Mnogo puta sam pokusavala da rekapituliram svoje detinjstvo, ali nekim cudom, nikada nisam uspela sasvim. Kazu da je to zbog bezbriznosti kojom sam bila okruzena. Secam se nekih sekvenca kao sto je igranje klikera sa druzinom iz ulice, secam se vecinu stvari od polaganja pionirske zakletve, tacnije polaska u skolu pa nadalje, secam se igranja trulih kobila mnogo cesce nego lasteza i skoro svih zmurki oko zgrade i kamaj - kamaja. Nikada nisam imala neka klasicna "zenska" mastanja o tome kako cu postati balerina ili spasavati svet ili imati savrsenu malu kucicu u savrsenoj maloj sumici pored savrsenog malog potocica, sa savrsenim muzicem i savrsenom decicom koja ce veselo trckarati dok ih ja blazeno gledam kroz prozor savrsene kuhinjice. Jok ja. Astrolozi bi objasnili to kao karakteristiku mog znaka - realista po prirodi. Psiholozi bi to objasnili kao problem viska energije - oduvek sam od trenutka zelela previse i nisam gubila vreme na mastanja. Ja nemam objasnjenja za to, ali je cinjenica da nikada nisam previse mastala. Moja masta je pocela da se razvija od kad sam na internetu - zapanjujuca je cinjenica koliko sam mastovita, a da nikada to nisam koristila kao zanimaciju u slobodno vreme. Cak i kada sam se aktivno bavila sportom, nikada se nisam uhvatila kako mastam o nekim fantasticnim rezultatima. To se moze objasniti kao neambicioznost. Jednostavno mi je mnogo vazniji uvek bio trenutak i ono sto se desava u njemu, nego neka mastanja o buducnosti. Nekako mi nikada nije imalo smisla da zamisljam sta cu biti i ko cu biti jer sam bila zadovoljna sobom. Jedino o cemu sam ponekad razmisljala, mada to ne svrstavam u mastanje, je kako bi bilo da sam musko - visak "muskih" hormona ili cista radoznalost? Ko ce ga znati. Mozda je to i zbog toga sto me mama vecito shishala "pod lonac", a ja sam zelela dugu kosu - sta zna dete sta je bolje za njega? Pih - diskriminacija. Mozda moj deficit uobicajenih decijih mastanja ima veze i sa brzim nacinom zivota koji je bio uslovnost za kanalisanje mog viska energije. Nemam pojma...Uglavnom, na lazaricino razocarenje, ne mogu da kazem da sam ikada masatala o necemu. Ponajmanje o stvarima o kojima se obicno masta. Cak nikada nisam mastala o nekoj vanserijskoj ljubavi jer svaka moja ljubav je meni bila vanserijska - jbGa, ne volim da se ponavljam. Ne volim sheme i dileme. Ne volim kalupe. Ne volim vec vidjene stvari. Ne volim obicne stvari. Ne volim "nerealna" mastanja, jer previse sam svesna svojih mogucnosti da bih mastala o necemu.

Mada, desi mi se katkad, da mastam o "starosti". Moram da priznam da mi se to desava. Retko, ali se ipak desi, da ponekad sednem i razmisljam o tome kako bi bilo divno da docekam unuke i gledam svoju decu ostvarene kao licnosti , nebitno u kom pogledu, da su zdravi i samouvereni ljudi, posteni i humani pre svega, da svesno nose svoje vrednosti i svojim radom ostvaruju svoj san ili ambiciju. Desi mi se da o tome mastam i ponekad provucem i sebe kao zrelu zenu u poznim godinama u tim mastanjima, koja je vrlo mirna i okruzena ljubavlju - eto, o miru ponekad mastam, kada uspem da se umorim od svih nemira koji mi ubrizgavaju dovoljno adrenalina da ne klonem. Ne znam drugacije da zivim. Trenutak me nosi, ponekad i ponese visoko, ali svest mi je kao djule vezana za clanak i jako retko se odvojim od zemlje. Mozda am podsvesno mastala da jednog dana postanem Covek - i odgovorno mogu reci da sam to uspela.

Tako da, moja masta moze da se definise kao dar stvaranja divnih iluzija koje se ne baziraju na nadi ostvarenja istih, vec jednostavno opustajuce stanje u koje me dovede igra recima dok pisem, govorim ili mislim o nekim neostvarljivim stvarima, kao sto je verovanje u postojanost druge polovine nas samih - ako je to mastanje, onda eto - mastam da pronadjem nekada, negde, nekako, svoju drugu polovinu, muskarca koji bi razmisljao kao ja, ponasao se kao ja, imao identicne poglede na svet kao ja, bio sposoban da voli koliko ja, oprastao kao ja, davao sebe koliko i ja i ziveo dovoljno brzo da nikada ne kaska za mnom i grabio trenutak uzivajuci u njemu kao u najdivnijem zivotnom desavanju, bez opterecivanja onim cuvenim " Sta ce biti sutra" - jer na ' sutra", ne mozemo da uticemo. Na trenutak koji nam se desava - mozemo...

Mozda bas zbog toga sto nikada nisam mastala sta cu biti, nisam nista posebno ni postala, do obicne zene koja se klanja zivotu i raduje se svakom trenutku istog, ne stedi se da promeni ono sto moze, lako prihvata ono sto promeniti ne moze i dovoljno je plava da uvidi razliku.:)

Eto lazarice, odgovorih ti i naravno oduzih opet :D

Sledecih 5 cija bi mastanja volela da procitam, neka budu necojebivi, azra, summerwine, elfish i ceJa ( mada za nju znam da masta da postane dama kad poraste:P) - Hvala - Molim - Ja vas volim:)