I kako to uglavnom biva sa velikim radostima, malo se o njima može pričati, pisati, objašnjavati.
One se mogu samo živeti.
Samo disati.
Samo vrištati.
Cause U look so fine that I really wanna make U mine...
Jeste, unapredili smo se, porasli i ubrzali, i zubi su nam izbili, i hvatamo k'o pravi, a tek što nam je korak... za 10! I to pre oko sata možda, tako da se još nismo oprobali, ali samo se naziru nepregledna mora mogućnosti, informacija, prostranstva koja su samo na naša osvajanja čekala.
Sad smo samo delirično happy happy happy!!!
Mislim, post i osećaj ne može da razume onaj ko nije bio na dial up-u, pre adsl-a, cable-a ili već čega...
E i ovo...
Wanna know...? Well I'll never let U go...
Ubrzanjeeeee..... do usijanjaaaaa!!!
Srce je jedna mnogo lomljiva stvar, pa moraš ponovo da oštriš olovku...
Are U gonna be my... ADSL?
objavio mazzapsycho u 17:20 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (17) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (17) | Posalji komentar
''Ovo je zemlja za sve naše ljude.''
Nisam od onih žena koje posebno zadovoljstvo i terapijsko dejstvo nalaze u šopingu i satima utrošenim po kozmetičkim salonima. Negujem se, jasno, i sređujem. Ipak, ne menjam frizuru ukoliko me uhvati neki neizdrž, ili (ne)očekivano uplovim u blue fazu. Ne praktikujem samozavaravanje i maskiranje tog tipa. Elem, odem s vremena na vreme da se isfeniram. Posebno me zamaraju brbljive frizerke koje se upiru da me zabave, ili sebe same, koje ispituju, ko je kome šta, s kim i koliko, tripuju sestro-slatka fazon, i sad smo ortakinje, cico, mico, vidimo se... Razumem i tolerišem, ne uvek, ali generalno, zamara me. Nema potrebe za tim. Ja dođem, ti feniraš, prokomentarišeš ako ti nešto spontano dođe na um, i sasvim dovoljno. E takva je bila ova moja frizerka, pre par dana. Iritantno spora i nesigurna, smotana pride, ispadaju joj makaze, pa češalj, pa opet makaze, i čim primetih to, brže bolje naglasih da se pribojavam frizera koji su laki na makazama, a takva je većina, pa se sirotica baš potrudila i bila dodatno oprezna, jer odlučih da napravim šiške. I potrajalo je, brat bratu, dobra dva sata. Uz malo vrpoljenja i mnogo u sebi izgovorenih strpljen - spašen. Inače ne volim kad mi rade o glavi. Koleginica do, beše jedna od onih tipičnih-gore-pomenutih. Frizirala je jednu tetu, usled buke koju proizvode dva fena istovremeno nisam čula čitavu priču, ali i samo delovi body language-a, sasvim bejahu dovoljni. Ponajviše keženje dveju vilica, jednih pravih, drugih porculanskih zuba, koje bi trebalo da budu osmeh, ali u stvari su samo spazam.
''...i sedimo u salonu, tamo kod nas i kafenišemo i malo radimo, kad dolazi ti gari, i tu smo okrenuli koju, kad će ti on: mogu da vam nabavim karte za Zdravka, koliko god vam treba, samo recite cifru. Nas četiri se pogledamo, i nije nam jasno kako sad to. Pa... koliko vam treba..? A mi se malo snebivamo, potpuno smo šokirane, znaš... I dolazi gari sledeći dan i donosi četiri karte, a mi još pričamo, jao šta da obučemo, pa moraćemo patike (o užasa!) u onoj masi toliko da stojimo, kad ono mesta odmah ispod VIP lože, u samom centru... (woow, kao da sam sedela Čoli u krilu...!) kad nismo pale u nesvest...'' I spazam, spazam, spazam. Naizmenično. Onda Koleginica počinje o svom iskustvu sa prošlog Čolinog koncerta, i bla bla bla... Ova moja ćuti i radi, potpuno posvećena mojoj glavi, baš se trudi, ne mogu reći. Samo u jednom momentu, sa blagim osmehom, pita me: a jel ti ideš na koncert Zdravka Čolića? Uz osmeh odgovaram: Mne. Ja idem na Pepperse. I na Exit.
