Dodjem do tačke bez povratka, do apsolutne nule i svih minusa, zagrlim kolena i skupim se pozom fetusa, lagana kao leptir na tvojim usnama. I venem. I cvetam. Pronalazim sigurnost u tvojim rečima. Opustim se i budem tvoja, samo par minuta, a onda opet očvrsnem, udaljim se, dovedem se do tačke ključanja i prolijem se kao lava, pred tvojim zapanjenim pogledima. Spržim sve radoznalo, sto nadje mi se pod nogama. Ne osećam samilost prema izgubljenim dušama. Ovaj svet je dzungla, a ja sam lavica. Nebo, mi nikada nije bilo granica. No limits - kaže jedna uspomena. Živim za sutra, ne zaboravljam juče. Danas puštam da se dešava ono što je sudbina odredila. A Sutra ću ja oblikovati svojim mislima, svojim rukama i glasnim kazivanjem svega onoga što noću me od sna udaljava. Spokoj. Kako to nedostižno zvuči. A pronašla sam ga jedne noći u tvojim očima. One noći kada poželela sam da izgubim se u modrim dubinama koje danas plaše me, teraju dalje, najdalje od svega onoga čime sam oblikovala danas. Juče je bilo tako lepo. Davalo je nadu za bolje danas. Prešlo me je. Kao i obično.

Pišem konfuzno samo sebi jasna. Kristalno čistu emociju pretvaram u font .Izbacujem iz sebe tonu otpada, običnim rečima, sklopljenim nekim već vidjenim formama, sa puno takozvanih pesničkih fugura koje oteće par uzdaha i u dva poteza matirati plitkost pojedinih umova. Igram se. Igram, na podijumu tvojih maštanja. Ne praštam nemanje vremena koje dokazuje nedostatak volje. Ja mogućnosti sama stvaram. Ti...Tebi...nebo je ipak granica. Leteću sama iznad oblaka, a visine se bojim. Zašto me ne zaštitiš snažnim rukama koje po telu mi se šunjaju u snovima i istražuju sve ono čega sam se odrekla? Sve ono što sam zaboravila. Sve praznine koje sam popunila staklenom vunom da bi mi duša preživela zimu i na proleće se ponovo ponadala. Da ćeš doći. Da ćeš me zagrliti dok pod punim mesecom kurjak urla. I tiho šapnuti mi, da ne bojim se buke...