5/3/2006
Nedelja

Između redova drveta avenije Goblena
Jedna mermerna statua za ruku me vodi
Nedelja je u bioskopima mesta nema
Ptice sa drveta gledaju živa bića
Statua me ljubi al nas niko ne vidi
Osim slepog dečaka koji na nas ukazuje prstom.

Objavio poezija u 05:07 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
ČARI LONDONA

Došli ste mi u posetu i jedva ste me pogledali
a pričaćete docnije da me dobro poznajete
Samo oni mogu znati tajne nekog grada
i pravi izraz njegove lepote
oni koji su mi žrtvovali svoje korake
pasipajući ih neštedimice

Tako je govorio Grad užurbanim turistima

Četiri puta veći je od nekog drugog grada
a možda toliko isto puta više izgubljen
kada se čitavo njegovo telu budi
da bi krenulo na posao
po dokovima kejovima trgovima ulicama
a njogova glava prepuna snova
drema još po drugim četvrtima
u kojima rad i beda nemaju pravo građanstva

Ali Temza miluje njegove tabane
i kad ustaje riđokosi grad
ko matora devojka
grad žene dece i ljudi koji leluja i miluje
pogledom svoju reku sazdanu od nafte
soli i dajamanata
i kroz prozore farbike istresa
svoje istočnjačke sagove

A kad poneki putnik ima tu sreću
da mu se dopadne
grad mu daje ključeve svog bludećeg muzeja
u kome crna životinja
i gar od dima iz ćorsokaka neba
odlaze ka centru grada
da podnesu račun Zlog Bojadžije
A zatim smešeći se grad mu veli

Slušaj
jedan remorker zviznuće u prste
da pojača običnu radost života
starog mornara upola uspavanog

Pogledaj
po mojim crvenim pegama rosu od gara
jer zora je siva
i jutro već je slično večeru
kao što će veče ličiti na noć

Ne velim to da bih se žalio
ali

Nisam ja došao da te sažaljevam
odgovara stranac

Ne ti si došao da te sažaljevam
odgovara stranac

Ne ti si došao da me vidiš
da me gledaš
da naslikaš moj lik
a možda i da me zavoliš
Uostalom ja nisam za žaljenje
u svojim teškim časovima
ja se uvek snalazim
A zatim ti znaš
da imam tako divne vrtove leti
i moja deca moje dece deca
slušaju uvek starinske priče
iz mojih mladih dana


Jedan veliki crni pacov, koji da je hteo
nešto da kaže doktoru, približi se bojažljivo
duž ograde broda, motreći psa ispod oka.
I pošto se dva-triput nervozno nakašlja, pogladi
brkove i obrisa usta, poče da govori:
-Eh… eh… vi znate, prirodno, da na svim brodovima
ima pacova, zar ne?
-Znam- odgovori doktor.
-I čuli ste da pacovi uvek beže sa broda koji tone?
-Da- reče doktor -čuo sam za to.
-Ljudi- nastavi pacov –govore o tome s podsmehom,
kao da je to nešto nečasno. Ali vi mi za to ne možete prebaciti, je l’ te?
Uostalom, ko bi pristao da ostane na brodu koji tone,
kad može da se spase?
-Sasvim prirodno- reče doktor –i evo, reći ću vam odmah:
mi bežimo sa ovog broda!

Hjug Lafting
‘’Prica o doktoru Dulitlu’’



Kad je oseka
jedan uvrnuti feder od madraca
zarđao boje ugaslog sunca
blista se u obalskom mulju

A okolo plove
nepromočivi i ravnodušni labudovi
besprekorno beli
i sa vode odjekuju
njihovi promukli i piskavi krici

Sutra kad se zavesa reke
podigne nad drugim otpacima
labudovi će nastaviti balet

Samo će dekor biti izmenjen.


Njegova žarišta sva su zapaljena
ali se jedino vidi dim
velikog broda zaspalog uz obalu
tu putnika nema
jer koji bi se turist hteo ukrcati
Tu su samo čuvari brodskih skladišta
Poneko tek od njih zavapi za morem
kao što brodolomnik zaurla Zemlja
pošto se mnogo napatio.


Kad đavo skuva ručak
dobri Bog seda za sto
a sirotinja čisti peći.


Vlažno leto od mesa i kostiju

I voda zove žeđ kao što žeđ zove vodu
kao što izvor zove oblak
kao što reka zove more
kao što more doziva reku
svojim krupnik glasom
punim algi i soli.

Lokve vatre i plamenovi vode.


Dođite dođite
Eros diriguje noćnim prometom
starog pristaništa Pikadilija


Love
Love is money - dragane moj

Venera rođena iz talasa u Njuhavnu
pa dilazeći iz Dijepa
preko Sen-Lazara u Parizu
ta Venera je maločas
dodirnula mornara sada uspavanog
na stepenicama hrama podignutog
pod vedrim nebom
u čast života ljubavi
u čast ljubavi života
I mornar sad nemirno spava

Love
Love is money- dragane moj

Ali Eros ga uzima pod svoje okrilje
u veli mu
Šta ćeš
to je refren
uvek jedan te isti
noćnih sirena
tih sirotih kraljica noći
U Londonu kao i drugde
drugde kao i u Parizu
One žive od svojih čari
i zašto od toga praviti dramu

Ta od čega bi hteo da žive one
te sirote male vetropirke
Merkur im određuje cenu
pa zašto onda ti da lupaš glavu
jer sve je to samo Mitologija

I mornar se u snu
smeši

Eros bdi nad njima
kao što bdi nad Avgustom
kad traži Narcisa
pod poslednjim svetiljkama
kružne staze Pikadilija
po kojoj mladi lepotani
u crnim divno skrojenim prnjama
krišom
nude i jedan portret
Dorijana Greja.


Vodo
vodo vodoskoka
vodo glatka kao ogledalo
vodo ribnjaka reka oluka potoka
vodo bolničkih legena
vodo starih bunara i plahih kiša
vodo jazova i kanala
vodo časovnika i brodolomnika
vodo na usta
vodo iz razogačenih mračnih i blistavih očiju
vodo zaleđenih predela i plamenih mora
vodo fabrika i saksija za domaće cveće
vodo pijaća brodova i vodo živa lokomotiva
vodo tekuća
vodo sanjalačka i vodo vrtoglava
vodo džombasta opasna
vodo ustajala pa najednom uzburkana
vodo tajfuna vodenih greda česama visokih plima podvodnih talasa
vodo u boci na stočiću
vodo na izvoru i pojilištu

Vodo
kad poigravaš Londonom leti u tmini
tvoji fluorescentni odblesci pričaju tužnu priču
staru priču kakvu Temza priča deci
o nestašnim plamenovima Ofelije
o ludilu sirotog Hamleta
U potoku suza
Utopio se jedan cvet
u potoku krvi
zašlo je sunce
i nešto trulo htelo da ga uteši.