Aham.
Šiške mi baš dobro stoje, btw.
Pre neki dan čula sam na Javnom servisu, kako je Čola najpopularniji, najbolji, naj, naj, naj pevač u Srbiji. A imao je i veću binu od Peppersa za čitav 12 metara. Aha! Mislim, nikad nije imao moje poštovanje u muzičkom smislu, i nikad baš nikad nije bio moj izbor, nit' muzičara, a još manje muškarca. Previše ženstven za moj ukus, valjda su Lokice malo preterale (m)učeći ga koreografiji. Muzika uglavnom kradena, sa retadiranih tekstovima i bednim aranžmanima. Čovek je napunio Marakanu, po treći put, ako ne grešim. Valjda i to nešto znači. U zemlji Srbiji, mislim.
Da. Peppersi. Ekstaza, hod po žici,... Da je bilo kratko, bilo je. Da nisu svirali Under the bridge, nisu. I bejaše masa revoltirana i razjarena, posle 80 minuta i kraj. Skoro pa svih sto 'iljada. Ipak, sve je u očekivanjima. Exit promo ekipa najavljivala je dva i po sata svirke. Niko nije obećao, ali većina je takođe očekivala da će se Entoni obratiti, barem jednim pozdravom, ništa posebno lično. No, i to je izostalo. Papričice su baš pržile, onako profi, i ozvučenje za 10, i emocije i atmosfera, sve beše baš tu. U gomili i ispod košulje. To što je masa očekivala da se Entoni ortači s njima, to je nije njegov problem, niti obaveza. Mislim, jbn je slavan. Može mu se. Došao je, odradio, dobio kintu, još se pride i uneo u celu situaciju. Ali ne. Masa je posle bisa od jedne pesme počela da baca plastične flaše na ljude-koji-skupljaju-opremu-na-bini, u neverovatnim količinama, bez namere da prestane, sve dok plastike ne ponestane.
I to mi je onako bilo... Srbija-nski.
Ih, još kad sam ja naučila lekciju o očekivanjima. Bilo mi je kratko, da, htela sam još, da. Ali nema. I šta sad. Neću reći da je dupe, da je sve bilo sranje, jer nije, i da je dužan da ispoštuje masu, da im se obrati ljudski, što bi bilo lepo, ali ne i obavezno. Nije dužan. I ja to ne shvatam nimalo lično. Možda mu nije bila dobra meditacijska seansa pred nastup. Mislim, no big deal.
O organizaciji (može se čuti u svim vestima) i tome kako je ići peške po vetruštini, mokar do gole kože, blatu do kolena, indjijanskim poljanama oko 4 kilometra, stajati u vozu, u okruženju koje vrlo lako može izazvati napad panike, i skoro pa tuči za taksi posle, neću mnogo. Ma neću ništa. Pokvariće dojam. Ali ne može pokvariti i feeling.
Da li bih sve opet, iznova...? Bezrezervno, neopozivo - Da.
...and Anthony for Me... ;)
''...i sedimo u salonu, tamo kod nas i kafenišemo i malo radimo, kad dolazi ti gari, i tu smo okrenuli koju, kad će ti on: mogu da vam nabavim karte za Zdravka, koliko god vam treba, samo recite cifru. Nas četiri se pogledamo, i nije nam jasno kako sad to. Pa... koliko vam treba..? A mi se malo snebivamo, potpuno smo šokirane, znaš... I dolazi gari sledeći dan i donosi četiri karte, a mi još pričamo, jao šta da obučemo, pa moraćemo patike (o užasa!) u onoj masi toliko da stojimo, kad ono mesta odmah ispod VIP lože, u samom centru... (woow, kao da sam sedela Čoli u krilu...!) kad nismo pale u nesvest...'' I spazam, spazam, spazam. Naizmenično. Onda Koleginica počinje o svom iskustvu sa prošlog Čolinog koncerta, i bla bla bla... Ova moja ćuti i radi, potpuno posvećena mojoj glavi, baš se trudi, ne mogu reći. Samo u jednom momentu, sa blagim osmehom, pita me: a jel ti ideš na koncert Zdravka Čolića? Uz osmeh odgovaram: Mne. Ja idem na Pepperse. I na Exit.
