7/4/2006
Kad dođes u bilo koji grad

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moras ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj zivot
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.


5/4/2006
Vera Pavladoljska

Lukavica je htela da me nadlukavi
Punio se mesec u avgustu kao lokva
Ispaljivane pune duge preko jezera i glava
Na radilištima u rudnicima boksita
Ubeđivao sam nepoznate ljude
U tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
Prepelica je kljunom gore okretala
Svest je mrčala među liticama
Gonjen točilima kršima i gubom
Do grla u živom blatu mislio sam
Koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
Grom u lancima čamio za brdima
Molio sam za sluh fizičkih radnika
Divio se njihovom surovom apetitu
Zaklinjao jednog gluvonemog mladića
Da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
Pod lažnim imenom leči svoj pepeo
U mrcavi među dvojnicima
Dok muzika sneg u uši ubacuje
Kleo sam se u obe ruke naročito desnu
Da te nisam voleo
Vera Pavladoljska

Udvarao se nepoznatoj devojci
U kanjonu Tare kod Kolašina
Govorio istine na svim jezicima
Žario i palio da ih poveruje
Dok je ćutala sećao sam se
Da si mi najkrupnije laži verovala
Vera Pavladoljska

Pevao je slavuj sa grlom grlice
Sve na svetu me na te podsećalo
Hvalio sam se da si luda za mnom
Cela plaža da ti se uzalud udvara
Kako te teram da ideš iz glave
I kako nećeš
Vera Pavladoljska

Kulo crnog žara pod slepim očima
Zarazna zvezda sve i svašta saždi
Dok mi se padobran nije otvarao
I kad sam u zavičajne bezdane padao
Pričali su da te zovem iz sveg glasa
Al nisam priznavao
Vera Pavladoljska

Ronio u najdublje bežao u gore
Da te glasno zovem da niko ne čuje
Bio sujeveran - pitao prolaznike
Kako tvoje lice zamišljaju
Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj mene
Pa da se ne okrenem
Vera Pavladoljska

Na ljubavnoj promaji između dve zvezde
Nevidljivi uhoda ima nešto protiv
Žeđ za rakijom je slična fantaziji
U teretnom kamionu koji juri snegu usred leta
Bile su dve usne nepismenih žena
Po ugledu na tvoje
Vera Pavladoljska

Po nevremenu sam lovio na ruke
Med zlatnih meridijana u vodi
Opisivao oči jedne žene mesec dana
U vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazu
Ubedio da su mi sve što imam u životu
Misleći na tebe
Vera Pavladoljska

Pita za mene metak lutalica
Sada me pogrešno traži oko zemlje
Vučen tajnim magnetom mog čela
Napija mesec da prokaze gde sam
Zlostavlja mora kuša vazduh i podmićuje
Ti ćeš me izdati
Vera Pavladoljska

Traje monotona biografija sunca
Sve sijalice gore usred dana
Slovoslagači su srećni dok ovu pesmu slažu
Vazduh ne shvata da sam sebe bombarduje
Jedan od vlašića sklon je porocima
I jedni i drugi vetrovi te ogovaraju
Nekoliko država tvrdi da si njina
Ti si na svoje ime ljubomorna

Kablogrami se u dubokoj vodi kvare
Niko ne zna gde su slova tvog imena
U mrtvim i lažnim jezicima u pogrešnim
naglascima
U rukopisu zvezda po nekoj samoj vodi
Ko će uhvatiti sjaj samoglasnika
Koje ptica kuka
Vera Pavladoljska


5/4/2006
Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te


5/4/2006
Lažne mi puteve

Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život laži pune uši.
Do grla u strasnoj laži što me guši.

Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što dišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.
5/4/2006
Otkad glavu promolih iz majke

Otkad glavu promolih iz majke
Ja se samo sklanjam od bezumne hajke.

Umesto da sam na dugačkom štapu
Otud prvo isturio kapu

I dok potroše uk ispamećenja
Odlagao muku svog rođenja.

(Da nisam gologlav i goloruk bio
Još bih se u majci ko u rovu krio.

A moj štap i kapa od veka do veka
Stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.)


5/4/2006
Kad bih znao

Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!


Al bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
Da bih sačuvao samo život goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!


5/4/2006
Kad sam je prvi put video

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant ta država u državi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu
osloniti
Sa kojima bih poredio njene oči i onda mirno
spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga
grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj
radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim
mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često
umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam
pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori đak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.


