Znate onaj momenat u zivotu kada se uhvatite kako nemate vremena da razmisljate, kako vam ceo zivot zavisi od minuta gore ili dole, kako vecito zurite da ne bi kasnili negde i onda u nekom mimohodu sa opustanjem  shvatite da do vrha treba hiljadu stepenika, a samo jedan do dna ... ne znate?
Blago vama...
Ne zalim se ja .
Ne bih znala da funkcionisem drugacije.
Bilo je perioda kada sam imala vremena za razmisljanje i jedino sto je proizaslo iz toga je hiljadu postova koji su samo lepa uspomena, obeleznje jednog perioda moje psihicke stabilnosti ili nestabilnosti, mog emotivnog balansa ili disbalansa, mojih lazi ili istina, fantazija ili dogadjaja koji su ostavili trag u secanju...
Desavaju mi se stvari koje ne mogu da objasnim. Ili ne zelim da objasnim.
Upoznajem sebe u nekom novom svetlu, valjda  to s godinama ide. Za dva dana mi je rodjendan, a ja nisam euforicna - to ne lici na mene. Nova Godina je prosla bez i jednog jedinog emotivnog cima i bez ijedne suze u ponoc kada shvatim da se ni proslogodisnja ponocna zelja nije ispunila. Mozda ce se nekad desiti cudo...
Cekam sutra da otvorim prozor mirno i pogledam u nebo, da pozelim ono sto svake godine pozelim na noc izmedju 19. januara i mog rodjendana, Svetog Jovana.
Ne, ne zovem se Jovana, mada je bilo predloga. 
Znte onaj osecaj kada shvatite da pripadate celim srce, celom dusom, celim telom, samo jednoj jedinoj osobi na celom svetu ...sebi.
Ne znate?
Steta...