Bolje udaviti dete u kolevci
nego uljuljkivati nezadovoljene strasti
Vilijem Blejk

Drhtavi spomenici od krvi odelom pokriveni
trenutno spojeni
pod ranim svetiljkama Trafalgar-skvera

Šatapom
izmenjuju obećanja pitanja jedanja i krike
nedopuštene ljubavi podrugljive lozinke
i ni jedna od tih jadikovki koje vapiju za srećom
ne sme da se razgoliti
Vekovima već je običaj u dobrome društvu
da velika osiguravajuća kompanija za udadbu i
ženidbu preuzima na sebe
sav cermonijal ljubavi po meri
zagarantovan računom
Burme od žigosanog zlata
vernost zasnovana na nepokretnom imanju
zakletve koje se održavaju na uzici sa dobrim pedigreom
I uskoro ako sve dobro ide kako i treba da ide
na Balu brakova iz računa
zabava će biti priređena
i svaki korak svadbene povorke
unapred biće određen stepen po stepen
Ali ljubav je ljubav a igra je igra
i možda će oni čuti glas maloga boga
sa skvera Pikadilija
Ne slušajte Gospodina Čestitog
ne slušajte Gospodina Zakonskog
ne čekajte da on udešava vaše stupanje na ljubavnu stazu
i ne pravite se kao da je samo tako
već se volite odmah
Pa kada kucne čas
rastanite se kao dobri ljubavnici
a zatim ako vam se opet prohte
ponovo se sastanite
kao dobri prijatelji za dugo
za vrlo dugo
za život.

(Pijanac na tramvajskoj stanici)

Sila inercije i stečena volja
doveli su ga dovde
Sutrašnji dan polako počinje
ali će se on več sutra zaboraviti
kao što danas zaboravlja jučerašnjicu
i čitav život svoj
Večni begunac iz najgore nesreće
još jednom je poveo
na klanicu snova i ravnodušnosti
svoje krdo patnji i sitnih nevolja.


Ljudi i žene ove zemlje nesumljivo da nisu
drukčijeg soja nego ostli Evropljani, ali imaju
razloga što kriju svoje pravi lice pred iznenađenjima
ulice i obazirući se da li ih neko ne posmatra,
brižljivo traže kapidžak koji omogućava
pristup nezadovoljenim ženama.

Pjer Mak Orlan


Već
zvuk prve boce stavljen
na svež i go kamen
probudio je čitavu ulicu
I mala kolica nisu još zašla ni za prvi ugao
a mleko je sa obzorja već nestalo
I ulica će opet biti pusta
Ali sa prozora jedne kuhinje
jedan glas sasvim mlad
proleće kao ptica
tužna i luda od radosti
iz kaveza slučajno odškinutog

Jesen je čekala zimu
proleće je čekalo leto
noć je čekala dan
čaj čekao mleko
ljubav čekala ljubav
a ja sam bila sama
i plakala

I kao ptica koja ne zna da leti
pa tresnuvši o drvo umire na ivici šume
tak glas
sasvim nov a već rastužen
u tankoj svetlosti ranog praskozorja
takođe će izgubiti


Svi ga dobro znaju
na Vašaru krpa u Suknjinoj uličici
i u Psećem sokačetu
Zbog njegove talasave brade zovu ga čiča Temza
a on nikad nije video more
Plovio je samo ulicom Bisera i Ruže
ulicom Jagnjeta i Patirskim sokakom
Svakog jutra u parku Petra Pana
tak stari džentlmen doručkuje sa jednom pticom
svojim prijateljom
i njoj priča o svome životu
Ptica ne razume ništa al ga sluša vrlo učtivo

Slažem se s tobom ptico
kaže stari džentlmen smešeći se
ni ja nisam živeo da razumem
ni ja nisam shvatio život
Kad me je on ostavio samom sebi
bio sam još uvek mali
Uzalud sam se držao njegovog skuta
samo mi je jedan dronjak ostao u rukama
Dugo sam ga čuvao kao uspomenu na detinjstvo
Docnije sam ga prodao za zalogaj hleba

Vidiš ptico
ni ja nikad nisam shvatio život
Ali uprkos svemu uprkos njemu uprkos meni
on je ipak donekle bio veseo
taj moj život
i ja nikad nisam bio sasvim siroče

Zato
uskoro možda kad ga budem ostavaljao
biću još pomalo tužan.


(ulaz u krčmu)

Čitavo se more
u pivo odjednom pretvorilo
i džin s njime je počeo da igra valcer

Na ustavi krvi jedno se srce slomilo.


Treperavo bogat
glas uličnog prodavca
cveća
penjići se duž zidova
kao ptica puzavica
otišao je gore
da kaže detetu na prozoru
da ga cveće čeka

I dete je izabralo najlepši buket
da čestita praznik Letu.


Neko je u prolazu
kazao njoj
Tako sveža tako lepa reklo bi se da je cvet

Zašto reći reklo bi se

I kao što je voće
zaista voće u tim sanducima
na koje se naslonilo to dete
i ono je zaista cvet

I reklo bi se da i ono zna
da je u večnoj opasnosti kao i svaki cvet

Zašto reći reko bi se

Ono zna da mu opasnost preti
jer često zla kob vuče se po predgrađu
zviždeći uvek istu romansu kroz svoje stisnute zube

I kad bi nam to dete reklo
sve što zna

Nedaleko od njega
ogroman i mrtav
na svome katafalku od leda
glomazan jastog jarkocrven
izgleda kao da spava još uvek
a hor Vojske spasa stojeći u krugu
ispred prodavnice riba
reklo bi se kao da peva
njemu u pokoj

Zašto reći reklo bi se

Svakako ta mala posmrtna pesma
vesela i ohrabrujuća
odnosi se baš na njega

Srećan put laku noć
stećemo ti stipaljku
kao prijatelji
Spavaj mirno bez brige
dobri Bog Neptun
pozvao te je k sebi.


Suncokret je cvet,
vadičep je alatka,
kovačić ptica,
a premetač granata
- čovek!


Verglaš riturnela
kao mnogi drugi od bakra ili porculana
tako i taj džentlmen u crnome odelu
u najbogatijim kvartovima radi
naričito uveče
I veoma Loša Muzika iz njegovog automatskog klavira
odvlači ljubitelje muzike
u neki drugi svet van sveta nauke
a ljubitelj muzike s razlogom naljućen
kao što bi platio da pređe preko nekog mosta
baca tada neki bedni novčić
da stekne pravo na zaborav te pesme
Razume se da čovek može da izgubi pamćenje
naročito kad za to ima mogućnosti
ali pamćenje isto tako može čoveka da zavede

I sad kad je u Londonskoj kuli zarobljenik
te prezrive melodije za proste mase
te pesme od žica i bakra i nade i vetra
i srušenih snova izgubljene mladosti
i opustošene lepote
on uzalud ubrzava korak uzdignutih ramena
i odmahujući glavom od navrelih uspomena
koje skakuću pred njim sprečavajući ga da ide dalje
on se prepušta njima da ga prevedu kao veoma otmeno dete
koje i protiv njegove volje odvlači malo pijana dadilja
najednom ludački srećna što je tako loše vaspitana
u podivljalom vilinskom vrtu sred Prostakluka.
Objavio poezija u 05:12 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Sena protiče kroz Pariz

Ko je to
šta je uvek u ovome gradu
i neprestano dolazi
i neprestano odlazi

A dete
vrač pogađač
odgovara
To je rek
i blistava oka dodaje
Toj reci ime je Sena
a grad se zove Pariz
Sena je ko neka osoba
Neki put trči i ide žurno
uvek ubrazava korak kad suton pada
Al’ katkad u proleće zaustavi se
i gleda vas baš ko ogledalo
A ume i da plače ako plačete
ili se smeši
da vas uteši
I uvek prasne u smeh
kad dođe sunce leta

Sena veli mačak
pa to je mačka
Ona prede češući se o mene
A možda je i miš
koji se igra sa mnom
pa posle beži

Sena je devojka
a onih divnih dana
bila je lepojka
iz Frenč kankana
veli stari obalski beskućnik
plemića bede već klasični lik
kome za brodovljem rečna pena
dočarava slike lepih žena
šuštavih sukanja nagih ramena
iz starih dobrih vremena

Sena
veli jedan nadničar
sanjalica znojav i mišićav
Sena je fabrika
Sena znači rad
Uzvodno nizvodno ista obrtaljka
Brodovi sa vinom ugljem i žitom
niz reku se kreću tamo-amo
a sve prema berzanskom kursu
Bregovi flaša
gomile zarđale gvožđarije neke
starih kreveta kotura kaveza
bicikla alatki šipki i veza
iz svih predgrađa
skrkani su ovde na obali reke
u hlad ovih divnih breza
Sena
pa ona je fabrika
I kada je zima
na njoj se preznojava
Ona je pesma što od izvora teče
i glas ima mladosti
devojka jedna s osmehom to reče
zaljubljena u mladog predstavnika strasti
I sve ljubavnice s Labudovog ostrva
govore to isto sanjareći

Senu
dobro znam
ko da sam je stvorio sam
veli pilot remorkera u majici plavoj
i išaranoj
mazutom suncem i dimom
Neki put ko da je luda zbog svoga tela
i tu ludost naziva velikom modom
pa sutradan spava ko zaklana
i ko parket dobro uglačana
preteća opaka burna zamišljena
vragolasta umiljata romantična
nežna ćudljiva
bestidna i lena
i šta još sve ne
Takva je ona sve
to je njen pravi pedigre

Sena je ko i svaka druga reka
sigurnim glasom veli gospodin
doteran
i blaziran
jedan od prvih putnika
turističkih brodova njenih
Reka je to sa mostovima dokovima i kejovima
sa virovima i blatištima
i s vremena na vreme po nekim utopljenikom
ako to nije neko crknuto pseto
i sa pecarošima na štap
koji ne uhvate nikad ništa
Reka je to baš kao i svaka druga
i ja sam prvi od svih koji je sažaljeva
A sena to čuje i smešeći se
pa odlazi romoreći
Reka
ko svaka druga ko svaka druga ko svaka druga
tok vode
iz planinskih svežnika i bujica
iščezlih oblaka
reka ko i svaka druga
kao Duranica i Gvadalkivir
ili Amazon il Mozel
RajnaTemza il Nil
ili kao reka Amur
Da kao neka ljubav
Peva Sena ozarena
a noć i Mlečni Put prate je
uz njen pozlaćeni šapat
a takođe i železni šum
uobičajene njene blage larme

Kao reku Ljubavi
čujete vi lepojku
čujete je kako guče
govori plemić na obali
na Keju pijanica
O reko Ljubavi
ti mi govoriš dok se ja ljuljam
Nije to reka ta Sena
već je to Ljubav lično
reka je to moja reka
moj divni prvi jutarnji zrak
moj mali put oko sveta
odmor moga života
A Luvr sa Tiljerijama i Ajfelovom kulom
Notr-Damom i Obeliskom
Lionskim stanicom i trgom Osterlic
to su moju zamkovi na Loari

Sena
to je moja morska plaža
i ja sam njen verni turist
A kada ona teče hladna i naga
brujeći žalopojku
protivu Nepoznatog
trebalo bi da sam zlopamtilo
pa da se sećam bede nesreće očajanja
Ne treba mešati vilinske priče
i strašne snove
Ali
kad ispod Novog mosta
vetar poslednjeg dana
bude ugasio moju sveću
i ja se povučem od svega na svetu
i zasvagda budem ugodno smešten
u velikom dvorcu ispruženih
u Banjeu na Per-Lašezu
osmehnuću se i reći ću

Bila je jednom Sena
bila je jednom
bila je jednom Ljubav
bila je jednom Beda
a neki put i zaborav

Bila je jednom Sena
bio je jednom život.

