Znate onaj osecaj kada srljate u nesto sto ce vam napraviti problem, ali ne posustajete i cak se na neki bolestan nacin, radujete tome?
Ne znate?
Jos bolje.
Stedeti sebe problema i komplikacija je humano i svi oni sado Bog te mazo tipovi koji na svoju stetu kradu mrvice meraka, treba da se ugledaju na stabilne, svesne ljude koji u zivotu nikad ne rizikuju, a ipak tu i tamo kolektuju po neki dobitak.
Ja ne znam da stedim sebe.
Negde u mom genetickom kodu verovatno postoji neka suicidna crta ili makar neka kamikazicnost kojoj sam se podala u nekom zivotu pre ovog. U najboljem slucaju se mogu deklarisati kao nepopravljivi hedonista koji vazda u potrazi za ispunjenjima i lepotama ( poroka ), pre ili kasnije dovede sebe u zivotnu opasnost. Merak, znam, ima cenu, ali ponekad se ucini da je na rasprodaji pa se zaletim ko prava riba - cica koja dezura ispred Manga da ne propusti prvo snizenje, i onda posle podnosim visemesecne posledice.
On mi jednostavno krade osmehe. Sve osmehe. Na veliko. Nije iz ovog sveta. Na trenutke pomislim da je ustvari pao sa nekog drugog sveta u kome su tako flegmaticnoopustenokulerski tipovi ucestala pojava. Izbrisao je sve i svakoga ko je tek povrsinski penetrirao u moj psihicki prostor, samo  jednim osmehom. Samo mu treba posmatrati oci. Ko se jednom zagleda u te oci, zauvek ostane zarobljen u nekom sarenom svetu decaka koji zarobljen je u 187 cm idealne gradje, sa usnama zrele zgazene tresnje.
Inspirise me u svim pravcima, igra se sa mnom, zavodi me pa me udaljava tek toliko da moze opet  da me privuce i pogledom svuce, da me pomazi osmehom i da me zbuni decackim sarmom nakrivljene glave. Savrsenstvo ne postoji, ali on je tako blizu tome - mentalni sklop sa savrsenom frizurom koju kopira Verdasko i harizma koja pleni bez izgovorene reci.
Zasto mi se ponekad cini da sam rodjena desetak godina ranije?