Svaki kisni dan mi je isti. Vidis jedan, video si sve. osim ako nisi iza staklenog okna muzicke skole u kojoj sve izgleda drugacije zbog konstantne buke koja obitava unutar zidina iste. u secanju su mi ostale tri stvari iz muzicke skole:

1. Sminka nastavnice solfedja

2.Treskanje po rukama u slucaju greske nastavnice klavira

3.Kisa koju sam posmatrala dok sam cekala nastavnicu

Lika joj se kao kroz maglu secam. Nisam smela da podignem glavu i pogledam je jer svaka greska bi donela novu packu, a vec posle drugog casa mi ih je bilo previse. U paru sam svirala sa jednim Z. Njemu je ladno spustila poklopac preko prstiju jednog dana. Jest` bio lagan, ali opet....verujem da i on pamti to bolje od mnogih kompozicija koje je svirao nezaboravnim dugackim prstima. Znam da je imala tamnu kosu koja je stalno bila podignuta u " gnezdo" pundju. Nosila je suknje i cizmice na ne tako visokoj stikli jer je inace patravo hodala. I svirala je besprekorno Elizu.

Eliza mi je bila omiljena vise zbog imena nego zbog bilo cega drugog. Svaka kompozicija koju sam svirala imala je lik i proslost, a Eliza mi je bila omiljena devojcica koja je volela, u zutim gumenim cizmicama, da plese po barama zamisljajuci da su to sante leda, a cizmice klizaljke. Jednoga dana postala je slavna u klizanju  i sve dvorane gde je nastupala odjekivale su njenim imenom. A ja sam joj svirala kompoziciju koja je bila njena zivotna prica. Ispricala sam to jednom nastavnici, a ona je pozvala moju mamu na razgovor. Mnogo godina kasnije sam cula kada je mama prepricavala kumi taj razgovor i objasnjavala joj zasto sam prekinula sa klavirom, kada mi je islo tako dobro. Imala sam kaze, zlatne ruke koje su mogle posle samo par ponovljenih nota da memorisu " kretanje". Nije mi u pocetku bilo to jasno, ali kasnije shvatih da sam ustvari, svirala po vizuelnom pamcenju pokreta ruku, a ne po notama - nazivali su to fenomenom, ali  valjda sam zato vrlo brzo posle prekida zaboravila skoro sve kompozicije. Samo ne i Elizu.

Solfedjo sam volela. Bas sam volela. Nekako mi je to bilo idealno izbacivanje nakupljenog besa. Jos uvek pamtim osecaj gubitka vazduha pri izvlacenju nerealno dugih tonova, koji su pride bili i nerealno visoki, a ja kao pravi "nerealista" morala sam da ih izvucem do perfekcionizma. Kapacitet pluca mi je bio na zavidnom nivou. Tada. Sada jedva otpevam " Slobodo" da se deca nasmeju malo, a onda posegnem za bocom s kiseonikom ( almost). Imali smo dva puta nedeljno solfedjo. Da me neko pita da po bojama klasiram svoje detinjstvo, solfedjo bi se naslo u tirkiznoj boji. Nastavnica je morala da ima tirkiznu senku na buljavim ocima, uz koju bi ukomponovala neki komad garderobe u istoj boji ili parce bizuterije. Ali zanimljivo je to, da je ta tirkizna savrseno isla uz njen mocni glas kojim je uspevala da nas devetnaestoro, kontrolise i nadglasa, bez ikakvog problema.

Mama bi me dovela do skole ( iako sam imala 11 godina i mogla sama da dolazim) i ostavljala dok ne zavrsim. Kako je nastavnica konstantno kasnila ( ili je mama mene ranije dovodila), uvek sam imala vremena, makar 5-10 minuta da osecam tu specificnu atmosferu u muzickoj skoli. Ko nije ulazio, ne znam da li moze shvatiti; cudan , neusiljeni spokoj, udaranje takta sa svih strana, harmonija nota tek ponekad sa ponekom neznatnom greskom i pesma. Buka koja ne opterecuje i ne smeta. Buka koja ne uzurpira psihicki prostor, vec ga oslobadja napetosti. U svakoj ucionici vaskrs jednog od velikih kompozitora. A kisa, posmatrana iza staklenog okna, kisa koja u backgroundu ima ko zna koliko glasova i nota, instrumenata i taktova, je tako posebna...kapi takve kise su svojim muziciranjem po oknima, jednostavno mamile poljubac, privlacile usne zamagljenom staklu, izazivale osmeh i osvezavale um svojim mirisom.  Svirati pored otvorenog prozora iza kog pljusti kisa, je osecaj koji ne moze da se opise recima.

...i onda Eliza podigne glavu i visoko rasiri ruke, i ljubi kisu, ljubi, ljubi, srecna jer joj kisa uzvraca svaki poljubac...