Objavio poezija u 05:11 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Još jednom na reci

Još jednom na reci
remorker zore
kriknuo je

I još jednom
sunce se rodilo
sunce slobodno i lutalica
koje voli da spava na obali reke
na kamenu
ispod mostova
I kao što noć sa blagim licem meseca
pokušava da pobegne
kradom
čudesni beskućnik u pobedonosnom buđenju
velikolepno sunce pohotljivac dobričina
i nasmejanko
zagnjuruje svoje duge tople ruke u golotinju noći
i naglo joj cepa divnu večernju haljinu
Tada se ulični fenjeri
blistave zvezde bednih pasa lutalica
gase naglo
I tada još jednom događa se obesvećenje noći
Zvezde – lutalice padaju na trotoar
na kome oiščezavaju bez traga
a u dronjcima krvavog i crnog satena
pojavljuje se praskozorje
to mrtvorođenče slabačko i bledo
i koje prestrašeno prenosi
scoje malo telo utvare
sputano u sivom kovčegu
u posteljici noći
Zatim tek pojavljuje se njegov veliki brat
Dan
i njiha ga po Seni

Kakva porodica
A zatim taj neprirodni otac
tata-sunce ravnodušni
koji
ne brinući se ni najmanje na svetu
o preobražajima svoje dece
ogleda se dobroćudno u ogledalima
vazdušnog metroa
koji prelazi preko mosta Osterlic
kao i svakoga jutra
odnoseći otprilike
isti broj ljudskih stvorenja
s leve obale na desnu obalu
sa desne obale na lebu obalu
Sene
Ima toliko posla to sunce da obavi
a pojedini od njih
izazivaju mu ipak veliku muku
Na primer
da probudi lava u zoološkom vrtu
Kako neprijatan posao
I kako je očajan i lep
i beskrajno tužan
i nezaboravan
pogled lavov kad otkriva
kao i svakog jutra
na svome buđenju
užasne rešetke još užasnje gluposti ljudske
rešetke svoga kaveza zaboravljene u snu
I sunce prelazi ponovo Senu
preko jednog mosta koji nećemo pomenuti ovde
zbog jedne nemoguće statue svete Ženevjeve
kako bdi nad Parizom
I sunce se šeta po ostrvu svetoga Luja
i ima mnogo lepih i nežnih stvari
da kaže o svemu
ali to su tajne koje moraju ostati između njih
I evo ga u četvrtom kvartu
i to je ugao koji voli
O kako je sunce bilo tužno
kada je žuta zvezda svirepe gluposti ljudske
bacila svoju neljudsku senku
na najlepšu ružu ulice Ružičnjaka
Zvala se Sara
ili Rašel
i njen otac je bio kapidzija
ili krznar
i voleo je mnogo slane haringe
I sve što se zna o njoj
to je da ju je Kralj Sicilije voleo
Kada bi on zazviždao u prste
prozor se otvarao na njenom stanu
Ali nikad ona više neće otvoriti svoj prozor
jer su se vrata blombiranog vagona
jednom za svagda zatvorila zatvorila za njom
Sunce uzalud
pokušava da zaboravi te stvari
i nastavlja svoj put
ponovo privučeno Senom
Ali zaustavlja se čas u ulici Žui
da ogreje malo
sasvim blizu ulice Fransoa – Miron
jednu veoma prljavu radnjicu
starinarnicu
a zatim berbernicu i jedan alžirski restoran
i dalje prekoputa
ruševine gipsane itpatke krhotine
I berberin sa praga svojih vrata
posmatra preneražen
taj krnjavi pejzaž
i baca očajan pogled
kao ulici Žofroa-Anijeom
Koja se pojavljuje sada na suncu
nedirnuta i nova
sa svojim kućama iz prošlih vekova
jer sunce
a ima od tada već više vekova
beše najbolje sa Žofroa-Anijeom
Ti si mi prijatelj govorilo je ono
i nikad te neću ostaviti da padneš
I zato
senka srećna i obasjana suncem
senka Žofroa-Anijea
koji je voleo sunce i sunce volelo njega
prolazi svakog dana
bilo da je zima biolo da je leto
ulicom de-Bara
čak tamo do Sene
i tamo senke i njohove nežne životinje
brste slatki drač s one strane života
i piju tihe vode
srećnih uspomena
A u isto vreme iznad njih
nalakćen na ogradu mosta Luja-Filipa
besmisleni i veličanstveni odrpanko
koga zovu
kralj Mostova
bljuje vodu da bi budio talase
Opčinjen monotonim sjajem
te tekuće vode
te žive vode
ne mareći ni najmanje šta će se reći
on ne prestaje da baca vodu
i
dajući tako poslednje kapi
sve od svoga života
i sve od samoga sebe
u čast svoje stare prijateljice Sene
on govori

Sena je moja sestra
i kao što sam ja izašao
jednoga dana iz utrobe svoje majke
ona izbija svakoga dana
i bez prestanka iz utrobe zemlje
a zemlja je majka moje majke
dok je smrt majka zemlje
I zaustavlja se za trenutak da bljuje
i razmišlja kako se Sena uliva u more
Nalazi da je to lepo
zadovoljan je
Njegovo srce kuca kao nekad
oseća se kao nekada
sasvim mlad sa čistom košuljom
koju je zadigao da legne sa ženom
i gleda Senu
i misli na nju
na život i smrt
a i na ljubav
i viče

Oh! Seno
ne ljuti se na mene
što ležem u tvoju postelju
To ne bi trebalo
jer sam ja tvoj brat
ali ne duljimo
ja te volim i ti me ponesi
Samo pazi
kada stignemo dole
mi oboje
i u isti tren
za koji se ne zna kada će biti
i kada voda ne bude bila više slatka
a još nije ni slana
ne zaboravi tada Kralja Mostova
ne zaboravi tvog starog prijatelja
udavljenog
Ne zaboravi siroto dete ljubavi
poniženo i uništeno
i u novoj buci mora
zadrži za časak tvoj nežni i blagi glas
da bi mi kazala šta misliš o meni

