Ne razumem zasto si posle toliko vremena, pri nasem prvom razgovoru " posle svega", morao da pomenes trece lice? Zasto si morao da pomenes Nju. Ili ne Nju, nego Bilo koju? Pitam se tiho u sebi, zasto muskarac koji je svestan svog uticaja na jednu zenu, pozeli da samo jednom recenicom unese hiljadu nemira, zagolica sujetu i tastinu i obori je sa najvecih visina pravo u neki budjavi podrum nesigurnosti...Kao da je vazno sto si ti video Nju, ili bilo koju Drugu. Ta informacija je totalno suvisna i apsolutno je bila neprikladna za nas prvi razgovor " posle svega". I glumim da me nije taklo. Ali jeste. I zato cutim i samo se tupavo smejem. Bezim od same sebe ne bih li prilepila samar alteru koji umire smejuci se negde duboko u mojoj podsvesti. Smeje se svemu onome sto demantujem, svemu onome sto precutkujem, svoj mojoj slabosti koju vesto kamufliram lajavim jezikom. Bezim kod Onih sto me uzdizu jer u ovom budjavom podrumu nesigunosti neko bure propusta. Drvo grozno smrdi kad se natopi vinom. A i ne pijem. Sam miris mi smeta. Pozelim da pozovem nekoga ko nikada ne bi pomenuo neku Drugu " posle svega". Pozelim da dodje neko i napise mi neke divnije reci od tvojih, da me uljuljka u sigurnosti mog singliteta u njegovom zivotu, da me mazi, znas onako skroz postojano, nezno i polako, kao sto ti to radis u svojim snovima. Ti! Dosta mi je vise Tebe. Previse te imam u sebi, a ti mi pominjes Nju. Kao slucajno, skroz neobavezno. Kao ja sam glupa, pa verujem da je neobavezno...kao mi smo nesto...kao...kakao. Gotovoje. Idemo dalje.