5/4/2006
Kad sam je drugi put video

Kad sam je drugi put video rekao sam:
“Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.”
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito
sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu
naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noci sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospodjice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i
lične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta
i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena između nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su uši pune njenog karmina
Te providne te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje
glave
Šumo vremena šumo ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim
kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih
slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje
vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne
popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih
isprava
O koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu
kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj
glavi
Taj anđeo isprljan suncem list vode list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadrzavaju u
visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u
životu.
O siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to
izmislio
Kuća ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave
nadom.


5/4/2006
Poeziju više niko neće pisati

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.

Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.


5/4/2006
Matija Bećković

Matija Bećković – suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave

Nosi li on rupu mesto srca
Ili kao davljenik u svom srcu grca

Jeli on santa leda otkinuta
Ili zver sto na njoj zavija i luta

Jeli on grom u lance vezan kao stene
Ili hladna vatra u grudima stene

Nosi li zamrzle munje u rukama
Hoće li on biti slabić na mukama

Sme li on da stane na trg i jauče
Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče

Kao gvozdena zavesa on će da se sruši
U vlastitu vatru u vlastitoj duši

Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.


5/4/2006
Slamka

U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: "Volim te
Najviše na svetu!"

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
"I ja tebe!"


5/4/2006
Reče mi jedan čoek

Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i vidjet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome čoeku,
nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li -
velim,
sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od
onijeg,
višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan,
zađosmo u duge i široke,
a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,
meće svećice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve cicera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oću da čunem šta će mi reći,
te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.

Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one đuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne čune,
taman ko ovo mi,
nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio,
jes - nes, dana mi današnjeg,
more li to bit - more.

Te živni, živni, nećemo nikud,
viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju ću,
pričam ti ko da ću sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja čoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.

Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reći šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca,
glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago - da izlaze kolac,
a ne vjerujem bogami,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi ta čoek,
kojega nikad očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj - moj bogomi - ama neka,
e kad je tako - vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to - kako im se trag utro.

Riječe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to
moze desit.
vjeruj ga - taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade čič na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junače,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nesto pa čudno na mene,
to se mene uvijek šćelo,
da me snađu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izlize i istanji,
na kule na vile,
da se spuže ko led između prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa će bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilez, prosula po famelja,
desetoro onijeg puža,
jedno drugome do uva,
no riječ iz usta ko kamen iz ruka,
je li - jes, nije čoče - jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reče,
da to ne čug ne big prežalio,
ne smijem ti reći šta,
no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup života,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je čoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes - ako nije.

Te ti se on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti ođe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rasta, noći mi noćašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja ,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni prođe dan i noj, dvije
poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore - ogranu bogami,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primjenjeno,
no ja ne misljag ni o čemu no o
svome jadu,
ali kad navlači priču i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.

A nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit - može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem nećeš mi vjerovati,
a mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapečati,
zemlje mi u koju ću,
oba mi svijeta,
umornog mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svačijega,
no otvori četvere,
i pazi,
ne smijem ti reći na što,
i nemoj,
ne mogu ti reći šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e ćeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima iše u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.

Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen


5/4/2006
ОЧИНСТВО

Могао бих бити отац своме оцу
а, ево, још сам дете и сироче,
млађи си био од мене, мој оче,
кад ме остави твоме убиоцу.

И сад ми оца он не да за оца
и не опрашта ми своја непочинства
и држи ме жедна без капи очинства
и не уклања с мене мотриоца.

Али ја силазим на дно праочинства
да тражим своме сопству носиоца
и срж своју загрејем код свог створиоца
и примим срамоту због тога злочинства.

Ако дух нема гроба, ни пепела,
о, дај мене мени, творче и праоче,
јер, ево, свако са свога распела
вапи: што си ме оставио, оче?

И хули као Влах са набикоца
зато да би га могли доубити,
и за смрт моли искорениоца,
а све речи су само једна: бити.


5/4/2006
УНУК АЛЕКСЕ МАРИНКОВА ПЛАЧЕ НАД ЦРНОМ ГОР

Кака Црна Гора, каки јади?!

Црна је Гора била, па је нема!

Црногорско га би, па прође!

Ко и све што пролази,

И њој га шорак донио!

Све у свој вакат, па и она!

Кад је себе то било?!

Постоје само планине —

У којима су некад живјели Црногорци!

 

А нијесу живјели но се рађали,

И то из камена!

А из камена се рађа —

Оно што је тврђе од њега!

Камен ти је љуцка колијевка,

А планина госпоцка столица!

Шта сад да се чини,

Кумим ти стопе кудијен идеш,

Кад ни планине више кијесу,

Ко што су некад биле,

Но се нешто смањиле и покуњиле!?

 

Доста им је и било да се роде,

А богату свијету није,

Но оће и да живи!