I on se baci u talase
a vatrogasci dojure
Ali sve je već kasno
kao što se prosto kaže
u Hiljadu i jednoj noći
Tad Sena nastavlja svoj put
prolazi ispod mosta sen-Mišela
odakle se vide izdaleka
Arhanađeo i demon i obala
kojom prolaze ispod njih
jedna stara podvodačica
jedan nesrećni boj-skot
i jedan tužni debeli stari gospodin
kojije skunatorio bedno bogatstvo
trgujući sirom i jajima
Laganim korakom približava se on Seni
posmatrajući kule Notr-Dama
A međutim
ni crkva ni reka ne zanimaju ga
već samo stari dućan antikvara
I on se tu zaustavlja zgrčen i opčinjen
pred slikom jedne male devojčice
pokriven providnom hartijom
Ona je sa crnom keceljom koja je zadignuta
a jedna kaluđerica modrih čiju
šiba je
Kapa kaluđerice
isto je onako bela kao i donje rublje devojčice
Ali kako antikvar posmatra starog zadriglog
gospodina
ovaj posramljen okreće pogled
i ostavljajući tu sramnu knjigu
baca nevin i kao slučajan pogled
na drugu stranu Sene
ka keju Orfevr
onamo gde je pravda nastanjena u jednoj palati
i čuvana od užasavajućih zelenih petlova
sudi i kažnjava bedu
kad se usudi da izađe iz svojih ćumeza
Podrugljiva i neprijatna parodija
u kojoj zakleta laž
nalaže bedi da kaže istinu
samo istinu i ništa drugo do istinu
A nju pita beda
treba li je ipak obaviti nečim
I na neispravne terazije
baca onu krvavo nagu istinu
To je moja kći kaže beda
moja poslednja
moje nahoče
Umrla je za vreme božićnih praznika
pošto je lutala dugo
ispod smrznutih kestenova
na obali
tu
na dva koraka od vaše kuće
Vi gospodo gradski oci koji sedite
ustanite
a vi
gospodo gradski oci koji stojite
približite se
Pogledajte to dete od petnaest godina
Bidite li ta mršava kolena te jadne grudi
te bedne crvene kose
te promrzline na nogama i ispucane ruke
pogledajte kako je bol opustošio to lice deteta
I vi gospodo gradski oci u posteljama dobro
zašuškani
probudite se
Nije u pitanju uspavanka jedne romanse
ne računajte na mene da ću pevati u vašem dvorištu
Nije reč o nekom feljtonu
ili melodrami
ništa sentimentalno nikakva ljubavna istorija
Tiče se samo užasa i zaprepašćenja koje se
urezalo u lice toga detetai koje je svirepo
stezalo njeghovo srce u trenutku kada je ono
shvatilo da će dobiti dete an emože reći
to nikom pa čak ni svojoj majci koju već
odavno ne voli više a naročito ne svome
ocu jer je zlosrećno baš on otac deteta
svoga deteta

Na dušeku ona je sanjarila
a oko nje njena braća i sestre
pokretali su se u spavanju
i majka pored zida
hrkala je očajno
I eto tako sva lira
kako se to u poeziji kaže
A otac koji radi na Pijacama i koji se vraća
kući
pošto je tražio đavola po svima budžacima noći
zaustavio se za trenutak pustivši ucveljeni
uzdah
pred vratima jedne javne kuće
zatvorene iz razloga Visokog Morala
I on se udaljio
sa treperavom malom svetlošću
u svojim plavim i izbledelim očima
i eto ga odjednom
starog kolonijalca i ako vas to zanima
oslobođenog vojne obaveze zbog mentalne
nesigurnosti
utonulog odjednom
u životinjsku i tropsku blagotovrnu toplinu
bedne porodične zbrke
I crvena lampa rodoskrnjavljenja
pali se u trenu
u glavi roditelja
i pipajući oko sebe približava se ćerci
a njegovu kćer obuzima strah...
Zamislite vi pošteni ljudi
ono što se zove Ostalo
i zašto su jednog večera
dvoje zaljubljenih i zanetih na klupi
uparku Negovano zelenilo
čuli krik jednoga deteta
tako očejan

Bila sam i ja tu kad se to desilo
pored Novoga mosta
nedaleko od spomenika koji zovu
Kovnica
Bila sam tu kada se ona nadala
i ja sam je gurnula
Drugo se ništa nije moglo učiniti
Ja sam Beda
i vršim svoj posao
a i Sena je učinila isto
kada je sklopila iznad nje
svoje bratske ruke
zaista bratske
Bratstvo Jednakost Sloboda sve je završeno
Oh blagonaklona Bedo
da ne postojiš trebalo bi te izmisliti
I javna uprava koja se podigla
sa jednom rukom na srcu drugom ka nebu i ušnim
školljkama na svojim mestima
i sa svim suzama svoga tela u očima
zahteva se neskrivenim uzbuđenjem
oslobođenje Bede
odnosno jesnije rečeno i s obzirom na nužnu
potrebu i hitnu hitnost
njeno puštanje na privremenu slobodu
uneograničenom vremenu
I tako će gospodo Pravda biti Praznik
s obzirom da...

na overeči oduševljenje je opšte
i večernje odelo obavezno
i velika zgrada obasuta veličanstvenom svetlošću
i ima mnogo naroda na balkonima
i zastave lepršaju na vetru
i veliki orkestar frankofilharmonije čuvara
mira
takmiči se u revnosti i virtuoznosti sa
velikom bas –trubom Notr Dama Perionica
Pivnice Palea

A Beda zgranuta očajna otupljena razočarana
okružena svim svojim službenim advokatima
i svim svojim policijskim agentima
oslobođena je jednoglasno više jednim glasom
mirne savesti i ujedinjenog javnog mišljenja
I svečano pobednički priznata Javna Korisnost
odmah je
darežljivo zakonski i bratski
izbačena na ulicu
sa snažnim udarom noge u stomak
i nekoliko dobrih udaraca pesnice u nos
A onda se ona s mukom podigla
izazivajući razdraganu veselost gomile
koja je zamišlja kao neku staru pijanu ženu
i ona se zaslepljena posrćući krenula
ka spokojstvu
ka miru
ka nekom skloništu
ka Seni
ka obalama

Gle kako je lepa dopada mi se

A Beda je zadrhtala u svojoj staroj haljini
pokrivena domaćim đubretom
pa čuvši ovaj glas kao razbijenog porculana
poznala je glas Šarloa Smelog
zvanog Kidanje ili Gubiš svoje vreme
jednog od svojih najstarijih prijatelja
jednog od svojih najvernijih ljubavnika
i ona pada na kaldrmu
Kad bi znao veli ona
Znam
odgovara krpač porculana
Znam
odgovara kupač pasa
Ono što ne znam ja pogađam
A ono što ne mogu da pogodim
izmišljam
a ono što izmislim zaboravim
Pa čini isto i ti lepojko moja
gledaj kako teče Sena i ne pričaj svoj život
Ili još bolje
govori samo o prijatnim stvarima
o lepim stvarima sanjanim i ostavrenim
Najzad o stvarim akoje vredi pričati
jer o muci ne vredi govoriti
Govoreći to on kvasi u vodu
staru i pocepanu kariranu maramicu
i briše sa lica Bede
jadne tragove progrušene krvi
I ona zaboravlja za časak svoje nevolje
slušajući njegov promukli i otrcani glas
koji nežno govori o njenoj mladosti
i o njenoj lepoti

