Dakle: Povredjivanje.

Mushkarac koji je povredjen, zatvara se u chauru sopstvene agonije, zaklinje se da nikada vishe nece dozvoliti da ga povredi bilo ko[ja] ili bilo shta, ubedjuje se da je nauchio mnogo iz te jedne greshke, samosazhaljevanje zamenjuje ignorisanjem emocija ( jer emocije ne mogu svesno da se ubiju), oseca snagu u svakom svom uspeshnom zaobilazhenju "potencijalnog" orudja opasnih oshtrica, koji bi mogao da mu napravi rez na dushi ( a taman je fino zakrpio), nastavlja da zhivi ne shvatajuci da samo vegetira, hiptonichkom anestezijom je ukochio i uspavao centre za bilo kakav under skin osecaj. Zhivi od danas do sutra, zhene prolaze kroz njegov zhivot kao autobusi kroz stanice i on je srecan jer je postigao svoj cilj - da ne bude povredjen. A kada shvati da postoje mnogo gora razocharenja i boli, vec bude kasno. Autobusi ce svi vec biti ko zna koliko daleko, svaki hrleci ka svom cilju ili vec na nekoj drugoj stanici. Moci ce samo da zamishlja kakvu su komfornost krili u sebi. I jesu li. Ili nisu.

Ljudi nauche da zhive sa bolom. Toliko bola na svakom coshku. Svaki gubitak je potencijalna letalna doza boli. Gubitak voljenih osoba, gubitak sebe, gubitak razuma, gubitak pamcenja, gubitak krova nad glavom, gubitak posla, gubitak kriterijuma - toliko se stvari u zhivotu izgubi u hodu, da neke chak ne stignemo ni da ozhalimo kako valja, neke chak i ne primetimo da smo izgubili dok nam ne zatrebaju. A onda, kada chujem tako da neki zdrav, prav, jak mushkarac koji zhivi dobro, ima posao, krov nad glavom, zdravlje pre svega, zhene oko sebe - po pravilu su neozhenjeni- krene da palamudi kako je bio povredjen i ne zheli to da mu se ponovo desi pa glumi drkosha, a zna da to nije, krije svoje pravo Ja koje je preveliko da se sabije u kutak centra za zadovoljavanje onanisanjem malih glavica i mozgova, tvrdi da ne mozhe da voli a pogled nikako da oTvrdne od tog ubedjenja, ruke nikako da ogrube i bolno se prekriju zhuljevima, telo nikako da pochne da shiri smrad istrulelog korpusa, usne nikako da izgube liniju divnog luka osmeha i izopache lice predrasudama, ochi nikako da prestanu da reaguju na spoljashnje lepote, sluh nikako da se pretvori u muk i prestane da slusha emociju koja uporno ponavlja da je tu, da se okrene, da je vidi, da je prihvati. I nada se da je poverenje i iskrenost utopija , a mozhda pokloni bash te utopistichke stvari, nekome ko ce ih okachiti u oramar sa iznoshenim i izrabljenim, krajnje neintersantnim i neprimamljivim, da dodam i bezvrednim, stvarima.

Otvorite lepe ochi shirom i tu divnu dushu josh shire, da osetite malo promaju, da je provetrite malo, pa dodajte par kapljica esencijalnog ulja lavande da se osvezhi i podseti kako mirishe ljubav. Iskoristite tu svoju zavidnu inteligenciju da malo proredite predrasude i oslobodite um tog bremena, a ne samo da pishete najdivnije, krajnje perverzne, erotski nabijene, moje omiljene textove na blogu ili savrshene ljubavne priche bez kraja…ili sa krajem koji ne zhelimo da prihvatimo. Ako ste bili povredjeni - dobro je. Znate shta vas cheka. Bicete opet, ma koliko se shtitili. I kondomi pucaju, ljudska psiha josh lakshe - ne postoji 100% safe sex, niti safe life. Mala pukotina je dovoljna da ti u pravo vreme prava emocija zaposedne psihichki prostor, a jedino shto ce vam dugogodishnja zashtita bash od te "boleshtije" doneti tada je - pogreshna procena.

A znate shta je najveci paradox u svemu tome: shto mushkarci kada budu povredjeni - pate zbog povredjenosti dushe. Zhene - pate zbog povredjenosti sujete. I mozhete da me ubedjujete da to nije istina do prekosutra. To je chinjenica, jer zhene vishe vole i cene sebe, nego shto mushkarci to chine. Zhene su slabije fizichki, ali jache mentalno ( ne kazhem intelektualno). Zhene prichom kanalishu patnju - mushkarci cutanjem. I zashto ja stalno ponavljam da treba da volite shto vishe i shto cheshce - jer je zhivot previshe jebeno kratak da bi se Shtitili od stvari od kojih ne postoji zashtita. Samo otupljujete chula i uskracujete sebi najlepshi deo chovekovog zhivljenja - emociju.

I tako - dabome...