Ко, клети, имају и од чега и на чему,

Па им никад није доста,

А Црногорци немају,

Но иг јад јаду додаје,

А ко нема одшта да живи,

Тај једини зна шта је живот!

 

А нијесмо били сиромашни,

Душманин ни био сиромашан!

Сиромашни су ђе има богатајег!

Срамота је ође бити сиромашан!

Сиромашни су без мрси љуцке,

Без два прста носа,

Ође није било друге сиротиње,

Ни другога богаства!

Погинуо је ко рз изгуби,

То је једино и имо,

И мого изгубит,

Није му требало црње погибије!

А за ваган су се борили —

Они те су такве битке изгубили!

 

Пјесме и повјеснице су живот за Црногорце!

Тек кад се у њиг преселе —

Живе ко прави љуђи!

Зато толико итају,

Да се у њиг склоне и спасе!

А живот је таман доста,

Свак ко је стиго да у боју погине!

Умире се да се пјесма роди,

А пјесми се лако родит није,

Кад се роди — више не умире!

Планине су расле с нашом погибијом,

Сад се не гине па се урастају!

А гинули смо и себе замијенили,

Мимо иједнога народа,

Свакоме је било жалије у добру,

Но нама у злу погинути!

 

А тамо ђе је славно погинути,

Ништа друго не може бит славније!

Коме слава и сабља приличе,

Богаства му друга не пристоје!

И не зна се како је ко живио,

Али се памти како је ко умро!

Никакога живота ође није било,

нити смо му давали да зине!

Све је могло бити и овако и онако,

Али изгинусмо ко што смо обећали!

Само смо у смрти били прави,

А у свему другоме невјешти!

Не бисмо се да побиједимо,

Него да што више изгинемо!

Умирати могу само живи,

А живјети могу само мртви!

Гробови су црногорске куће!

А шта се ово зове,

И на што ово наличе,

Нема веће жалости и несреће,

Но умријсти или погинути!?

Постали смо и ми ко и други,

Па имамо и од шта живјети,

И у што вјеровати,

А у вјеру и жртву за вјеру,

Вјерово је они што је моро,

Што није мого бират!

 

Други мисле да неће мријети,

Црногорци смрт праву бирају!

А ко Бога моли да не умре,

Најсрамнију смрт је изабрао!

Од болести ко мре, у постељи,

Није умро но жив иструнуо!

Црногорци пошље смрти труну,

Ако ишто од њиг преостане!

 

Црногорци су одвајали од другијег,

Док су одвајали —

Дотле су ваљали!

Како да ваљају,

И како да иг бидне,

Ако су сви једнаци?!

Нема више преше за Црном Гором,

Ни за њенијем бојевима,

Ове бојеве те се данас бију,

Могу и други бити и добити,

И то боље од Црногораца!

 

Били су најбољи док иг је било!

Били најбољи у најбоље вријеме!

Били најбољи какви су гој били!

Кад се знало ко је зашто?!

Било иг је кад је требало!

Имало иг је кад се гинуло,

Сад се не гине па иг нема!

А и шта ће кад се не гине?

Гинути се не може,

А живјети може без Црнргораца,

Ко што се и живи све у шеснаес!

Друго вријеме тражи друге вјештине,

А други су бољи у тијем својијем вјештинама,

А ђе су други бољи —

Ту није мјесто Црногорцима!

А да се и у тијем данашњијем извјештимо,

Па да биднемо таман ко и најбољи,

Не биг ти дао трању трањаву,

Ни за такве вјештине,

Ни за таке Црногорце!

 

Нема више такога боја,

Ни такога крвника,

Да би вријеђело бити Црногорац!

Зато иг и нема!

Не може једно без другога!?

Шта ће Црна Гора без себе саме?

Без битака нема ни јунака!

Без јунака нема ни пјесама!

Нит слободе има без душмана!

Нема љепше смрти но у боју!

Нема Црне Горе без Турака!

(А нека иг врну —

Па ће је јопет бити!)

 

Не могу Црногорци постојати —

У свакоме времену!

Били, па иг нема!

Таман нек иг нема!

Таман су учињели!

Што би од свега што је ваљало,

Једино било Црногораца?

Ко да само њиг нема?!

Било је и Бога,

Па веле више га нема!

А боље је и да га нема,

Но да није Бог!

Нема Бога чим нема Црногораца,

Не може ни Бог постојати сам!

А није га ни било што је њему мило,

Него да би љуђи били љуђи,

А њему је лакше да га нема!

Живио је свијет и без њиг,

Па ће и јопет,

Само у ове орлосједине,

Није нико сем њиг,

И неће више никад нико!

 

Било је како више неће бити!

