima jedna pesma koju lepo peva Jose Carreras i zove se kao ti, a jedan stih glasi: Maria, I've just met the girl named Maria... (izvini zbog brljanja) I ovaj papir iz notesa firme ''Erozija'' je tako napravljen da erodira. Vidiš, šta ti je ime. Zamisli, seti se da li su smešni oni koji se zovu Momčilo, Mlađen, Brativoj, Simonida, Hristifor, ili kako sam skoro čuo Rava, Vova, što su mi do sada najgluplja imena. Zamisli ti socijalni milje u kojem se rodi jedna Rava ili Vova. Zato zahvali okolnostima života što ti dadu ime Marija.''
Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
Iz pisma jednog vojnika
objavio mazzapsycho u 14:54 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (5) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (5) | Posalji komentar
Hot hot hot!
Pade noć julska i temperatura na +32C i ponadaše se ljudi osveženju te izmileše na ulice. Pritom svi zaboraviše na beton koji je čitavog dana pomno prikupljao vrelinu i sad u talasima emituje, stoga osveženju ni traga. Osim možda u jakoj i hladnoj limunadi koju smo naručile smestivši se u baštici jednog lokala.
Obožavam leto. Ja sam letnje dete, i to je moje doba.
Mrzim grudnjake. Što je nekako povezano, koristim svaku priliku leti da nosim majčice koje ne traže taj mrski mi deo odeće.
Kao ova, svetlo plava, na bretele, dubokog, širokog dekoltea, golih leđa... i sve to lepo i seksipilno što se da zamisliti.
Teksas suknjica i sandale kojima sam se uvek divila i koje sam uvek priželjkivala, sa asocijacijom na stari Rim, jednostavnost i elegancija - sada na mojim nogama, isprepletani kaiševi, preko zglobova i listova, srebrni. Moć.
Ah da, kosa wild curly, zbog koje gorim, ali ne odustajem.
Posedesmo neko vreme u bašti, ženske priče, pomalo ošamućene, usporene... lepljive i letnje opuštene.
Da prošetamo svoje suknjice koji krug, hm...?
Da...
Ustanem, krenem unutra da platim, a na samom izlazu iz bašte, osećam jedna mi je noga slobodna, a kaišići vitlaju oko zgloba. Te predivne i nepouzdane rimljanke. Suknjica preuska da bi se čučalo, dalje osim bosa ne mogu, nema mi druge nego vezivati s visoka pozirajući krcatoj bašti. Uh. Sve je pod kontrolom, kosa wild unazad, hodaj.
Uputim se ka lokalu, u jednoj ruci svetlo plava pletena torba, telefon, u drugoj račun i novac, dolazim do šanka, dva šankera razletela se po prostoru, kad me ugledaše, obojica naglo usporiše, i stadoše i gledaju me. I smeškaju se. Zapravo, jedan se smeška, drugi se kezi. I stoje. Gledam ih upitno preko plavog okvira naočara... Da platim?
Evo sad će doći momak... - reče ovaj iskeženi.
Dođe momak, ili dečak, pružam novac i račun, drži tacnu u jednoj, novčanik u drugoj ruci, u tacni mu padaju čaše, pa ih podiže, sklanja novčanik, pa mu pada prazna flašica, pa ponovo uzima novčanik, bar da ima treću ruku, sve bi bilo daleko jednostavnije, valjda, konačno sve spušta na šank i uzima novac. Uh. To je bio poduhvat. Dečak crveni, promrmlja nešto, i onaj nasmešeni sad se kezi, ostavljam bakšiš smotanku i - Ćao...
Ništa mi nije jasno.Obožavam leto. Ja sam letnje dete, i to je moje doba.
Mrzim grudnjake. Što je nekako povezano, koristim svaku priliku leti da nosim majčice koje ne traže taj mrski mi deo odeće.
Kao ova, svetlo plava, na bretele, dubokog, širokog dekoltea, golih leđa... i sve to lepo i seksipilno što se da zamisliti.
Teksas suknjica i sandale kojima sam se uvek divila i koje sam uvek priželjkivala, sa asocijacijom na stari Rim, jednostavnost i elegancija - sada na mojim nogama, isprepletani kaiševi, preko zglobova i listova, srebrni. Moć.
Ah da, kosa wild curly, zbog koje gorim, ali ne odustajem.
Posedesmo neko vreme u bašti, ženske priče, pomalo ošamućene, usporene... lepljive i letnje opuštene.
Da prošetamo svoje suknjice koji krug, hm...?
Da...
Ustanem, krenem unutra da platim, a na samom izlazu iz bašte, osećam jedna mi je noga slobodna, a kaišići vitlaju oko zgloba. Te predivne i nepouzdane rimljanke. Suknjica preuska da bi se čučalo, dalje osim bosa ne mogu, nema mi druge nego vezivati s visoka pozirajući krcatoj bašti. Uh. Sve je pod kontrolom, kosa wild unazad, hodaj.
Uputim se ka lokalu, u jednoj ruci svetlo plava pletena torba, telefon, u drugoj račun i novac, dolazim do šanka, dva šankera razletela se po prostoru, kad me ugledaše, obojica naglo usporiše, i stadoše i gledaju me. I smeškaju se. Zapravo, jedan se smeška, drugi se kezi. I stoje. Gledam ih upitno preko plavog okvira naočara... Da platim?
Evo sad će doći momak... - reče ovaj iskeženi.
Dođe momak, ili dečak, pružam novac i račun, drži tacnu u jednoj, novčanik u drugoj ruci, u tacni mu padaju čaše, pa ih podiže, sklanja novčanik, pa mu pada prazna flašica, pa ponovo uzima novčanik, bar da ima treću ruku, sve bi bilo daleko jednostavnije, valjda, konačno sve spušta na šank i uzima novac. Uh. To je bio poduhvat. Dečak crveni, promrmlja nešto, i onaj nasmešeni sad se kezi, ostavljam bakšiš smotanku i - Ćao...
Pogledam niz telo... i vidim svoj ružičasti luk kako stidljivo viri iz dekoltea.
Najednom mi je sve jasno.
Khm, khm, kažem u sebi, namontiram se, ispravim, glava gore, stav curo, i ponosno, pomalo teatralno i drsko napuštam prostor. Moglo bi se reći Drama Queen, ali ne u onom opšte poznatom značenju.
Eto malo neočekivanog julskog osveženja...
Najednom mi je sve jasno.
Khm, khm, kažem u sebi, namontiram se, ispravim, glava gore, stav curo, i ponosno, pomalo teatralno i drsko napuštam prostor. Moglo bi se reći Drama Queen, ali ne u onom opšte poznatom značenju.
Eto malo neočekivanog julskog osveženja...
objavio mazzapsycho u 01:30 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (4) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (4) | Posalji komentar