Kakav bi to dar bio znati odgovore na sva pitanja. Lakse bih se budila sa tim darom, jer znala bih o cemu si razmisljao dok ravnodusno sam te posmatrala kako mi brojis pore na licu i arhiviras svaku nesavrsenost. Ne, ne mislim da je mistika/misterija/misterioznost nesto privlacno ili primamljivo. Ja volim da znam. Sve. Ne pronalazim nista fantasticno u maglovitim stvarima, nepoznanicama ili nepredvidjenim reakcijama. Volela bih da znam sta ti je prolazilo kroz glavu kao expresni voz dok sam ja bezobrazno koketirala sa tvojim Alterom. Pomerio me je s mesta svojom harizmom. Ti si drzao distancu, sto je razumljivo. Nisam ni ja smanjivala rastojanje, ali zelela sam. U jednom suludom trenutku dok pricali smo mehanicki pod urodjenom kurtoaznoscu o tamo nekom ko nas u sustini savrseno ne zanima da li postoji ili ne, pomislila sam kako bi bilo da ti se jednostavno ponudim tu na tom stolu koji bi rado docekao mene umesto soka od borovnice i kratkog espresa. Kako bi bilo da sokiramo sve i da nas izbace napolje zbog bluda i nemorala. Zamisli, kako bi se samo savrseno ukalupio medju mojim butinama.Umalo se nisam zagrcnula sopstvenom pljuvackom, jer ideja je bila fenomenalna. Ali ipak ne. Mozda drugi put. Mozda nekada kada napravis haos od svog zivota. Ili ti drugi naprave haos od zivota. Previse si radio na zivotnom mozaiku. Pedantno si ga slozio. Svaka kockica je na svom mestu. Ja sam rezervni deo koji moze da zatreba samo ako se neka kockica izgubi. Da vratim smisao slici. A ti si me posmatrao podjednako ravnodusno, sa istom trunkom ciste radoznalosti koja je napokon zadovoljena, mada bi htela jos. Ali ne. Koketiranje sa mojom podsvescu je sasvim dovoljno za prvi put. Ima dana. Ne treba zuriti. Neke stvari jednostavno ne mogu da nam pobegnu i izmaknu se rukama. A ja se migoljiti necu. Bicu mirna. Pitoma. Do odredjenog trenutka...