Па иако неће,

Добро је што је било,

Код млогијег није ни било!

Чим је било тако како и би,

Онда боље није могло бити!

Е се пјесма не може дописат,

А камоли писат испочетка!

А виша је срећа што је била,

Но несрећа што је више нема!

Не брижимо шта је ш њоме било,

Но брижимо шта ће с нама бити!

 

Некад чапра црногорска,

Није ваљала нако за рашета!

А другијег је ваљала за мјешине,

Одржала би шпирит,

Па им ево ништа не смета,

Но ћетају ко благовијес!

Таде ни нијесу манисали,

Но не свак присвајо!

А и што је било није се даљило,

А сад још и придижу,

Изнаоде ко бојаџије!

Коре не да ништа не радимо

Ко да смо кад што радили?!

Све што се ође може радити,

То могу жене и ђеца!

Друкчија је наша доколица!

 

Да би Црна Гора била Црном Гором,

Ништа више њој није требало!

Да јој је требало,

Давно би узела,

Кад је била куветнија!

Она није могла бит боља,

Ни друкчија — нако црна!

Да је могла она би постала!

Оно чега нема — то је њено!

Немање је сво њено имање!

5/4/2006
СУДБИНА КРСТА МАШАНОВА

Има ли

иђе, иђе, иђе,

ишта, ишта, ишта,

ново

да ми причаш?

 

Има ли

иокле, иокле, иокле,

икаквога јава и аваза?

 

Мога ли

икад, икад, икад,

ишто, ишто, ишто,

икако, икако,

иоткога

дознат,

да се црно чељаде,

ичему, ичему, ичему,

ичему,

тобожнада?

 

Еда иокле ишта,

шта било,

шта му драго,

прије бијаше барем празнога нада,

да се исан залагује,

а сад да је и тога

колико да би све испод земље диго.

 

А не знам ни што питам,

залуду се нечему надам,

а ни сам не знам чему,

знам, иљаду година да живим,

никад ништа ниоткуд чути нећу,

нако црнијег гласова и абера,

ко да је муња свитнула на мене,

ко да ме чавка излегла,

па ниђе једне чисте сјајке,

па ниокле да ми весео глас дође.

 

А шта ћу црни у гори кукавац,

без иђе икога свога,

шта ме снашло од мојега живота,

овоме краја нема,

овоме несвитању,

од кад сам насто,

вазда сам у неку потоњу границу,

испод које нема куј даље,

нако у гроб,

а гроб ми је и овако,

те простран.

Свакоме, чини ми се,

барем некад, нешто,

пане с анђелом,

а мене никад, ништа,

мимо икога,

но све невољу у узлове вежи,

и о моме великоме јаду ради,

док су ми очи побијељеле,

док ми је дроб рикнуо,

све живи сили насрамоту,

све запаљенијег образа,

све некако на једвите јаде,

све пропалога перчина кроз капу,

све на ничему без ничега,

све ме једу уши из обојака,

све јаднији од јада,

да ми се не мили изисти међу људе,

да не сажаљевају и прстом не покажују,

овога крепаћа из овога губикозја.

 

Од кад знам за себе,

на јад ми је сваки дан дошо,

све тегли од звијсзде до звијезде,

и никад различитога дана,

и никад људскога оброка,

барем да адетимо,

да крвник види да имамо,

ни црне цркавице, ни огризине,

ни дрењине, ни трњине,

ни пижмољка у бразди, ни пустокласа,

ни зукве ни тикве,

ни конца око прста,

ни дрењинаве воде,

у ону чантру од ластре,

ни миша у зиду, ни за укопа,

нешто однеси ала, нешто врана,

не однеси но омрчи и опампај,

не остани ништа ђаво позобо,

очопли све, ала — пипала,

нема ни на овићак,

теке пропадог на урвано.

 

Нијесам патисо у ово моје јадина,

ево не крије ми га живот,

све сам обиро,

преврнуо и Скодру и Модру,

обио и камен и дрво,

по бутум земљи,

и јопет све залуду,

нада мном се небо не тријезни,

опросио би са мном цио свијет,

више не идем но гријешим и преображам се,

у моје сиједе злотуцам и злопутам,

тутам, тражим глави мјеста,

гавезам, гријешим Богу душу,

гријешим пут кудијен идем,

ови пањат, онекадро, оревањио, обосио, оголио,

зачупио, занебријанио, обневидио, зубе погубио,

изматуфио ови матуф,

згривњо се ови тукет,

сврнчо се на упрет ови чунгар,

вас грдан и вакетан, ова ревина,

ова црна цапрња, ови кешеш,

ова оковчина, ови сакараћ,

запретан у пепео,

растем ко комат у рукама,

стар панцат ко откован коњ,

кад га ману у планину,

па им жао улара,

но му и њега скину,

да га и ш њим ошину и оћерају,

па шта му зуби донесу!

