Na prvom spratu dvorca Katarine Velike, gde se dvorana nastavlja na dvoranu, u samom centralnom delu nalazila se predivna sala ukršena ćilibarom, materijalom koji je u vreme njene izgradnje smatran dvanaest puta vrednijim od samog zlata. Oblaganje cele sobe ćilibarom prvi put je spomenuto u Prusiji 1701. godine. Brza i komplikovana izgradnja koja je usledila trebalo je da simbolizuje doba razuma u kojem je izgradjena. Tone smole, ' zlata sa severa ', u grumenju su dopremljene s Baltičkog mora, zagrejane, oblikovane i obojene pre nego što su spojene u velike panele, poput ogromne slagalice. Kada su, mnogo godina kasnije, paneli poklonjeni Rusiji, mnogi su posetioci pohrlili u Petrograd kako bi uživali u Osmom svetskom čudu...

Postoji samo tračak istine u priči o Ćilibarskoj sobi i nju čini dvadeset osam komada ćilibara koji su otpali sa zidova sobe još pre nego što je izbio Drugi svetski rat. Danas se, zalepljeni na kartonsku podlogu, čuvaju u dvorcu Katarine Velike. Oni su sve što je ostalo od ruskog sna...

" Neka su se čuda sveta
  izgubila u vihoru rata i vremena;
  Onaj koji štiti i čuva
  Najsrećniji je na svetu. "

- Gete -

  Za peti rodjendan, posle svoje cuvene izjave da imam isto godina koliko i moja baka jer je moje rasclanjivanje broja 50 izgledao : 5 + 0 = 5, dobila sam najdivniji nakit od cilibara. Govorila je tada da ga je cuvala i nadala se da ce mi ga pokloniti na dan vencanja, ali s obzirom da sam toliko " pameti" pokazala, zasluzila sam ga sa tek napunjenih 5 godina. Dugo u noci mi je pricala o mocima cilibara i njegovoj vaznosti. Secam se kao kroz maglu, da mi je pomenula posetu cilibarskoj sobi na jednom od svojih mnogobrojnih putesestvija, ali ne mogu odgovorno da tvrdim da to nije pomesanost fantazije i stvarnosti.
  Videh u merkatoru ovu knjigu s naslovom Cilibarska soba, i setih se svoje bake i njenih prica o cudesnom kamenu. Govorila je da veca dragocenost ne postoji, a ja sam bila ubedjena da najveca dragocenost na svetu lezi bas tu kraj mene. I prica mi pricu o nekim stranim, tada meni neshvatljivim, dragocenostima.
  Mnogo godina kasnije, kada me je " pamet" izdala i kada sam resila da se udam, stavila sam nakit od cilibara i dugo, dugo se posmatrala u ogledalu. Kao da je juce bilo, secam se zraka koji kao da je pobegao od sunca i uleteo pravo u moju reflekciju. Sa smeskom uvek pomislim da je moja baka izvela neku magiju ne bi li cilibar zasjao u punom sjaju na jedan tako vazan dan. Danas skroz nebitan.
  Zivot kao i svaki drugi zivot, daje i uzima, ostavio me je bez bake par godina kasnije. Tek tada me je usamljenost udarila po sred sreda - shvatih u sekundi da je mozda sva moja sreca ostala zarobljena onog dana dok sam se gledala u ogledalu, u grumenju cilibara koji mi se baskario na grudima, brideo u usima i ukrasavao zglob.
  Sumnja u istinitost mocnog kamena me razjeda s vremena na vreme. Boja kojom je obojen taj, kazu lekoviti, kamen je boja koju zelim za svoju kosu. Glatkoca koja izaziva divljenje je nesto sto zelim za svoju kozu. Moc...zelim za sebe. Da lecim samim prisustvom i blagim naslanjanjem na grudi.
  Dovoljno je bilo da zazmurim i osetim pod rukom zidove sobe od cilibara.
Dovoljno je bilo da zazmurim i osetim tebe, kako me sasvim polako prislanjas na cilibarom oblozeni zid ispustas glavu tik ispod moje brade. Kovitlanje u stomaku i zujanje u usima, kao produkt dva savrsena dodira - tebe od napred i cilibara na ledjima - odveli su me u jedan sasvim drugaciji svet u kome postoji mogucnost izbora, a bajka i legnda pocne i zavrsava se samo u snovima...