Najezena trenutnim mislima, izgubljena u secanjima, iznurena nadanjima, zeljna ostvarenja svega onoga sto znam da nikada necu moci da sprovedem u delo, raspadam se na dva dela. Ovaj svet, ove misli, ova nadanja i potrebe seku me na pola ostavljajuci bezdan iz koga izvlacim lazne emocije, vec upotrebljene i toliko puta svarene u stomaku prepunom kiselina. Razjedam samu sebe suludim fantazijama, trosim se najludjim iluzijama i predajem kao zrtva sludjena zeljom koja ne pita za cenu da bi bila ostvarena. Lezem puna strahova i budim se snovima umirena, smirena, laznom utehom uljuljkana u nadanju i veri da ce sutra biti bolje. Trazim. Priznajem da trazim sve ono sto pod dlanom nemam. Svesna. Apsolutno svesna da to nikada necu naci cak ni u najlepsim fontovima, nasladjim lazima, najpodatnijim emocijama kojima ce neko pozeleti da me oblikuje i prisvoji samo za sebe. Samo za noc. Tumaram pustim hodnicima i tek ponekad klonem od umora, naslonim glavu na sopstveno rame zamisljajuci da mi je potpora, osecajuci da me nevidljiva vila cuva i naklonjenost djavola. Sasvim sigurna od kletvi i losih energija, produzavam dalje, darivajuci slucajnim prolaznicima kroz svoj zivot po jedan delic krhotine koja osta posle Njega kao kolateralna steta. A gladne oci prihvataju sve,  cak i ako im ne treba. Grabljivci se raduju mojim padovima i emotivnim krahovima osecajuci kako im se apetit otvara i pljuvacka luci od mirisa sirovog mesa i termicki neobradjenim emocijama spremnim za konzumaciju i tako hranljivim i lekovitim obolelim dusama.

Obmotana ritama tvojih reci gledam se u ogledalu i trazim neki znak, neko secanje, neki beleg koji ce me setiti ko sam i cija sam. Nepoznata reflekcija me posmatra iznurenim ocima ispucalih kapilara, dok dve bledo-roze linije cine luk tragicnih klovnova. Rascupana kosa skriva sene koje setaju licem reflekcije ovog smesnog ogledala. Telo je cvrsto. A dusa mekana, bezoblicna i sirom otvorena. Ceka. Nada se. Cvili. Moli.

Ako kleknem, da li cu vise liciti na sebe?

Lagano podizem ruku i trapavoscu marionete u rukama amatera, dodirujem obraz prekriven sasusenim tragovima one cudne tecnosi koja se slivala toliko dugo, a onda najednom prestala. Jednostavno su presusile oci, izmorile se i sada samo postojano peku otkrivajuci sav jad koji gospodari dusom. Pokusavam da zagladim kosu, da ispravim ledja, da sakupim krhotine srca i stabilizujem disanje.

Disem li jos?

Kao avet sa poznatim obrisima, stojim skamenjena sokantnoscu prizora kojim me ogledalo spasava ili unistava. Naginjem glavu na stranu ne bi li dokazala prepotentnom Alteru da jos uvek imam kontrolu nad svojim telom. Ali ne i emocijama. Polako se spustam u cucanj i jako grlim kolena na trenutak pozelevsi zagrljaj, samo jedan zagrljaj u kome cu vaskrsnuti.Ogoljena pred svojom svesnoscu, klanjam se iskrenosti ogledala koje ne krije raznim talozima pudera i nijansama rumenila, stanje moje duse. Duse, koja zjapi otvorena i prazna samo zbog tebe.

Gde si?