Seti se i ja te podsećam Čudotvorko
kada si stanovala na šestom spratu
prema dvorištu Čuda
pored postelje bili su plavi zumbuli
i nikada nisam zaboravio
jednu viticu tvoje kose
Seti se nazivao sam te Zimljivice
kada ti je bilo zima
a zvao sam te Slamčice
ležući na tebe
Seti se naše prve noći
i prve ljubavi
Crni oblaci nad Bijankurom
nadletali su fabrike
a iza njih
poseldnji zraci praskozorja
bacali su na reku
svoje bedne zrake drhtave i crvene
Objavio poezija u 05:10 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
I leti i zimi

I leti i zimi
u blatu i prašini
ispružen na stare novine
čovek
čije cipele propuštaju vodu
gleda u daljini brodove

Blizu njega neka budala
neki gospodin koji ima od čega da živi
setno peca ribu na udicu
Gleda kako prolaze dereglije
pa ga obuzima neka nostalgija
a ni sam ne zna zašto
hteo bi i on da krene
niz vodu negde daleko
i da proživi novi život
sa manje debelim trbuhom

I leti i zimi
u blatu i prašini
ispružen ko stare novine
čovek
čije cipele propuštaju vodu
gleda u daljini brodove

A ona pecaroška dobričina
vraća se kući bez lova
Otvara kutiju sardina
pa brizne u gorki plač
Shvata da će uskoro umreti
a da nikad voleo nije
Žena ga njegova posmatra
i osmehuje se prezrevim osmehom
Ona je žalosna rospija
žaba iz kropionice

I leti i zimi
u blatu i prašini
ispružen ko stare novine
čovek
čije cipele propuštaju vodu
gleda u daljini brodove

Zna on dobro da su dereglije
veliki ploveći ćumezi
i da zbog pada nadnica
lepe brodarke
i njihovi siroti brodari
vozikaju po rekama
čitav tovar dece
propale od bede
i leti i zimi
i po svakojakom vremenu

Objavio poezija u 05:09 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar
4/3/2006
Na vašaru

Crečni kao pastrmka kada plovi uz brzak
Srećno srce sveta
Na svome vodoskoku od krvi
Srećni glibonja
Urlajući u prašini
Svojim kiselim glasom
Neku narodnu pesmu
Bez slika i smisla
Srećni ljubavnici
Na vrtoglavoj ljuljašci
Srećna riđokosa devojka
Na svome belom konju
Srećni crnomanjasti mladić
Koji čeka osmehujuči se
Srećni čovek u crnini
Uspravljen u čamcu
Srećna debela žena
Sa zmajem od hartije
Srećni stari idiot
Koji razbija posuđe
Srećna mala beba
U svojim kolicima
Nesrećni regruti
Na strelištu
Nišaneći svoje lično srce
Nišane srce sveta
Dok se grohotom smeju


Objavio poezija u 05:09 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Suncokret

Svakoga dana u sedmici
Zimi i u jesen
Po nebu Pariza
Fabrički odzaci bljuju sivi dim

A proleće nailazi sa cvetom za cvetom
Pod ruku s lepom devojkom
Suncokret suncokret
Ime je cveta
Nadimak devojke
Koja nema drugo ime pa čak ni prezima
Ali igra na raskršću
Belvila i Sevilje

Suncokret suncokret suncokret
Valcer se čuje sa raskršća
Divni dani su prošli
I lepi život sa njima

Genije Bastilja puši finu cigaru
Na zaljubljenom nebu
Na nebu Sevilje na nebu Belvila
Il’ na svejeno kojem

Suncokret suncokret
Ime je cveta
Nadimak devojke

Objavio poezija u 05:08 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar
4/3/2006
Deca bogatog grada

Deco bogatoga grada
Kćeri bednih predgrađa
Nedeljom šetate ulicom De la Pe
Jer vaš kraj Pariza je opusteo
Radnje su zatvorene
A pod nebom boje sivoga miša
Grad je pomalo zelen iza gvozdene ograde
Tiljerija
Dok koračate po uglačanom asfaltu
Vi nesvesno igrate
I nemate ni pojma
Da dajete modu svetu
Vaš mantil je od furira
Iznad haljine od cica
A haljina je nad zaobljenom kadifom
Vašeg za ljubav stvorenog tela
Potpunog svežeg i sveg pozlaćenog
O vi luda deco bogatoga grada
Zanosne devojke bednih predgrađa
Modeli ste koji sene mogu kopirati
Cover girs
Coloured girls
Predgrađa Gut d’Ora i Belvila
Grenela i Banjolea

Objavio poezija u 05:08 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Bašta

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskoga praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda

Objavio poezija u 05:07 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Na uglu ulice

Na uglu ulice Dana
I ulice Rajske
Video sam da je prošao čovek
Koga sam smo ja dete mogao videti
Nije bio odeven a bilo je podne
Zaista samo sam ga ja najmlađi video
Jer stariji ga ne mogu videti
Naročito kada je tako lep
Kad je tako divan

Imao je kose devojačke
Bradicu kovrdzavu
Rep sirene
Struk pčele
Noge pravih stolica starinskih
A telo stablo topole
Prsti mi rumeni ko od vina
Dve ruke bele ko od hartije
A mala glava – glavica luka
Pa usta žarka kao požar
Jedno oko vola
Drugo jarebice
Na uglu ulice Dana
I ulice Rajske
Video sam ga
Jednoga dana usred podne
To nije bilo u mome kraju grada
Već negde gde se ulice susreću
A one se susreću gde ima je volja

Objavio poezija u 05:05 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Očajanje sedi na klupi

Na jednom skveru dok prolazite
Jedan čovek zove vas za klupe
Ima naočari stari sivi kaput
I puši kratku cigaru i sedi
Dok prolazite zove vas
Ili vam samo daje znak
Nikako ga ne treba gledati
Ni slušati ga
Već najprostije treba proći
I praviti se da ga ne vidite
A ako ga gledate
I slušate
Daće vam znak
I niko i ništa
Ne može vas više sprečiti
Da ne odete i ne sednete do njega
Od tada on će vas samo posmatrati
I smešiti se
A vi ćete patiti užasno
I smešićete se istim osmehom
Baš upravo tako
Pa ukoliko se više smešite
Patićete sve više
I ukoliko više patite
Osmehivaćete se sve više
Ne mogući da se uzdržite
I ostaćete tu sedeći zgrčeni
I nasmejani na klupi
Dok će deca igrati oko vas
I prolaznici prolaziti
Spokojno
I ptice uzletati
Napuštajući jedno drvo
Za neko drugo drvo
A vi ćete ostajati i dalje tu
Na klupi