Aham.
Šiške mi baš dobro stoje, btw.
Pre neki dan čula sam na Javnom servisu, kako je Čola najpopularniji, najbolji, naj, naj, naj pevač u Srbiji. A imao je i veću binu od Peppersa za čitav 12 metara. Aha! Mislim, nikad nije imao moje poštovanje u muzičkom smislu, i nikad baš nikad nije bio moj izbor, nit' muzičara, a još manje muškarca. Previše ženstven za moj ukus, valjda su Lokice malo preterale (m)učeći ga koreografiji. Muzika uglavnom kradena, sa retadiranih tekstovima i bednim aranžmanima. Čovek je napunio Marakanu, po treći put, ako ne grešim. Valjda i to nešto znači. U zemlji Srbiji, mislim.
Da. Peppersi. Ekstaza, hod po žici,... Da je bilo kratko, bilo je. Da nisu svirali Under the bridge, nisu. I bejaše masa revoltirana i razjarena, posle 80 minuta i kraj. Skoro pa svih sto 'iljada. Ipak, sve je u očekivanjima. Exit promo ekipa najavljivala je dva i po sata svirke. Niko nije obećao, ali većina je takođe očekivala da će se Entoni obratiti, barem jednim pozdravom, ništa posebno lično. No, i to je izostalo. Papričice su baš pržile, onako profi, i ozvučenje za 10, i emocije i atmosfera, sve beše baš tu. U gomili i ispod košulje. To što je masa očekivala da se Entoni ortači s njima, to je nije njegov problem, niti obaveza. Mislim, jbn je slavan. Može mu se. Došao je, odradio, dobio kintu, još se pride i uneo u celu situaciju. Ali ne. Masa je posle bisa od jedne pesme počela da baca plastične flaše na ljude-koji-skupljaju-opremu-na-bini, u neverovatnim količinama, bez namere da prestane, sve dok plastike ne ponestane.
I to mi je onako bilo... Srbija-nski.
Ih, još kad sam ja naučila lekciju o očekivanjima. Bilo mi je kratko, da, htela sam još, da. Ali nema. I šta sad. Neću reći da je dupe, da je sve bilo sranje, jer nije, i da je dužan da ispoštuje masu, da im se obrati ljudski, što bi bilo lepo, ali ne i obavezno. Nije dužan. I ja to ne shvatam nimalo lično. Možda mu nije bila dobra meditacijska seansa pred nastup. Mislim, no big deal.
O organizaciji (može se čuti u svim vestima) i tome kako je ići peške po vetruštini, mokar do gole kože, blatu do kolena, indjijanskim poljanama oko 4 kilometra, stajati u vozu, u okruženju koje vrlo lako može izazvati napad panike, i skoro pa tuči za taksi posle, neću mnogo. Ma neću ništa. Pokvariće dojam. Ali ne može pokvariti i feeling.
Da li bih sve opet, iznova...? Bezrezervno, neopozivo - Da.
Bonus : Chad for E...
...and Anthony for Me... ;)
objavio mazzapsycho u 22:04 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (20) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (20) | Posalji komentar
.
Malo sam tužna.
Rovita.
Dovršila sam knjigu.
Dotakla me je.
Glavobolja najzad popušta.
Vodila bih ljubav.
I osećam
da bih se
u jednom momentu
rasplakala.
Rovita.
Dovršila sam knjigu.
Dotakla me je.
Glavobolja najzad popušta.
Vodila bih ljubav.
I osećam
da bih se
u jednom momentu
rasplakala.
objavio mazzapsycho u 02:25 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (16) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (16) | Posalji komentar
Cool toora
Ne znam da li je to zato što živimo u Srbiji. Ne može ni država biti povazdan kriva za sve i svašta. Radi se o manjim grupacijama, skoro pa o pojedincima. Ili sam u startu previše optimistična. Tek...
Pružam karticu i novac kroz otvor šalterskog stakla na ŽS. Poučena ličnim iskustvom, naravno, brzo i mačkasto vešto sledećeg trenutka moraš skloniti ruke, jer osoba, najčešće ženskog pola s druge strane staklenog zida, baca karticu poput diska što preti da lomi nokte, u najboljem slučaju. Šta bi tek bilo da je kartica malo oštrijih ivica, ili, nebesa, da je otvor na staklu nešto veći... već vidim naslove u prvim jutarnjim novinama: MASAKR NA ŽS... OBEZGLAVLJENI PUTNICI JOŠ UVEK TRAŽE PRAVI PERON... SLUŽBENICE JŽ ILI PRITAJENE SERIJSKE UBICE... Po ko zna koji put, vraća mi manje novca no što razlika iznosi. Ponekad iskuliram, ponekad žurim, ponekad im ostavim, jer i inače nisam alergična na ostavljanje bakšiša. Ali ne trpim drskost.
''Dalje...!!!'' - zaurla mila zver.
Dečko iza mene gleda, čeka da se pomerim, ja gledam u nju, ustakljenu.
''Daaaljeee....!!!!!'' - zaurla, jače, sad uz grimasu.
Smirena, kontrolisana, na povisujući ton ni pritisak: ''Niste mi vratili dobro kusur.''
Baca mi velike metalce na isti način kao i pre, bez izvinite, bez dešava-se, bez srama.
Uzimam svoj novac.
Nemam jasne misli. Samo blagi osećaj gađenja.
A Sandra mi je baš istog dana pričala, da se ne plaši restrikcija ili izbijanja osigurača, jer ima brdo šibica koje je dobila kao zamenu za sitno. A imaće šta i da žvaće u romantici vatrice.
''Mazzo, onaj tvoj trening, kako beše... samopouzdanja... E, asertivni, taj! To meni uopšte ne treba. Baš sam bila praud. Slušaj... svakog dana idem u istu radnju, kad ne odem ja, ide G. Svaki put donesemo ili žvaku ili šibice uz sve planirane namirnice. Možemo da valjamo šibice, laganica. I ja ti jedan dan popizdim, i kažem - E nećeš! Odem opet na isto mesto, uzmem jogurt...
E nemam sitno... može žvaka?
Ne može.
Ali nemam sitno...
Pa ništa, evo tebi jogurt, ti meni pare, idem u drugu radnju gde imaju sitno.
Pa dobro šta je sad problem... - pravi se kučka nevešta, al' šokirana.
Nema problema, ja ću sad tebi lepo da donesem ono brdo žvaka i šibica, a ti meni to da unovčiš u sav onaj kusur koji mi duguješ! Je l' može tako...?
Nije zinula, al' tako izgleda.
Bezobrazluk.
Znaš ti da se ja ne stiskam, al' neće mene kučka praviti budalom.
Hoću svoj dinar!...''
I ima toga na svakom koraku.
Nekad se prave blesavi, nekad ja-nisam-odavde, nekad se samo nadure što su provaljeni. Ne znam šta je bednije.
No osećaj je uvek dobar, zauzeti se za sebe. Posebno kad se stvore ovakve, za vežbu odlične, prilike.
Cool-toora.
Pružam karticu i novac kroz otvor šalterskog stakla na ŽS. Poučena ličnim iskustvom, naravno, brzo i mačkasto vešto sledećeg trenutka moraš skloniti ruke, jer osoba, najčešće ženskog pola s druge strane staklenog zida, baca karticu poput diska što preti da lomi nokte, u najboljem slučaju. Šta bi tek bilo da je kartica malo oštrijih ivica, ili, nebesa, da je otvor na staklu nešto veći... već vidim naslove u prvim jutarnjim novinama: MASAKR NA ŽS... OBEZGLAVLJENI PUTNICI JOŠ UVEK TRAŽE PRAVI PERON... SLUŽBENICE JŽ ILI PRITAJENE SERIJSKE UBICE... Po ko zna koji put, vraća mi manje novca no što razlika iznosi. Ponekad iskuliram, ponekad žurim, ponekad im ostavim, jer i inače nisam alergična na ostavljanje bakšiša. Ali ne trpim drskost.
''Dalje...!!!'' - zaurla mila zver.
Dečko iza mene gleda, čeka da se pomerim, ja gledam u nju, ustakljenu.
''Daaaljeee....!!!!!'' - zaurla, jače, sad uz grimasu.
Smirena, kontrolisana, na povisujući ton ni pritisak: ''Niste mi vratili dobro kusur.''
Baca mi velike metalce na isti način kao i pre, bez izvinite, bez dešava-se, bez srama.
Uzimam svoj novac.
Nemam jasne misli. Samo blagi osećaj gađenja.
A Sandra mi je baš istog dana pričala, da se ne plaši restrikcija ili izbijanja osigurača, jer ima brdo šibica koje je dobila kao zamenu za sitno. A imaće šta i da žvaće u romantici vatrice.
''Mazzo, onaj tvoj trening, kako beše... samopouzdanja... E, asertivni, taj! To meni uopšte ne treba. Baš sam bila praud. Slušaj... svakog dana idem u istu radnju, kad ne odem ja, ide G. Svaki put donesemo ili žvaku ili šibice uz sve planirane namirnice. Možemo da valjamo šibice, laganica. I ja ti jedan dan popizdim, i kažem - E nećeš! Odem opet na isto mesto, uzmem jogurt...
E nemam sitno... može žvaka?
Ne može.
Ali nemam sitno...
Pa ništa, evo tebi jogurt, ti meni pare, idem u drugu radnju gde imaju sitno.
Pa dobro šta je sad problem... - pravi se kučka nevešta, al' šokirana.
Nema problema, ja ću sad tebi lepo da donesem ono brdo žvaka i šibica, a ti meni to da unovčiš u sav onaj kusur koji mi duguješ! Je l' može tako...?
Nije zinula, al' tako izgleda.
Bezobrazluk.
Znaš ti da se ja ne stiskam, al' neće mene kučka praviti budalom.
Hoću svoj dinar!...''
I ima toga na svakom koraku.
Nekad se prave blesavi, nekad ja-nisam-odavde, nekad se samo nadure što su provaljeni. Ne znam šta je bednije.
No osećaj je uvek dobar, zauzeti se za sebe. Posebno kad se stvore ovakve, za vežbu odlične, prilike.
Cool-toora.
objavio mazzapsycho u 01:15 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (24) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (24) | Posalji komentar
Kad hodaš...
Moje buđenje radnim danima izgleda uglavnom isto. Mada spavam osam sati minimum, izjutra sam komiran, ćutim, osećam oblik podočnjaka, koncentrišem se na snagu koja je potrebna za podnošenje težine kapaka, ne osmehujem se, čekam da se misli razbistre, čekam kafu, ćutim. Bilo bi rizično nagaziti me u gradskom prevozu. Rekli bi, mrzovoljan, što jeste vrlo precizan opis.
Good morning...
Hi...
Good morning...
Krajnjim naporima.
Lift.
2, 3, 4... hajde više...
Kako lampice iza brojeva u liftu umeju biti iritirajuće rano izjutra.
Finally.
Vrata lifta lagano se simetrično otvaraju, i predeo dobija vrlo jasne obrise, uglavnom pravougaoni oblici, desk, pregrade, police, visoka lampa, sto pored, nekoliko stolica, pod u sivim pravougaonicima i narandžastim trouglovima, prozori, uglovi, uglovi, uglovi...
I Linda. Sa svojim savršenim oblinama.
Najuglastije na njoj je plavi okvir naočara.
Eyes wide open.
Vedro čeljade, ta Linda.
Osmeh od ranog jutra i cvrkutavo Good morning...
O, kako sam samo budan. U trenu.
Linda je jedna od tri žene u firmi, ostale su u drugim odelima, i nisam baš siguran da bi ih prepoznao. Ali Linda...
Linda je jedna od onih žena koju ne možeš da ne zapaziš, svim svojim čulima. I po nekim organom.
Previše je mlada da bi bila potpuno svesna vrste svoje lepote, i na momente se učini da ipak o tome uči, ali uglavnom je spontano rasipa, nesvesna posledica.
Prirodna je plavuša, plavooka, ne i fake-barbie-blondy izgleda. Kažiprstima obe ruke opišeš isprekidanim linijama šire-uže-šire i ona staje u taj okvir. Ali previše je dinamična i lepršava da bi se u okviru zadržavala. Kad uđe u naš radni prostor, sa svima prijatna, obraća se najpre osmehom, pa rečima, donese fax, pismo, pošiljku, informaciju, uskomeša atmosferu i testosteron, i potpuno poremeti ritam. Nikom ne smeta malo takve aritmije. Kad izađe, svi malo odahnu, kao da su zadržavali dah ili reč, nekad se samo pogledamo, i jasno je. Svako ostane još koji minut sa svojom mišlju i fantazijom, i back to work.
Linda miriše nežno, nenametljivo, deluje, a da ni ne opaziš.
Linda je... hmmm...
I obline i osmeh i čedni pogled... kad se nagne nad moj sto... i štošta još čemu je moguće odoleti. Vrlo teško, no moguće.
Jedan je momenat kad Linda neodbranjivo osvaja, do kraja.
U svojoj je regularnoj, prema propisima firme, poslovnoj odeći, uskoj i pristojno kratkoj suknji, i jednostavnoj košulji.
Ponekad se požali na bol u nogama od visokih štikli, i već sledećeg trena bosonoga leprša unaokolo, opuštena i ispunjava prostor sobom. Savršena, gola stopala.
Ima nešto u njenoj kretnji što opija i vozi, vozi...
Linda ne hoda, Linda pleše bez prestanka. Bosonoga, obilazi stolove, preskače kablove i pleše, pleše. Posmatrajući je i osećajući počinješ da čuješ zvuke, odnekud dopiru, najpre kao iz daljine, a onda sve su jasniji i jači i eto - tu si, u fcking mjuziklu.
Nažalost, samo u publici ili eventualno statista.
Good morning...
Hi...
Good morning...
Krajnjim naporima.
Lift.
2, 3, 4... hajde više...
Kako lampice iza brojeva u liftu umeju biti iritirajuće rano izjutra.
Finally.
Vrata lifta lagano se simetrično otvaraju, i predeo dobija vrlo jasne obrise, uglavnom pravougaoni oblici, desk, pregrade, police, visoka lampa, sto pored, nekoliko stolica, pod u sivim pravougaonicima i narandžastim trouglovima, prozori, uglovi, uglovi, uglovi...
I Linda. Sa svojim savršenim oblinama.
Najuglastije na njoj je plavi okvir naočara.
Eyes wide open.
Vedro čeljade, ta Linda.
Osmeh od ranog jutra i cvrkutavo Good morning...
O, kako sam samo budan. U trenu.
Linda je jedna od tri žene u firmi, ostale su u drugim odelima, i nisam baš siguran da bi ih prepoznao. Ali Linda...
Linda je jedna od onih žena koju ne možeš da ne zapaziš, svim svojim čulima. I po nekim organom.
Previše je mlada da bi bila potpuno svesna vrste svoje lepote, i na momente se učini da ipak o tome uči, ali uglavnom je spontano rasipa, nesvesna posledica.
Prirodna je plavuša, plavooka, ne i fake-barbie-blondy izgleda. Kažiprstima obe ruke opišeš isprekidanim linijama šire-uže-šire i ona staje u taj okvir. Ali previše je dinamična i lepršava da bi se u okviru zadržavala. Kad uđe u naš radni prostor, sa svima prijatna, obraća se najpre osmehom, pa rečima, donese fax, pismo, pošiljku, informaciju, uskomeša atmosferu i testosteron, i potpuno poremeti ritam. Nikom ne smeta malo takve aritmije. Kad izađe, svi malo odahnu, kao da su zadržavali dah ili reč, nekad se samo pogledamo, i jasno je. Svako ostane još koji minut sa svojom mišlju i fantazijom, i back to work.
Linda miriše nežno, nenametljivo, deluje, a da ni ne opaziš.
Linda je... hmmm...
I obline i osmeh i čedni pogled... kad se nagne nad moj sto... i štošta još čemu je moguće odoleti. Vrlo teško, no moguće.
Jedan je momenat kad Linda neodbranjivo osvaja, do kraja.
U svojoj je regularnoj, prema propisima firme, poslovnoj odeći, uskoj i pristojno kratkoj suknji, i jednostavnoj košulji.
Ponekad se požali na bol u nogama od visokih štikli, i već sledećeg trena bosonoga leprša unaokolo, opuštena i ispunjava prostor sobom. Savršena, gola stopala.
Ima nešto u njenoj kretnji što opija i vozi, vozi...
Linda ne hoda, Linda pleše bez prestanka. Bosonoga, obilazi stolove, preskače kablove i pleše, pleše. Posmatrajući je i osećajući počinješ da čuješ zvuke, odnekud dopiru, najpre kao iz daljine, a onda sve su jasniji i jači i eto - tu si, u fcking mjuziklu.
Nažalost, samo u publici ili eventualno statista.
Mjuzikli mi nikad nisu bili omiljeni, no zbog ovakvih pomislim da sam nešto značajno propustio do ovog trenutka u životu.
objavio mazzapsycho u 17:53 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (9) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (9) | Posalji komentar
Kad poželiš sebi nešto...
da ne ostanem dužna utisaka...
mada, to je jedan od onih doživljaja u kojima šta god da kažem - pokvariću.
jednostavno, morao si biti tamo.
bilo je... hmm.
koopovski totalno.
sa sve Mesecom u scenografiji.
zanosno.
ushićujuće.
povezujuće.
čak sam sutradan imala i post-koopovsku depresiju... sve po redu.
danas sam pokisla. pomalo namerno. baš sam odigrala, sama sa sobom, filmski.
i kupila sam knjigu Vrtovi cimeta, uglavnom zbog toga što sam o cimetu potpuno ovisna.
poprskala gustim uljem cimeta plamen sveće uz koji čitam...
svetlost i miris ispuniše prostor, i ostaviše malo praznine za po koju uspomenu.
davnašnju, sad već.
i pesma, koja je nepozvana, ali najavljena sama došla...
Some days I question
The suggestion
You might not exist at all
Can we meet and talk it over
Would you be kind enough to call
(mislim, sasvim je moguće da uopšte ne postojiš, ali kako bi bilo da se nađemo i malo o tome prodiskutujemo, hm?... :) tako ženski...)
osmeh.
i sve mi je na mestu.
mada, to je jedan od onih doživljaja u kojima šta god da kažem - pokvariću.
jednostavno, morao si biti tamo.
bilo je... hmm.
koopovski totalno.
sa sve Mesecom u scenografiji.
zanosno.
ushićujuće.
povezujuće.
čak sam sutradan imala i post-koopovsku depresiju... sve po redu.
danas sam pokisla. pomalo namerno. baš sam odigrala, sama sa sobom, filmski.
i kupila sam knjigu Vrtovi cimeta, uglavnom zbog toga što sam o cimetu potpuno ovisna.
poprskala gustim uljem cimeta plamen sveće uz koji čitam...
svetlost i miris ispuniše prostor, i ostaviše malo praznine za po koju uspomenu.
davnašnju, sad već.
i pesma, koja je nepozvana, ali najavljena sama došla...
Some days I question
The suggestion
You might not exist at all
Can we meet and talk it over
Would you be kind enough to call
(mislim, sasvim je moguće da uopšte ne postojiš, ali kako bi bilo da se nađemo i malo o tome prodiskutujemo, hm?... :) tako ženski...)
osmeh.
i sve mi je na mestu.
objavio mazzapsycho u 03:00 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (6) | Posalji komentar
let's elope today...
today is The Day.
(elope = odbeći, pobeći s ljubavnikom)
I'll cook the dinner if U bring the wine...
(elope = odbeći, pobeći s ljubavnikom)
I'll cook the dinner if U bring the wine...
objavio mazzapsycho u 13:40 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (1) | Posalji komentar