Jesam li ti ikada pricala o onoj noci kada si se drznuo, prevarivsi sva svoja moralna nacela, da me dodirnes, da me pogledas onako kako gledas moje reci dok ih ispisujem brzim prstima? Jesam li ti pricala o ludilu u meni koje je kulminiralo kada si me uhvatio za ruku i poveo dolinom? Jesam li ti pricala o haosu u glavi kada si me opomenuo da se ne naginjem  " tako", jer ces me poljubiti? Jesam li ti pricala o trenutku u kome sam shvatila da me volis? Jesam li ikada pomenula momenat u kojem privlacis moju stolicu svojoj i prelazis mi prstima preko lica, ramena, ruke, pa nazad do vrata - cutis i mazis me, jednostavno da jednostavnije ne moze biti? Jesam li ti ikada pretocila u fantasticnu pricu sve one nemire koje si probudio stiskom moje glave medju tvojim dlanovima i zahtevom da kazem nesto, bilo sta sto ce potvrditi da sam ja ONA prava, a ja bas tada zanemeh, jer sve sto mi je instinktivno padalao na pamet bilo je previse pateticno da bih izgovorila? Jesam li ti govorila koliko je tesko bilo dotaci te, gledati te, slusati te, pricati, udisati, gutati tvoje reci, a ne-imati te...ne imati Tebe...Jesam li?

Jesam li ti ikada kazala kako izgleda svet dok me vodis izmedju lezaljki pored Save, a na svakom stocicu izmedju dve lezaljke upaljena sveca se bori sa vetrom da je ne ugasi? Jesam li ti pricala o radostima koje je to tumaranje probudilo i nadi koja je zacvilela od srece...znas li da je mesec bio pun? Jesam li ti ikada pricala o onom mraku u kome sam ostavila deo sebe, da zauvek seta sa tobom pored Save, kao duh, kao bleda senka svega onoga sto jesam i svih onih emocija koje moram da naucim da potisnem jer ...ne mozes da me poljubis. Jer ne mogu biti ONA prava, sta god to podrazumevalo...jer ne mozes biti moj. Nisi mogao ni tada, mada se cesto pitam sta bi bilo onda, kada smo pre puno godina prvi put sedeli jedno pored drugog, dok si me gledao nekim cudnim pogledom zabranjenog voca. Sta bih dala da sam ti tada cula misli. Sta bih dala da sam tada poslusala sve ono sto se meskoljilo u meni kada si prisao mom autu i kazao...

Da, secas se, znam...

Jesam li ti ikada  pricala o onoj noci kada si me terao da legnem i zazmurim, a onda nastavim da ti pricam? Oboje smo se sunjali svako u svom mraku i ziveli kroz impulse mobilne mreze. Umrezeni - zar to nije parodija nasih zivota?
Jesam li ti ikada pricala o savrsenom osecaju koji si oblikovao lako kao glinu i radjao ga u meni dok sam lezala pored bazena, napecena suncem i pregorena zeljom za tobom, bas tamo i tada, bas onako kako sam ti pricala? Jesam li ti pricala kako uvek kada pricamo ja moram da cucnem ne bih li izdrzala grc u stomaku izazvan tvojim recima? Ah da, jesam, pricala sam ti to...

A ti mi nisi verovao...
Ili jednostavno nisi zeleo da verujes.
Da li me jos uvek osecas pod prstima?