Znajte znajte
Nikada se više nećete igrati
Kao ta deca
Nikada se više nećete šetati
Spokojno
Kao ovi prolaznici
I nikada više nećete uzletati
Ostavljajući jedno drvo za neko drugo drvo
Kao ove ptice.
Objavio poezija u 05:04 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar
4/3/2006
Škola umetnosti

U kutiji od upletene slame
Otac izabra jednu kuglicu od hartije
I baci je
U staklenu zdelu sa vodom
Ispred radoznale dece
Razvi se u vodi odjednom
Raznobojni
Veliki japanski cvet
Kratkotrajni lokvanj
I deca zanemeše
Zadivljena
U njihovoj uspomeni nikad više
Taj cvet uvenuti neće
Taj iznenadni cvet
Stvoren za njih
Za tren
Pred njima.

Objavio poezija u 05:04 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Pesma o školi

Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ponovite veli učitelj
Deca ponavljaju u horu
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
Ali u to nebom preleće
ptica sa repom kao lira
Dete je vidi
dete je čuje
dete je zove
Spasi me
igraj se sa mnom
o ptico
Tada ptica sleće
i igra se sa detetom
Ponovite govori učitelj
Dva i dva su četiri
četiri i četiri su osam
osam i osam šesnaest
a sesnaest sesnaest
koliko je to
Ali dete misli na pticu
i sesnaest i sesnaest
ne sabiraju se vise
a narocito nikako ne
trideset i dva
i trideset i dva
već sve to odlazi daleko
jer dete je sakrilo pticu
u svoju klupu
I sad sva deca
čuju samo njenu pesmu
i sva deca čuju samo muziku
a osam i osam
i četiri i četiri
i dva i dva
odmagljuju redom
A zatim ptica-lira igra
dete peva
a učitelj viče
Kad ćete već jednom
prestati da ste pajaci
Ali sva deca
slušaju muziku
dok zidovi učionice
lagano se ruše
a prozorska okna postaju pesak
mastilo nepregledna pučina morska
klupe ponovo postaju drveta
kreda stenovita obala morska
a držalja ptica-lira.

Objavio poezija u 05:03 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (12) | Pošalji komentar
4/3/2006
ADRIJEN

 

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

 

Objavio poezija u 05:02 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar
4/3/2006
Nevaljali đak

On glavom kaže ne
A srcem kaže da
Da svemu što voli
Ne svom profesoru
Tako da on sad stoji
I njega ispituju

Pa kad sve probleme bude rešio
Odjednom obuze ga ludi smeh
I izbrisa sve
Cifre i reči
Datume i imena
Rečenice i klopke

Na hajući na pretnje profesora
A usred graje čudovišne dese
Kradam svih boja
Na crnoj tabli
Simbolu nesreće
On crta lice sreće

Objavio poezija u 05:02 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Lokalna boja

Lep je ovaj mali predeo
ove dve stene i nekoliko dvreta
a tu je i voda pa obala
Kako je sve to divno
mali šum malecni vetar
i mnogo vode
A to je sićušan predeo Bretanje
koji kad se gleda izdaleka
i mogao bi da se sav smesti na dlanu ruke
Ali ako mu se priđe bliže
ne vidi se ništa
čovek tresne o neku stenu
ili o drvo
i pozledi se da nije baš prijatno
Ima stvari koje se ne mogu dodirnuti izbliza
i druge koje je bolje gledati izdaleka
Ipak sve je to lepo
A tu je sem toga
crvenilo crvenih ruža plaventilo različaka
žuta boja nevena i sivoća sivih veverica
cela celcata zamagljena i nežna čarolija
pa i zvonki smeh rajske ptice
i sve neke takve neobičnosti
vesele tužne drage
Dabome
to je predeo Bretanje
predeo bez ružičastih ruža
bez crvenih ruža
suri predeo bez sivih veverica
predeo bez neobičnosti i bez rajske ptice
Ipak meni se dopada baš taj predeo
te mu mogu dodati sve lepote
Ali sve to nije važno zar ne
Možda mi se baš to i sviđa
u čitavom predelu tom
jer najlepša devojka na svetu
može dati samo ono što ima
A tu najlepšu devojku na svetu
ja takođe postavljam u predeo taj
i njoj je tu prijatno
i voli ga mnogo
On joj pravi hlada
a zatim je žari suncem
u granicama svojih mogućnosti
I ona ostaje tu
a i ja takodje ostajem tu
uz tu devojku
Zatim pored nas su pas i mačka
a nedaleko i jedan konj
pa čak i mrki medved sa velikim dobošem
i više drugih životinja najobičnijih
kojima sam zaboravio ime
Najzad tu se praznuje i neki praznik
sa vencima svetiljkama lampionima
dok mrki medved udar au bubanj
i svi igraju neku igru
i svi pevaju neku pesmu

Objavio poezija u 05:01 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Povratak u rodni kraj

Jedan se Bretonac vraća u rodni kraj
Pošto je učinio nekoliko loših dela
Šeta se ispred fabrike u Duarnenu
I nikog ne može da pozna
A niko i njega ne poznaje
I on je veoma tužan
Ulazi u jedan restoran
I poručuje palačinke
Ali ne može da ih jede
Nešto mu smeta da ih guta
Plaća
Izlazi
Pali cigaretu
A ipak ne može da puši
Ima nešto
Nešto u glavi
Nešto loše
I sve je više tužan
Odjednom počinje da se seća
Neko mu je kazao kad je bio mali
''Završićeš na gubilištu''
I za vreme mnogoh godina
Ništa nije smeo da čini
Čak ni da pređe preko ulice
Čak ni da ode na more
Ništa i baš ništa
Seća se
Onaj koji je to prorekao bio je ujak Grezijar
Ujak Grezijar koji je slutio nesreću čitavom svetu
Svinja
I Bretonac misli na svoju sestru
Koja radi u Vožiraru
Na svoga brata poginulog u ratu
Misli na sve šta je učinio
Tuga se steže oko njega
On pokušava još jednom
Da zapali cigaretu
Ali nema volje da puši
I tada se odlučuje da vidi ujaka Grejzijara
Ide
Otvara vrata
Ujak ga ne može da pozna
Ali ga on dobro prepoznaje
I veli mu
''Dobar dan ujaće Grezijaru''
A zatim mu zavrne šiju
Završio je na gubilištu u Kemperu
Pošto je pojeo pola tuceta palačinki
I popušio cigaretu

