Imala sam jedan cvetak...  kažu da se zove zanovetak.

 Pa sam mu postavljala silna pitanja...A, odgovori su bili: da, ne, možda... I tako, sve u krug....

Imala sam jedan san, ja kažem.... nedosanjan.

Želela sam mirne luke, mirne vode.... Nisam iskala oluje...

Imala sam snove... Ne one, neostvarljive, već realne. Prave... dečije...

Želela sam tako malo, a dobila,  toliko toga.... Tražila ja to ili ne....

Imala sam potrebu da podelim sebe sa drugima....

Dobila sam, samo sebe natrag, ali, stariju, istrošeniju.... i, prazniju... Da... imala sam san...

 I, ti si bio u njemu... Naravno, da jesi,  jer bez tebe, to ne bi bio san... Sanjala sam nas, kako zajedno hodimo putevima života, ruku pod ruku. Kako te pratim.... kako me pratiš....

Soba, u dugine boje okrečena, okreće mi se pred očima..... Koja čaša više, naiskap popijena.... nema veze.... ne utiče na  rezonovanje. Bar sada ne...

Ovo je stvarnost...  Ja sama... čekam....  Ja sam ja, a ti si ti... Tako je uvek bilo.... Ovo nisu snovi... Ovo je zbilja...

Ali, ovog puta .... dosanjana....

Da, imala sam cvetak....  zvao se, zanovetak....