Gledam danas na tv-u: decak se utopio u jezeru na Jastrebcu. 16 godina, bili su u skoli u prirodi - ko je kriv? Sta se zaista desilo? Mozda se nikada nece saznati....Jedna porodica dozivotno unesrecena i zavijena u crno. Cela jedna generacija zigosana jednom tragedijom. A sutra je novi dan...

Posmatrala sam ucitelje svih ovih godina kada mi je sin bio u skoli u prirodi, pa odem da ga posetim jedan dan, kako opusteno sede i piju kafu dok se deca igraju nedleko od njih. Ja da sam ucitelj, ne bih mogla da progutam kafu. Inace sam "panicarka", sto kaze moja cerka, i generalno se sekiram za svu decu u mom okruzenju. Za svoju i previse. Znam da ne valja, ali to je jace od mene. Jos uvek svakodnevno vozim decu u skolu. Strah me je tri ulice kojima jure mamini i tatini sinovi u besnim kolima i ne postuju pesacki prelaz. Previse tragedija su obelezile bas te ulice. Dokle god se oni ne bune da ih vozim, meni nece biti tesko. Samo jedan trenutak nepaznje je dovoljan da stvori ne daj Boze kakvu tragediju.

Celo popodne slusam o tom decaku, neka mu je laka zemlja, i razmisljam kako sutra ujutru u 6 moj sin ide na dvodnevnu ekskurziju. Dodje mi da sednem u kola i pratim autobus ili jednostavno zabranim odlazak. Znam da neke stvari ne mogu da se preventuju i da kad nesto hoce da se desi, desice se ma koliko se mi trudili da sprecimo to, ali izbezumim se kad cujem tako nesto. Gde su bili ti profesori dok se gasio jedan mladi zivot za koji su oni odgovorni? Kako nisu primetili da neka deca nisu tu? Sta su radili? Previse pitanja...Na zalost, ko god snosio krivicu nece moci da nadoknadi taj zivot i bol koji je ostavio svojim nestankom.

Bila sam svedok bola moje bliske drugarice koja je izgubila cerku od nepune 3 godine. Ta mala je bila kao moje dete. Leukemija je odnela za dva meseca. Ubrzo posle toga sam rodila sina. Nije prosao jedan dan dok sam ga dojila da nisam mislila na tog malog andjela koji je prerano napustio svet. I taj strah se stvorio u meni kao nesto nezeljeno. Vise sam ja vezana za svoju decu nego oni za mene. Ne postoji stvar ili osoba koja mi moze biti vaznija od njih. Ja ne mogu da budem vaznija od njih. Oni su mi sve sto stvarno vredi i za sta vredi ziveti. Izlude me ponekad, to je cinjenica, ali to im je posao valjda. Pokusavam u ovom ludilu koje vlada danas da im obezbedim makar priblizno bezbrizno detinjstvo koje sam ja imala. Stitim ih i od cega treba i od cega mozda ne treba. I nista mi nije tesko...

Da li ce jucerasnja tragedija nesto promeniti? Da li ce prosvetni radnici, kvazi pedagozi biti brizniji, pazljiviji, odgovorniji? Ne znam...Samo neka je zdravlja ovoj deci i neka ih Bog cuva kad ih niko ne gleda...sve ostalo je apsolutno nevazno.