 

Ово ми је и црквено и мртвено,

ниђе оваки нијесам приспио,

ови герељ, ови скорељак, ови срдобоник,

ови заборавник — ето засто се жив,

везем ко кап о листу,

начисто извијестио,

изио се ко косијер,

излизо се ко бремце од старога чактара,

ко млијечњак по табљици,

патно, дувато, веретизно,

све о муци ко торба о куци,

без икога икако,

а без ништа никако,

а капула, а капула,

а бољ, а бољ,

а бољитка ниђе,

дошле виле на очи,

не пиши ме ниушта,

но бош работа,

један чоек ко један камен,

од њега се ништа не гради.

 

Више сам ја изио траве

у мом јадовијеку,

но што је звијезда у небу:

кобиљачу, жућеницу, кисјелицу, турутву,

сријемошу, козалац, коприву, крагујац,

исоп, бретву, штир, краљевац, сомину,

глогињу, трњину, трину од сијена,

црнац, штаваљ, црнпуљу, лукомачу,

уз врбопуц кору врбову, кору кунову,

ресу љескову, кору липову, труд,

трулину букову, бљуштур, мећу, срчу зобову,

млио кости, млио окласину, жвако линцуру,

чемеро се чемериком, татуло са татулом,

купио зрна око воденица,

(па за илач да нађеш једно!)

куво сип, копо брндуве,

пио јаја од тица,

док ми је језик позеленио,

док ми се трава увукла у кости,

земља у образ,

а вучац под чапру,

а није но је чоек недодер,

а није но чудо да нијесам у манити лик обрнуо,

а није но сам добар што сам огризо

и које сам јаде видио.

 

А изио сам убоја,

више но и траве,

њима броја нема,

све оћагу скопати за пирине,

док пободи на нос,

па таде бупа и бупа,

све у мене ко у мјешину,

ко да ваљају пустине,

опучи — оплети, оварага — асанага,

отуд — одовуд, ође меко — ође тврдо, ожеж глибане,

ћер — поћер, ђа тамо — ђа овамо,

ђе вође — ђе ноње, ћопа де,

и рукама и ногама и кољенима,

и овакви си и онакви си,

збијај ко у дебе,

пет броје у једну,

мрзе па муке не бирају,

очакмили су ми ребра,

омекшали кости,

били па расипали

да се пипљем док сам жив,

посро сам гребене од ћутека,

слушали су чобани убоје Крста Машанова,

а ни дан-данас не знам зашто,

а не вјерујем да зна ико,

а не они,

тако ми је суђено,

да једем прње не би више,

теке знала ми га је чапра.

 

У овоме нашему крају

има седамнаест врста тојага,

а да је за добро не би богами дођавоље,

па је то требало од нечија леђа ломит и бројат,

а да од чија ће, ако неће од моја?

 

Прошло је преко мене болештине,

да млогијема доктори не знаду имена,

долазио сам на ништа,

па ни душе ни душића,

сашљаво, губио ријеч,

немо пуле да умрем,

мислили су давно ћу муве окупит,

да ме све бечке медецине неће спасит,

5/4/2006
КУКАВИЦА


Кукавица кука само у Црној Гори.

Кукавица је црногорска тица,

а кукање црногорска пјесма.

Ниђе друго није ни пристала.

Ко би други знао зашто кука?

Сметала би свакоме

сем нама.

Свуд би јој се смијали

сем ође.

Промијенила би пјесму

илм државу.

Свуд би била одвишна

да је има,

а ође би фалила да је нема.

 

За кукање није доста тица,

него треба и народ и земља.

Ђе то нема, она и не кука.

Ко што код нас не може пјевати,

ниђе друго не дају кукати.

Да закука — залуд би кукала,

нико јој се не би разумио.

 

Она кука тамо ђе свак кука.

Не зна сем да кука, као и ми,

неодморка — не суши образа,

шта би она чињела ђе друго?

 

Она бар зна мјесто за кукање,

ђе се има зашто закукати.

Није могла боље изабрати,

нема љепше земље ни народа.

Нит је ође била, нит ће бити,

кукавица икад беспослена!

 

Кукавици ми се не чудимо,

чудимо се другајем тицама,

шта ће ође ако не кукају?

Теке ове наше све кукају:

и грлица и кокот и врана

и тић кука — ено га колик је!

 

Срамота иг од нас да пјевају,

е немају ни коме пјевати,

зазорно је нама пјесме слушат.

