U pocetku dajes i primas podjednako. Previse naivna da bi stedela za sebe i previse neiskvarena da bi trazila vise; jednostavno dajes i primas emociju. Postena trampa.
A onda naidjes na nekoga ko vec shvatio je bogatstvo emocije i sve vise svoju cuva za sebe, a tudju absorbuje, upija, iznudjuje na razne nacine.
I onda ti uneses sebe u poljubac, cela - a on, samo upija tvoju celost ne davajuci ni trunku sebe. Izvuce iz tebe sve socne nektare i onda te odbaci dehidriranih usana jer mu vise ne pruzas dovoljno. I onda napokon shvatis kako sve to funkcionise.
Svoje shvatanje pocnes da testiras na raznim modelima; uzimas im dusu, telo, zaposedas um, umaras misice, trazis jos i vise i nikada ti nije dovoljno ma koliko se uzdigla visoko.
A onda jednoga dana shvatis, da nisi uzimala, vec davala. Sebe. Kome treba i kome ne treba.
I razbolis se od tuge. Ne zato sto si davala, vec zato sto si obmanjivala sebe da uzimas tudje, a svoje cuvas. Lagala si sebe da si zadovoljna, voljena bez da mozes da zavolis. Shvatis, da zivela si u uzasnom zadovoljstvu neistine koja za sobom ostavila je tvoju dusu kao kolateralnu stetu.
I onda samujes.
Mesec.
Godinu.
Dve.
Trazis u sebi odgovore i hvatas trenutke u kojima si se gubila, pa ponovo pronalazila. Rasclanjujes istine i lazi, telesna zadovoljenja i umna zadovoljstva, oslobadjanje energije u uvezbanim ekstazama i prikupljanje iste u neznim osmesima prozetim tugom jer slepa si bila da vidis, da davala si laz a odbijala istinu.
Prezivis nekako to i onda ojacas. Cvrstim korakom krenes dalje bez trunke tolerancije za buduce greske. Do odredjenih godina greske se tolerisu. Do odredjenog stepena iskustva, laz moze da prodje nekaznjeno. A onda kazes - dosta.
I postanes apsolutno svesna svega onoga sta ti treba i svih svojih  emocija koje mozes da pruzis. I dajes se opet, ali mnogo manje. Manje i trazis. A pocnes vise da dobijas. Samo zato sto si iskrena prema sebi. I prema drugima.
I onda shvatis lepotu i privilegiju svog pola.
Zar nije divno biti Zena?