Sretnes poznato lice iz nepoznatih resorsa secanja i gledas ga postojano, smeseci se kao odgovor na srdacni smesak. Osecas kako plovis unazad tunelima proslosti i klupko secanja pocne da se odvija iz trena u tren menjajuci ti pogled i razvlaceci ti osmeh ne u grimasu, vec u iskrenost jedne radosti zbog ponovnog susreta.
Isto tako i rec ume da vrati u neku proslost koja se nikada nije desila, koja nikada nije imala zelju da se desi. Rec, kao bumerang, vrati se i opali te po sred tananosti, po sred emotivne uchmalosti, a ti cak i ne shvatas - zasto?!
Odjednom, iz ledja ti rastu konci koji hrle ka njegovim rukama i postajes marioneta, svesna njegove verbalne moci nad tobom i znas,  ignorisuci sujetu, da on moze da promeni ti dusu samo jednom recju kazanom na tako specifican nacin, biranu kao poklon za zlatnu godisnjicu braka koji nikada nije krunisan pred ljudima i Bogom.
I razmisljam...
Nekoliko sati, mozda cak i ceo jedan dan - sta zeli?
Zna, da ne mogu da mu pruzim celost o kojoj sanja, o kojoj razmislja, koja ga jede zbog svoje nedodirljivosti. I zna...jos mnogo toga sto ja ne znam.
Morao je znati kako cu reagovati inace ne bi tako samouvereno poslao par svojih reci kao strele najpreciznijih strelicara, kao plameno more dugo mirnog vulkana koji odjednom resio je da se ulije u Mene i zameni mi krv u venama.
Citam i upijam svaku rec, nesvesna koliko sam gladna bila paznje koja mi je oteta. Ubijam se u radu ne bih li uspela da udarim anesteziju kricima u mojoj podsvesti koji alarmiraju zelju da se pojavis... da dodjem i zateknem par reci, recenica, mozda citav jedan post samo za moje oci i moju dusu.
Blogoye i Ja - kao dva ratna druga, bezimo i trazimo zastitu, utehu ili paznju u tudjim recima. Njemu zavisi popularnost od toga, a meni citav jedan svet flore i faune koji izgradio si u meni svojim recima.
Trazim, bez ikakvog srama, da mi pises, da me volis, da me molis da te ponovo utisnem u dusu kao onda kada si shvatio da previse sam slaba da utisnem te usnama i upijem zeljno uzvracajuci ti svojim sokovima tako vaznim za tvoj opstanak.

I gle cuda...

Vratila mi se niska bisera koji izlaze u obliku slova i mame te, dozivaju, prozivaju, zeljno isticu u masi nerealnog sveta. Vratila mi se citava vegetacija koja iz trena u tren buja u grudima, vratio mi se sjaj u zenici skriven, dugo cuvan ponovo za tvoja obracanja.
Ali, ja od blogoYa dalje ne idem - ne odlazi tamo da pises mi sve ono sto vec znam.
Dodji...
Pricaj mi ovde, ne o mirisljavim maglama, ne o istopljenim lednicima i presusenim morima; ne o vilama i pajacima koji doci ce do mene kroz maslinjak i zabavljati me da ne budem usamljena; ne o snovima u kojima hodam na prstima ne bih li ti sacuvala usnulu emociju i postedela je bola; ne o bistrim planinskim potocima i neispunjenim zeljama koje peku i bole...ne...
Pricaj mi o bolu kojem se prepustas mesecima, pricaj mi o gladi koju kontrolises fantazijama, pricaj mi o mislima koje te progone na vrhovima na kojima trazis mir i beg od mog postojanja...
Pricaj mi, o mestu na kome bi me sakrio od ovog uzasnog, uzasnog sveta...