Objavio poezija u 05:00 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Priča o konju

Dobri ljudi dobri ljudi
čujte moju žalopojku
čujte priču moga života
To vam siroče govori
i ređa svoje male nevolje
o hiiii da da da…
Jednoga dana jednom generalu
ili bolje reći
jedne noći jednom generalu
hiiii da da da…
pod njime pogiboše dva konja
A ta dva konja behu
hiiii da da da…
kako je ovaj život gorak
to moj siroti otac beše
i moja nesrećna majka
koja se sakrila pod postelju
pod postelju generala
a koji se isto tako bio sakrio
negde u dubokoj pozadini
u nekom malom mestu na Jugu
A taj general imao je običaj
da sam govori po čitavu noć
da govori o svojim malim nevoljama
i tako su eto moj nesrećni otac
a tako su isto i moja majka
hiiii da da da…
iste noći umrli od dosade
Eto tako je moj porodični život
završen bio
Pa istrčavši iz noćnog stočića
u velikom galopu pobegoh ja
ka velikom gradu
u kome sve blista i sve svetli
Eto stigao sam u Pariz
i tamo potražio da vidim lava
kralja životinja
ali dobih odmah po brnjici
I kako je vladao rat
zauzdaše me
odnosno mobilisaše
Dugo je trajao taj rat
i život je bio sve teži
i namirnice se smanjivale
da su me građani sve više gledali
nekim neobično čudnim pogledom
i kroz zube koji su cvokotali
pominjali stalno neke bifteke
a ja sam mislio da govore engleski
hiiii da da da…
I svi koji su još bili živi
i koji su me milovali
čekahu da već jednom budem mrtav
pa da me pojedu
Ali jedne noći u štali
jedne noći dok sam spavao
čuo se neki neobični šum
Jedan glas koji sam poznavao
bio je to starog generala
generala koji se povratio
povratio kao avetinjski duh
sa nekim isto tako pokojnim majorom
Mislili su oni da ja spavam
i zato su govorili veoma polako
Dosta nam je pirinča i testa
jede nam se već i malo mesa
U zob mu treba staviti samo
malo starih igala od gramofona
Tada mi se krv okrete u krug
kao ono konji na ringišpilu
pa pojurivši iz svoje štale
pobegoh daleko u šumu
Rat je sad već davno prošao
i stari general za svagda otišao
U svojoj postelji je umro
od neke lepe i mirne smrti
A ja sm još uvek živ
i to je najzad glavno
I zato dobro veče
i dobru noć
kao i dobar apetit želim
svima vama generali moji.

Objavio poezija u 04:59 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Kraljevska noć

Na prestolu slamnom
jedan konj krunisan
Magarac ga zasmejava
odeven ko dzokej
Zagonetke ljupke
šale starog doba
o slušajte pesme
a i smeh seljaka
Vukli su kraljeve
radosni su zato
izvukli su kralja
i kraljicu s njime
O slušajte pesme
a i smeh seljaka
Kralju puna usta
i čaša u ruci
ispružen pod stolom
kupa se u krvi
trbuh mu otvoren
i u njemu kupač
dok je krv crvena
kupač je sav beo
Zagonetke ljupke
šale starog doba
Na vratima dvorca
kraljica je bleda
zakovana dobro
ona ukočena
i pogleda tvrda
uzduž sasečena
ko sazreli čir
Zagonetke ljupke
šale starog doba
Na prestolu sramnom
jedan konj krunisan
Magarac ga zasmejava
odeven ko dzokej.

Objavio poezija u 04:59 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar
4/3/2006
Pesma o krvi

Postoje velike lokve krvi na svetu
Pa gde odlazi sva ta rasuta krv
da li je zemlja pije i od nje se opija
Neobično li pijančenje onda
i tako mudro… i tako jednoliko…
Ne zemlja se ne opija
ni zemlja se ne okreće naopako
ona urdeno gura svoje piljarske taljige
kiša… sneg…
grad… lepo vreme…
Nikad ona nije pijana
tek s vremena na vreme dozvoli sebi
poneki bedni mali vulkan
Okreće ona svoju loptu
sa drvećem… baštama… kućama
okreće ona i te velike lokve krvi
i sve žive stvari okreću se s njome
i krvare…
Ali zemlju
ni brige za to
okreće se ona i dalje
i sve žive stvari počinju da urlaju
A nju ni brige
već okreće se dalje
i ne prestaje da se okreće
i krv ne zaustvalja da teče…
Pa gde odlazi sva ta rasuta krv
krv ubica… krv rata…
krv bede…
i krv ljudi mučenih po zatvorima…
krv dece koju spokojno muče njihovi očevi i majke…
i krv ljudi kojima ona teče iz glave
po ludačkim ćelijama…
i krv zidara kad padnu sa krova…
i krv koja izbija i teče velikim lokvama
sa novorođenima… za decom novom…
Majka viče… dete plače…
krv teče… zemlja se okreće…
i zemlja ne prestaje da se okreće
I krv ne prestaje da teče
Kuda odlazi sva ta rasuta krv
krv isprebijanih… poniženih…
samoubica… streljanih… osuđenih…
i krv onih koji umiru tako… slučajno
Ulicom prolazi jedan živi stvor
sa telom punim krvi
i odjednom eto smrti
i sva krv njegova ističe
a drugi živi uklanjaju krv
i odnose telo
Ali tvrdoglava je krv
i onde gde je bila smrt
mnogo docnije još uvek je trag…
Usirena krv
rđa život rđa telo
Krv gruša kao mleko
kao mleko kad se pokvari
kad se okrene kao zemlja
kao zemlja kad se okreće
sa svojim mlekom… svojim kravama…
i svojim živima… i svojim mrtvima…
zemlja koja se okreće sa svojim drvećem…
živima… mrtvima…
zemlja koja se okrećesa svojim venčanjima…
sahranama…
školjkama…
vojskama…
zemlja koja se okreće i okreće
sa svojim potocima krvi…

Objavio poezija u 04:58 | kategorija: Zak Prever
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar