Miris kafe dopirao je iz kuhinje i mamio iz kreveta… Srećom, jutro je bilo sunčano što je olakšalo buđenje. Uvek mi je teško padao taj momenat rastanka s jastukom… Svakim korakom miris je jači, i stižem do kuhinje gde me čeka osmeh i pospano lice cimerke Sanje: "Dobro jutro…"

Crna tečnost u crvenoj šolji. Zovu je "turska". I "domaća"….? Otkad je tursko-domaće?! Koliko me moje znanje iz istorije služi, trebalo bi da su prošla čitava dva veka od oslobođenja, a kafa je i dalje "turska". Izgleda da je petsto godina ropstva učinilo svoje.

Setih se Budimpešte od pre par meseci… Tri sata izjutra, posle koncerta na Trgu Heroja, promrzli ulazimo u prodavnicu "brze hrane" i "jos bržih napitaka". Na stotinu načina pokušavamo da objasnimo uslužnim ljudima šta želimo… "crna tečnost"… "domaća"… "turska"…, ali oni apsolutno ne razumeju o čemu pričamo. Ironija je u tome što su vlasnici čitava jedna TURSKA porodica! Naručili smo espresso.

Sa radija u kuhinji, sa jedne od dve stanice koje skromna spravica hvata, stiže nešto što nazivaju Domaćom Zabavnom Muzikom. Domaća…nije, to je u stvari autentični turski zvuk. Nije preterano ni zabavna. Stoga dalje ne vredi ni komentarisati. Bilo je potrebno pet vekova da se oslobodimo, i sad im opet robujemo, ovog puta kulturno. I dobrovoljno.

Novembar je, a Dragana jos uvek prepričava nezaboravno avgustovsko letovanje u Kušadasiju, (Turska!)…

Ja sam, ipak, za nešto malo evropskije…

No, bolje da požurim sa spremanjem, zakasniću na predavanja. Čuveno (i ne samo) jutarnje pitanje: Šta da obučem? ’’Žene.’’, rekli bi neki. ’’Tipično.’’ Jeste, pa šta?! Crna rolka i veliki crveni šal sa resama. A jutro je u isti mah toplo i hladno, sunčano a vetrovito. Kao i moje raspoloženje.

Saobraćaj u Novom Sadu danas zaista prevazilazi njegove mogućnosti. Iz Vojvođanske ulice, u kojoj živim, do fakulteta direktno ne ide ni jedan autobus. Nije daleko, ali ima dana kada mi se baš ne hoda. Dobro, danas i nije tako strašno, ali vozači su neumoljivi. Pešacki prelaz, u narodu poznat kao "zebra", izgubio je svoj smisao. Svi nekud jure. Nemaju vremena da stanu poštenim pešacima koji takođe treba negde da stignu, iako jedini prevoz koji koriste jesu oni sami. Trotoar je pretrpan automobilima, da bih išla svojom ulicom moram da ih zaobilazim. Kao u nekoj video-igrici, bonus poeni za tri crvena. Novi Sad naprosto nije grad za tako gust saobraćaj, potrebno je izgraditi, po mojoj slobodnoj proceni, četiri do pet višespratnih garaža, da se malo rastereti i, kako bi Novosađani rekli, Opusti… Sa svim tim idejama o urbanizaciji i ekologiji, stižem na predavanja, tačno na vreme.