Фала Богу да ми запјевамо

шта би реко да нас неко чује?

Не би више имали образа

ни тицама погледат у очи.

Благо нама док можемо кукат,

не дај, Боже, да кад престанемо!

 

А у сретње земље не кукају,

нит имају куку нит те тице,

па окле ће кукат кад иг нема?

Да иг има, не би ни кукале,

но пјевале ко остале тице,

ко и други људи и народи,

а рашта би кукале једине?

 

За тице се и не зна чије су,

зна се само за њу да је наша.

То зна Цио Свијет, а не она.

Како не зна кад и није тица,

а никад се ниђе и не сели,

нит из Црне Горе излијеће.

Свијета се и крила одрекла

кад је ове горе плача нашла.

 

Ође она није кукавица,

но чељаде, црногорски паун,

кокот, славуј, ласта чуваркућа,

доброгласна тица пјевачица,

и да неђе оде, неспримница,

познали би ко је и окле је

и опет је овамо врнули.

 

Задовијек лете и кукају

а не знају никад ђе ће прије:

у Пиву ће или у Морачу,

под Острог ће или ће на Ловћен?

Ђе гој стану ту и закукају.

Кога сретну за њим прокукају,

а он ће се лако сјетит зашто.

Свакоме је она ође сестра.

Ниђе ништа није исправније

но у Црну Гору закукати.

 

Утвара јој се да нема никога

па и мртве и живе нариче.

А никога, лише нас, и нема

и зато је она кукавица.

Изрод био ко јој замјерио

и престао прије кукавице!

 

Згодна ли је, јади је убили,

све је на њој пристало некако,

све је оно фино поднијело.

Црно јој је перо, црна суза,

црна јој је пјесма, црна земља,

црно име за црну државу,

црни свједок најцрње судбине,

црногорска црна посестрима,

ваља сама свиг тица заједно!

Нека кука док нас све испрати,

сви ћемо се наћи на ту куку!

 

Ође нико останути неће,

сем гробова и сем кукавица!

Па нека је, таман нека кука,

нека ође остане потоња,

нек нам неко надгледа гробове

и одржи наше обичаје.

 

Ко сам самцит умре у планини,

зна да ће га љуцки оплакати

и да није са њом без никога!

Својтљива је тица и болећа,

мекобразна, сојна и људствена,

није јој се, боре, ни чудити

кад се сјетим ко је и окле је!

 

Једина је она преживјела

и с Косова кренула за нама.

Од тада се и не раздвајамо,

но кукамо и не утаљамо.

Неће престат док ми престанемо,

кукала јој мајка бсз застанка,

свијем нама и њој међу нама!

 

Чим се неко роди, она кука

и заљуља сваку колијевку.

Нема таке славе ни всееља

да јој није мјесто у прочељу.

Њена пјесма — уз наше радости,

наша срећа највиша је туга!

У сватове ваља залелекат,

кад се сјетим ко би ђевер био

и чија смо мјеста заступили

Ђе се кука, мјесто је свијема,

јер је срећа дата понечему,

а несрећа свему и свачему!

 

Боже, ко је све ође кукао,

куковуко и кукујадао!

Тога кукања без свитања,

тога лелека без лијека!

Над Чарнојевићем гак што се вијао,

и дандањи још је жив и чио.

Још би мого црн глас донијети,

само нама више нсма који,

па се њему не мили грактати

изнад ових празних вијалишта!

 

Веле да је прва излећела

Обилићу из крвава врата,

кад је света Милошева душа

испод мача крила избавила!

 

За Вуком је, првим Бранковићем,

полећела клета и кукала

и није га дуго остављала!

Главу Вожда у Стамбол пратила,

што је Милош сламом напунио.

Светом сламом из Вождове главе

себи није гнијездо савила!

Па је Вуку из штуле кукала

и Вишњићу из празниг очију.

 

Најпошље је гране мијењала,

док постасмо сви Кукаловићи,

Кукавчићи, Црној Гори куку,

чија су се прва ђеца звала

Кукосава и брат јој Кукоје,

од којих смо сви ми настанули

и по њима прозвани кукавци.

 

С њом се може љуцки разговарат

и чут од ње јакијег ријечи,

а богами, свака јој је света!

Свака јој је с мјеста и умјесна!

Свака јој је добро промозгана!

 

Добро јутро!

Куку!

Чија ти оно бијаше?

Куку!

Од доброга, богами!

Куку!

Ђе је врело, и капаће!

Куку!

Ђе је извирало, извираће!

Куку!

Ђе је имало, имаваће!

Куку!

А имаш ли још кога?

Куку!

Ето, таман доста, фала Богу!

Куку!

А јеси ли чула за Мијушка?

Куку!

Најстарија шћер му се удала!

Куку!

За најбољег у двије Мораче!

Куку!

Кад те двије крви се укрсте ...

Куку!

Ето нама новог Обилића!

Куку! Куку!

 

Неко вели да је она од нас

научила прва закукати.

Други, опет, кажу ми смо од ње,

Objavio poezija u 03:31 | kategorija: Matija Beckovic
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar

5/4/2006
ЛЕЛЕК МЕНЕ

Боже драги, немам већег чуда

Но што пишу послије Његоша?

На врху је само једно мјесто

И никад се неће упразнити

А горему ниђе краја нема!

 

Никад није било једне главе

Да је могла јаче заманути,

Нит ће икад биши љуцке душе

Да ће моћи дубље заумити,

Покренути велику посијеч,

Себе и свој народ изустити

И ту ријеч да може покрити

Одржати и окријепити!

 

Само челник има шта да каже,

Онда када све тек треба рећи,

Српокрилим, првим ријечима,

Прволиком невином првином,

На наречју љепшем од живота,

На коме је Господ свијет стваро.

Док немаше другога језика

На коме је то боље речено!

 

Шша ће ново ако имаш старо

Прије себе и нас написано,

Које ти је свак напамет знао,

Па се можеш придружит прецима

Исте пјесме истим ријечима

И сузама на истим мјестима!

Коме треба каква друга књига

Тај и није из овог народа!

 

Ко је једно а сада је друго

Нико не зна шта ли ће још бити

И своје је мртве погубио!

Куд с Његошем послије Његоша?

Да онако није загрмио

Могли бисмо муцат испочетка!

 

 

 

И нијесмо амо убјежали

Да живимо ни да останемо.

Није нама гроб земље — имање.

Толико смо с обуће отрли.

Нијесу нам грсти прље — њиве

Ђе не може родити ни ручка.

Толико смо о врату носили

Да на своје мртве усипамо.

Толико смо под нокте имали

Кад у овај утек ускочисмо

Уским путем с великим бременом

Да својијем језиком зборимо!

 

Није нама тор репова — живо,

Нити кото качамака — жито,

Сламка сламе и струк траве — пића,

Конак дрва — дрвљаник и гора,

А навиљак држгоре — мрчава!

Камен у дом — начин и мобиље,

Дивокоза — мал, рогато благо,

Кош — житница, крошња — окутњица,

Капа зрна — фрут, род и година!

 

Није за нас бољиглава — цвијет,

Суза воде — извор, цурак — поток,

Подланица — поље, плеће — вјера,

Стега — закон, гудуре — слобода,

Права рука — највећа вјештина,

А оружје — пчеле и камење!

Прамен магле — небо, пут — стопаник,

Двије сабље — војска и род народ,

А педесет крша — отаџбина!

 

А камоли да је пут — путеви,

Вјера — вјере, а народ — народи,

Вода — воде, а цвијет — цвијеће!

Све је у њој једно и једито,

Једнопоно, цијелац, унина,

Препунано смоле и натоке.

Ту множине никад није било!

 

Нијесу нам њедра шљива — воће,

Низ јагода, ћуба с трешње — стима,

У Котор их на комад продаје.

Ни постеља — обојак на уво

Прије но те гранама покрију.

Нит је наше јело — цркавица,

Дивљи шипак за славу начињеш.

Ђеца једу о глади зидове,

Млади камен и квасне литице.

Наша мука ваља за причешћа.

Нити су нам међаши — границе,

Чију сваку стопу с јсдне стопе

Дужим прутом можеш одбранити.

Шта ће међе када нема земље

Но дубимо да нас више стане

И сандуке усправно спуштамо!

 

Нијесу нам катуни — градови,

Ни шанчеви — куле и дворови,

Ни мишаре и мегаре — куће!

Нијесмо се за ово рађали,

Ни живјели, нити умирали,

Ни гинули да би сачували

Што нам нико не би ни узео!

 

Како ли су људи двобојаши

На пушнице спали поземљуше?

Откуд витез да виси о гори

Ђе се росом са лишћа умива,

А кошуљу на мравињак држи

Да се тако од вашију брани?

Људурина у скит без прозора?

Горостасник у потлеушицу?

Гороломник у трулој утврди

Ђе му киша пада у кашику?

Поглавари у дубирозима

У малени бивак ко лобања

Да би сваки мого упртити!

 

Какви су то кућићи без кућа,

Дивногорци, племићи, властела

Што још није куће начињела

А није им ни једна довољна!

