Obrazi mi gore. Sramota me je. Ne znam gde pogled da sakrijem, kuda da se denem... Stojim, pred tobom. Hladno mi je, a vrućina me obliva... Obuzima me, onaj gadni osećaj propadanja u zemlju ... Smejem se, nekontrolisano. Zamuckujem... Uhvatila sam, samu sebe, kako smišljam laž, onu sočnu, tako providnu. Na sve načine pokušavam da se izvučem... Ne da mi se.
Ti, sediš. U ćoškovima usana, lebdi ti osmeh... Nalakćen, na sto, proždireš me pogledom a ja, poput balavice, one najveće, lupetam nepovezano.
Privukao si stolicu i zamolio me da sednem i da se opustim, ako je to ikako moguće...
Mogu misliti, kako smo delovali sa strane! Ti, onako smiren, caklećih očiju od zadovoljstva i ja, sva smućena i izgubljena...
Sela sam, mada je to je to više ličilo na skljokavanje, nego na sedanje. U jednoj ruci mi je cigara dogorevala, drugom sam, u isto vreme držeći torbicu, pokušavala da namestim stolicu. Oduvek sam mrzela te šank stolice! U tom momentu, još više! U stvari, sve sam mrzela... I ljude za susednim stolom, jer nas posmatraju i ogovaraju ( ma šta se njih tiče, ko je sa kim! ) i tebe, jer si tako smiren i samozadovoljan... Ponajviše sam mrzela samu sebe, jer sam ti ovim svojim dolaskom sve priznala i sve svoje porekla....
Kroz glavu su mi proletale, silne neke ideje... Šta sad reći, kako se ne otkriti, kako se izvući... Ali, ni jedna priča, nije se činila dovoljno ubedljivom...
Podigla sam pogled, odlučno rešena, da te ipak slažem. Da sve poreknem. Ali, avaj... Desio se fatalni susret... Susret naših očiju, eksplozija emocija...
Situacija, kad čak i najrazrađeniji plan pada u vodu...
Uhvatio si me za ruku i upitao: " Čega se toliko bojiš?"
Nastavio si da govoriš, dok sam se ja gubila u prodornosti tvog pogleda... Kao kroz maglu, čula sam nastavak...
-Čovek se, uglavnom, toliko boji onda, kad se plaši samog sebe...
Sve mi je odzvanjalo u glavi... U ušima je brujalo... Jedva sam uspevala da se uzdržim od bega!
- Plašiš li se ti... sebe? Upitao si, nežno, držeci me za ruku.
Imala sam potrebu da vrisnem, da se otrgnem i da nestanem... Ali, znala sam da ne vredi. Toliko toga sam pokušala, sama sa sobom obavila milione rasprava o za i protiv... Uvek bi, u brojanju, bilo više sabranih za, nego protiv...
Šta sad... Idem iz početka, da brojim. Ali sutra...
Večeras sam još uvek tvoja.
Ti, sediš. U ćoškovima usana, lebdi ti osmeh... Nalakćen, na sto, proždireš me pogledom a ja, poput balavice, one najveće, lupetam nepovezano.
Privukao si stolicu i zamolio me da sednem i da se opustim, ako je to ikako moguće...
Mogu misliti, kako smo delovali sa strane! Ti, onako smiren, caklećih očiju od zadovoljstva i ja, sva smućena i izgubljena...
Sela sam, mada je to je to više ličilo na skljokavanje, nego na sedanje. U jednoj ruci mi je cigara dogorevala, drugom sam, u isto vreme držeći torbicu, pokušavala da namestim stolicu. Oduvek sam mrzela te šank stolice! U tom momentu, još više! U stvari, sve sam mrzela... I ljude za susednim stolom, jer nas posmatraju i ogovaraju ( ma šta se njih tiče, ko je sa kim! ) i tebe, jer si tako smiren i samozadovoljan... Ponajviše sam mrzela samu sebe, jer sam ti ovim svojim dolaskom sve priznala i sve svoje porekla....
Kroz glavu su mi proletale, silne neke ideje... Šta sad reći, kako se ne otkriti, kako se izvući... Ali, ni jedna priča, nije se činila dovoljno ubedljivom...
Podigla sam pogled, odlučno rešena, da te ipak slažem. Da sve poreknem. Ali, avaj... Desio se fatalni susret... Susret naših očiju, eksplozija emocija...
Situacija, kad čak i najrazrađeniji plan pada u vodu...
Uhvatio si me za ruku i upitao: " Čega se toliko bojiš?"
Nastavio si da govoriš, dok sam se ja gubila u prodornosti tvog pogleda... Kao kroz maglu, čula sam nastavak...
-Čovek se, uglavnom, toliko boji onda, kad se plaši samog sebe...
Sve mi je odzvanjalo u glavi... U ušima je brujalo... Jedva sam uspevala da se uzdržim od bega!
- Plašiš li se ti... sebe? Upitao si, nežno, držeci me za ruku.
Imala sam potrebu da vrisnem, da se otrgnem i da nestanem... Ali, znala sam da ne vredi. Toliko toga sam pokušala, sama sa sobom obavila milione rasprava o za i protiv... Uvek bi, u brojanju, bilo više sabranih za, nego protiv...
Šta sad... Idem iz početka, da brojim. Ali sutra...
Večeras sam još uvek tvoja.
Objavio
scarlet u 08:07 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (6) | Pošalji komentar
. Šta fali? Još večeras.... a sutra je i onako novi dan 