Imam tu fantaziju da vodim ljubav sa vezanim rukama i ocima. Zasto? Nije to neki sado-mazo trip ili sta ja znam, vec jednostavno mislim da bi onda culo ukusa dostiglo fenomenalni maksimum uzivanja. Zamislite samo u naletu adrenalina i endorfina, koliko bi se lepljive slatkaste pljuvacke lucilo u ustima u trenutku apsolutne nemoci da uradimo bilo sta sa svojim rukama ili vidimo sledeci pokret partnera koji nas nezajazljivo zadovoljava? Zar predvidljivost ne umanjuje uzbudjenje? Zamislite da ne mozete da predvidite gde ce vas partner poljubiti, a telo samo reaguje, zivotinjski instinkt, i nudi se u svojoj potrebi da bude zadovoljeno, butine se razdvajaju, kukovi se podizu, a oci ne mogu da posvedoce to besramno nudjenje, mozda cak i strancu. Da li bi prepoznali razliku izmedju onog koga ocekujete i onoga koga neki uvrnuti Um moze da podmetne?

E iz tog razloga, ne bih mogla to sa bilo kim. Znaci oduzimanje pokreta ruku i cula vida, u cilju podizanja uzbudjenja do krajnjig granica apsolutnog ludila, je moguce samo sa nekim kome verujemo vise nego sebi. Ili makar isto. Biti marioneta u necijim rukama i samo osecati, osecati, osecati. Okretati se po zahtevu koje bi nezne ruke blagim navodjenjem usmeravale. Podizati se i spustati. Ustajati i klecati. I uzivati u svakom ukusu koji ce se stopiti sa lepljivom slatkastom pljuvackom. Beskrajno uzivanje voajera bez poveza, obelezilo bi mu tim trenutkom citavu jednu vecnost. Telo pamti mnogo duze od razuma. Mirisi lebde u nozdrvama i ukus sagoreva u ustima. Nezaboravan sex. Bez emocija. Bez i jedne emocije. Cisto davanje i uzimanje u proporcionalnim razmerama. Strast u brutalnom obliku nebrusenosti. Pohota tako zeljena, neznost tako ocekivana, a ipak paradoksalna. Ruke iza ledja. Preko ociju crna marama. Svilena. Dugacka, da pada niz ledja i udara kontrast plavoj kosi preko ramena.