Ah, ta depresija!
Đavo nad đavolima! Mefisto!
Podlac i ubica duše!
Za mnoge imaginarna bolest.
Lažna lenjost.
Osećanja se smenjuju,
ali izraz lica ostaje isti...
Bezličan,
Apatičan...
Nema osmeha, nema ni mržnje.
Samo oči otkrivaju tugu
Skrivenu u najdubljim ponorima duše.
Radost i volja za životom nestaju...
Čini se kao da
Nikada nisu ni postojali...
Ponekad se na mahove vrate,
Da podsete na davnu,
Izgubljenu prošlost.
Postoje trenuci
Kada strah i užas zavodnički,
U orgazmičkom plesu,
Dostižu vrhunac.
San je u tim trenucima kao smrt.
Zato treba umreti, na sat, dva,
A posle opet sve po starom...
Objavio
Rođa u 01:31 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar