Oduvek sam smatrala svojevrsnim fenomenom ljude koji proklamuju ljubomoru kao nesto DOBRO.

Mislim, stvarno ne shvatam shta je tu dobro. Kazu, ljubomora razbija monotoniju u ljubavi. Malo prekoMorgen da vam ja kazem. Ako se dodje do tog stadijuma monotonije u vezi, nece ljubomora da je razbije. Kazu "zdrava ljubomora je dobra". Kome je dobra? Onome ko je ljubomoran ili onome kome pravimo ljubomorne scene? Cemu moze biti dobro stanje koje je definisano kao "suzenje svesti, gubitak osecaja za realnost " i tako dalje i tako blize...

Ljubomora nije dobra niti zdrava niti moze da razbije monotoniju i doprinese osvezenju veze. Gnusam se ljubomore, mrski su mi ljubomorni jludi, zaobilazim u sirokom luku ljubomoru jer nishta dobro ne moze da donese niti moze cemu da pomogne. Samo je josh jedna karakteristika ljudske slabosti, nesigurnosti i sujete, formulisana kao ljubomora. "Osecanje" koje tako nisko moze da spusti coveka, da ga ponizi i nasmeje mu se u lice svojom nekontrolisanom potrebom da prikaze svoju posesivnost prema nekome ubedjujuci se da to ima veze sa ljubavlju.

Ljudi koji su ljubomorni pokazuju svoju nezrelost povinovanjem tom osecaju koji zna da izjeda i sistematski unisti sve vrednosti u coveku. Takodje bezdusno ubija ljubav i pravi razdor izmedju dve osobe. Remeti dusevni mir i oblikuje sujetu monstruoznim oblikom tako mrskim i ruznim svakome ko ima dovoljno samopostovanja i svestan je svojih vrednosti. Na silu se nista ne moze zadrzati, a ljubomora je nekada tako nasilan oblik pokusaja zadrzavanja necega do cega nam je stalo i tako pogresan nacin ostvarivanja tog cilja. Gadim se ljubomornih scena i posmatram to kao kakvu bolest koja ne moze da se kontrolise. Ljudi koji osete skok svojih vrednosti ako neko pokaze posesivnost naspram njih ne zasluzuju da ikada spoznaju savrseni mir i spokoj jedne prave ljubavi, tihe i mirne, koja nikada ne ide u kompletu sa ljubomorom.

I tako dabome...