 

Богатство је наше неђе друго

И чека нас кад се поврнемо.

Мјесто ствари — носимо утвари.

Што имамо — то нам је за пута.

Ође ће се рађамо и мремо

Ту смо само од данас до сјутра

Ево пешес стотина година

Вазда спремни да се поврнемо!

 

Турчин оде окле је и дошо

Па на својој земљи сада клања.

Њин Падиша мртав кући дође,

А наш Царе из гроба не уста.

Не одосмо намо ни онамо,

Полумјесец више нас остаде.

Крст на Небу никад не изгрија.

Остадосмо у збјег без Турака.

Пећине нам постадоше куће.

 

Сад је наша домовина свуда,

А коме је свуда — он је нема.

Шта ли може бити жалосније

Од изгнаног војника и краља?

Ђенерал је сличан посилноме,

Ко је који само они знају.

У њихова права и чинове

Једино се они разумију.

Само они којим наређују

Знају шта се одиграло с њима.

А што дуже живе изагнани

Све су гори и неприроднији

И све их је теже објаснити.

 

Бродоломник на пусту острву

С навикама прије бродолома.

Са оружјем из оних времена,

С чиновима поражених војни

Са потпором срушених престола,

Са заплећем несталих држава

И правима из бивших закона.

Под заклетвом Цару кога нема.

С траговима велике несреће

Која их је овамо довела.

С захтјевима, ставом и надама

Као да се ништа није збило.

Ту чекају на обнову Царства

И заузму пријашње столице.

Ко царевић у просјачке рите

Што упорно тврди да је царев,

А сви му се смију и спрдају.

Што се више љути и заклиње

Све му мање и теже вјерују.

Тога двора више ниђе нема,

Неки кажу — није га ни било,

А сви знају да га неће бити.

Сваки други крај је погинуо!

Он једини за то није чуо!

 

Вријеме је понајдубља вода.

Најгоре се онај утопио

Ко у његов котловар потоне.

Вртивода та кога насвоји

Задовијек неће изронити.

Кад изрони — грдан га израња

Вас га свијет прстом показује,

Ко пепео минулих времена,

Као слику некадашњих људи,

Ко остатке несталих свјетова,

Ко привиде и живе мртваце.

Objavio poezija u 03:30 | kategorija: Matija Beckovic
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar

5/4/2006
КОСОВО ПОЉЕ


Краду ми памћење,

Скраћују ми прошлост,

Отимају векове,

Џамијају цркве,

Арају азбуку,

Чекићају гробове,

Издиру темељ,

Размећу колевку.

 

Куд да чергам с Високим Дечанима?

Где да предигнем Пећаршију?

 

Узимају ми оно

Што никоме нисам узео,

Моје лавре и престонице,

Не знам шта је моје,

Ни где ми је граница,

Народ ми је у најму и расејању,

Пале ми тапије

И затиру постојанство.

 

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?

Да ми помунаре поново Љевишку?

 

Очни живац су ми одавно растурили,

Сад ми и бели штап отимају,

Жртвено поље са крвавом травом

Не смем да кажем да је моје.

Не дају ми да уђем у кућу

Кажу да сам је продао,

Земљу коју сам од неба купио

Неко им је обећао.

 

Ко им је обећао

Тај их је слагао,

Што им не обећа

Оно што је његово?

Зато јуришају на мене удружени

Кивни што сам их познао.


5/4/2006
ПРИЧА О СВЕТОМ САВИ


Када је Свети Сава ишао по земљи,

Још пре свога рођења,

Док се звао Растко,

Као што иде и сада,

Само га не видимо,

А можда је то било и доцније.

 

Кренуо је Савиним стопама,

Ка Савином извору

На Савином врху,

Куда и ми идемо,

Јер другог пута и нема.

 

Када је негде око Савина дана

Наишао Савином страном,

Напали су га пси,

Као што и сад нападају

Свакога ко се упути Савиним траговима.

 

Путник је најпре саставио три прста,

Како је одредио да се и ми крстимо,

Плашећи их законом

Од кога су још више побеснели,

А ни до данас нису узмакнули.

 

Онда се сагнуо да дохвати камен,

Али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима,

Јер беше јака зима,

Као и ове године,

Као увек око Савина дана.

 

Већ су разносили Савина стопала,

Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље

Због које је подељен свет,

Кад је Сцети отпасао мач уста,

Једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио,

Говорећи ове речи:

 

— Нека је проклета земља у којој су

Пашчад пуштена, а камење свезано.


5/4/2006
БОГОРОДИЦА ТРОЈЕРУЧИЦА

Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми отсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила ...

Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.

Једино овде, Царице Небеса, -
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.

И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.