Proslost 2 - Mozda...

« July 2026 »
Mon	Tue	Wed	Thu	Fri	Sat	Sun
	1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30	31

Uzasno vreme, tesko vreme, sparno vreme, znoj curi niz kicmu, jebes kola bez klime, bolje je ici peske onda, sunce przi, kazu nezdravo je - sta oni znaju, oblaci opet nailaze iz pravca Afrike, kazu, bice kise, grmljavine u najavi, kiseonik u deficitu, kao da ga neko na slavinu pusta i zateze...Izgoreh u kolima dok napravih krug da odnesem nesto kumu, ali nista strasno. Muzika hladi, misli provetravaju uzeglu mastu, pogled ne miruje, posmatram ljude...ljude. Guzva u tri lepe gde god da krenes. Jedan deda pokusava da predje ulicu sa stakama pod miskom i to van pesakog prelaza sto je ravno samoubistvu. Nosi neki izdrndjali ceger, mozda i hoce da se samoubije. Zaustavlja se saobracaj, trube mi skotine "od pozadi" - pa jebote, necu valjda preko dede? Asfalt isparava vrelinu koja asocira na pakao - necojbv, nije temperatura na Havajima identicna paklu, vec temperatura asfalta. Deda ide polako, cini se sporije od kornjace, a ne moze jadan brze sve i da hoce. Tri napirlitane cice prolaze pored njega koristeci zaustavljen saobracaj. Cerekaju se. Ja izlazim iz kola na opste zaprepastenje svih skotina "od pozadi" koji verovatno kasne na sopstvenu sahranu pa su u zurbi tolikoj, prilazim dedi i hvatam ga za lakat leve ruke uz usiljeni osmeh - kulturna sam jbGa, tako me vaspitali. Nudim pomoc, a on mumla nesto. Verovatno se zahvaljuje, sta ja znam, ima na sebi kosulju, pulover i sako, meni znoj pocinje od njegovog autfita da se sliva niz kicmu. Jos par koraka do trotoara, utihnule sirene. Osecam da nas gleda makar 20 pari besnih ociju - koj` vam je kurac? I vi cete MOZDA ostareti nekad sve vam nervozno! Taman da zakoracimo na trotoar, deda ugleda dinar na ulici. Hoce da se sagne da podigne - e do mojega deda! Saginjem se, podizem dinar i dodajem mu, pogleda me i opet mumla nesto a ja prevodim sosptvenim optimizmom da mi govori da hoce taj dinar jer je sreca naci metalnu paru na ulici, ne zelim da prevedem to kao potrebu. Uspeli smo. Deda je na trotoaru, ja trcim do kola, ulazim i odblokiravam saobracaj uz zaglusujucu buku sirena. Izbacujem ruku kroz prozor i pokazujem svima kojima rade sirene, srednji prst. Jebote - gde se izgubila humanost koja se reklamira po bilbordima, radio i tv stanicama i dobrotvornim koncertima? O postovanju starijih i da ne pricam. Jos uvek mi je u nosu miris izduvnih gasova i starosti - da li cu i ja nekada biti toliko stara i luda da prelazim van pesackog u sred grada u samom spicu kada je koncentracija imbecila za volanima nepodnosljivo visoka? Mozda, ne znam. Cujem komentare da bolje je ne doziveti starost u danasnje vreme. Zasto? Previse volim zivot da se ne bih nadala starosti. Mozda i pokusam nekada da zakrcim saobracaj. Mozda se nadje neka budala da izadje iz kola i pomogne mi da predjem ulicu. Mozda se vreme i promeni. Mozda sunce bude "zdravije" tada. Mozda zapuse ozonske rupe nekako dok ja ostarim. Ko ce ga znati...nada poslednja umire. Mozda nove generacije prestanu da reklamiraju humanost i pocnu da je sprovode u delo. Mozda...