Koliko glasno me mozes naterati da vristim dok sebicno uzivas u mojim sirom otvorenim ocima koje odaju me ludackim sjajem opijajuci ti dusu gram po gram, dok svih dvadesetjedan gram ne bude opijeno svakim atomom mene koji bezobrazno pluta u obliku fluida negde izmedju tvojih i mojih nozdrva, tvog i mog jezika, nasih kukova, slivajuci se niz moje butine sa kojih ces zedno popiti svu moju sustinu iscedjenu tvojim pogledom...koliko glasno?

Da li je dovoljno glasno popucati stakla sobe u kojoj cemo se dobrovoljno zatociti par sati, mozda par dana, par meseci ili citav niz godina, dopustajuci spoljasnjem svetu da se menja, da evoluira, da dobija neke nove oblike, ukuse i mirise dok tebi budem dovoljna samo ja, i meni budes dovoljan samo ti, nepromenjen ili nepromenjiv jer srce bore ne broji, samo im se klanja... da li ce stakla popucati?

Koliko snazno bi morao da me zagrlis da bi mi pucanjem prsljenova olaksao breme koje decenijama na ledjima nosim i bezuspesno molim za rasterecenjem; jer nicije ruke ne bejase dovoljno gladne mene, da me tako jako stegnu uz sebe, da mi skinu svaki teret, da me izviju u luk oslobodjenosti od svih stega i laznih osmeha, hladnih uzdaha i lose odglumljenih zadovoljenja, da me izviju dovoljno da ti pod usnama bljesne belina moga vrata kome ne mozes da odolis, a ipak ne bi da me povredis ujedom strasti koja urlice u tebi...koliko snazno?

Da li ces izgubiti glas dok sklupcan u mojim ocima nenametljivo cutis sve istine koje poznate su mi dovoljno da bih verovala svim srcem u tebe, u nas u sve ono sto govorili smo i sve ono sto precutkivali smo iz nekih tamo, nepoznatih razloga, neshvatljivih razloga; kada stavim ti ruku na lice,  prstom ocrtam sve ono sto tako dugo nisam smela da zamislim pod mojim prstima, sve ono sto nisam smela da zigosem svojim otiskom  koji pecice te u samoci, kao so bacena na otvorenu ranu koja stepenom boli jednostavno ignorise nokte zarivene u tvojim ledjima ... da li ces izgubiti glas?

Koja nijansa crvene ce se pojaviti u tvojim ocima onog trenutka kada nestanes u mojim dubinama, zauvek potopljen mojim sokovima, izgubljen negde na dnu svega onoga sto jesam i ostavljen bez  trunke kiseonika, dovoljno lagan da bi mogao doveka da plutas kroz moje svemire skrivene od ociju stranaca koji pokusavaju da ih spaze pogleda punih pohote i tastine; onog trenutka kada u agoniji ili ekstazi stegnem te butinama i kontrakcijom te dovedem do granice ludila, bolno nezno ces mi uhvatiti lice dlanovima dok gledam te, a ne vidim te od crvenih senki koje daju mojim ocima, onu nijansu ljubavi za kojom mnogi slikari tragaju...koja nijansa crvene, drago bice?