Nemam zelju, volju, a ponajmanje inspiraciju, da pisem o bilo cemu nevezanom za njega. Jednostavno je bas On, trenutacni centar citavog univerzuma u kome plutam kao bestezinsko telo namagnetisano cudnim potrebama da se pripije bas uz Njega. I ostane tako.
Znam da se s vremena na vreme ponavljam, znam da prelazim granice koje medjaju me od pateticnosti, znam da se gubim u nekim trenucima u nerealnosti svih realnih zelja koje cekaju strpljivo svoje ispunjenje. Znam da gazim obecanje dato samoj sebi da nikada vise...necu.
Znate, svi vi koji zalutate ovde i citate moja trenutna dusevna stanja koja granice se sa fantazijama zeljnih ispunjenja, cudno je to kako kao po pravilu, ama bas uvek kada mislim da sam nedodirljiva, neranjiva, nesalomiva, sto bi kaz`o moj omiljeni lik sa ovog servisa, nenadjebiva, pojavi se neko ko strpljivoscu jednostavno precrta svu tu moju nedodirljivost, neranjivost i nenadjebivost.
Ne postoje ruke na ovoj planeti koje mogu da me ogole tako brzo kao Prave reci. Nikada nisam poklekla nad neodoljivim osmehom, zavodljivim pogledom, savrsenim stilom, ali zato sam  vrlo labilna i slaba prema recima koje zrace iskrenoscu, koje postavljene su u savrsenim formama i odaju neki cudni smisao koji meni je promakao tren pre toga.
Muskarac koji zna da barata recima poseduje moc koja moze da mu obezbedi sta god pozeli. Dovoljno je da zna sta zeli i bice njegovo. Blagi ton i strpljivi sapat jednostavno otvaraju i najbezbednije kapije dobro cuvane gospodarima Opreza. Iskrenost samo cini sponu izmedju mimike i kazivanja, stvara harmoniju kompletnog utiska koji ostavlja bez daha.
Kazu da su retke stvari najlepse - valjda zato su iskreni muskarci tako retki. Dovoljno obrazovani da se javno ne nazivaju intelektualcima, dovoljno sigurni u sebe da nemaju potrebe da potenciraju svoje kvalitete, mirno hodaju i brzo zive, ne posezu za necim dok ne iskristalisu TO kao zelju. Kao potrebu.
Kao On mene.
Ucinio je da se osecam kao retki kristal u cijem ce zvuku uzivati dok mojim ivicama lagano prstom prelazi. U sobi dovoljno akusticnoj da se u svaku neravninu moj uzdah zavuce.
Da li je previse ocekivati spoznaju savrsenstva onog trenutka kada me dotakne sa strahom da cu nestati kao odraz u jezeru?