Obmotana ritama tvojih reci gledam se u ogledalu i trazim neki znak, neko secanje, neki beleg koji ce me setiti ko sam i cija sam. Nepoznata reflekcija me posmatra iznurenim ocima ispucalih kapilara, dok dve bledo-roze linije cine luk tragicnih klovnova. Rascupana kosa skriva sene koje setaju licem reflekcije ovog smesnog ogledala. Telo je cvrsto. A dusa mekana, bezoblicna i sirom otvorena. Ceka. Nada se. Cvili. Moli.

Ako kleknem, da li cu vise liciti na sebe?

Lagano podizem ruku i trapavoscu marionete u rukama amatera, dodirujem obraz prekriven sasusenim tragovima one cudne tecnosi koja se slivala toliko dugo, a onda najednom prestala. Jednostavno su presusile oci, izmorile se i sada samo postojano peku otkrivajuci sav jad koji gospodari dusom. Pokusavam da zagladim kosu, da ispravim ledja, da sakupim krhotine srca i stabilizujem disanje.

Disem li jos?

Kao avet sa poznatim obrisima, stojim skamenjena sokantnoscu prizora kojim me ogledalo spasava ili unistava. Naginjem glavu na stranu ne bi li dokazala prepotentnom Alteru da jos uvek imam kontrolu nad svojim telom. Ali ne i emocijama. Polako se spustam u cucanj i jako grlim kolena na trenutak pozelevsi zagrljaj, samo jedan zagrljaj u kome cu vaskrsnuti.Ogoljena pred svojom svesnoscu, klanjam se iskrenosti ogledala koje ne krije raznim talozima pudera i nijansama rumenila, stanje moje duse. Duse, koja zjapi otvorena i prazna samo zbog tebe.

Gde si?