Nezaobilazni pokretac inspiracije je Ljubav. Naravno, to ste znali.
Kad se zaljubim samo izlazi iz mene bujica reci, provaljuje hiljade ideja i preliva me osecaj da sve mogu recima. Da mogu da opisem i tako osetljivo i tesko opisivo osecanje, kao sto je ljubav.
Ali...
Postoje neki ljudi, ovde, tamo, tuda - svuda, koje me inspirisu da pisem.
Volim da ih citam i to nije tajna - prva dva ubedljivo vodeca lika: Neca i Larica. Znaju oni ko su, necu ih linkovati jer im reklama ne treba. Ne samo da im ne treba reklama, nego se ne cimaju na pohvale, dodele oskara, priznanja raznih ljudi, niti na pocasti pomena na necemu tako nebitnom kao sto je ovaj moj blog. Znaju da ih volim, na onaj neki cudan nacin, tesko objasnjiv zdravim mozgovima. Sasvim nevazno da li sam ih videla nekada ili nisam, trivijalnost koja ne bi promenila nista. Osim sto bi mozda dodala jos malo ljubavi.
Citam malopre Necinih par redova i milion emocija koje leprsaju na krilima papirnatog aviona i jednostavno krene iz mene, sasvim lagano, rekla bih usporeno, kao lenja zmija koja klizi niz vreo asfalt, kapirate? Slovo po slovo, rec po rec, recenica, uvod, razrada, neko pritajeno zadovoljstvo, ona nezaobilazna harizma koju Neca poseduje i koja isijava iz svake napisane reci kao da izvlaci iz mene nesto Dobro, jos uvek ne znam sta, ali nesto uzasno Dobro. Tera me da pisem Njemu i Njemu i Njemu i Njoj I Njemu i tera me da pevam sasvim tiho She`s a lady. Znam, nema veze s mozgom. Valjda se meni izmesalo milion emocija koje kovitlaju svih ovih godina, a malo je komplikovano pustiti ih u vidu urlika.
Mislim ono, prijavice neki komsija. ( KeZz :D )