Jutros me je obradovalo sunce... Sijalo je, probijajući se kroz oblake, rasterujući mraz i odlazeće tragove zime... Ulice su bile blatnjave. Jesu, ali nema veze, makar nisu bile ledom okovane... Žurila sam, kasneći na posao... Bus je bio prepun. Po običaju, u njemu, što je viša spoljna temperatura, to su smradovi ljudski jači. Uspela sam da sednem.... Na jednoj od usputnih stanica, uz mene se pribio, kao, usled gužve, debeli jedan lik... Obučen, kao da je minus deset... Možda je to bio razlog pribijanja, jer, el je debeo, el natrontan. Ali ne, perverzija je to! Stajao je, držeći se za šipku, sve hukćući- eh, eh... A, zadah.... To je već, posebna priča! Priča neopranih zuba, belog luka, kao i mnogobrojnih, popušenih, boksova duvana. Zahvaljivala sam se Bogu, ali i sama sebi, što sam doručak preskočila.... Usledilo je laktanje.... moje... Izletela sam na sledećoj stanici, alveola skupljenih i zgroženih.... U trku, jer na posao kasnim, punim plućima udahnula sam miris grada i osetila olakšanje... Mirisalo je na proleće, na jutarnju rosu.... Usporila sam trk i pustila, da se u korak pretvori... Zastala sam, podigla pogled ka nebu i poželela, sama sebi, dobro jutro.
Objavio
scarlet u 01:52 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar