Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život laži pune uši.
Do grla u strasnoj laži što me guši.
Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.
Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što dišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.
Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!
Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!
Al bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
Da bih sačuvao samo život goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!
Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se setio koji je.
Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i vidjet.
Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.
Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome čoeku,
nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li -
velim,
sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od
onijeg,
višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.
A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan,
zađosmo u duge i široke,
a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,
meće svećice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve cicera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oću da čunem šta će mi reći,
te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.
Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one đuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne čune,
taman ko ovo mi,
nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio,
jes - nes, dana mi današnjeg,
more li to bit - more.
Te živni, živni, nećemo nikud,
viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju ću,
pričam ti ko da ću sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja čoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.
Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reći šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.
Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca,
glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago - da izlaze kolac,
a ne vjerujem bogami,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.
Reče mi ta čoek,
kojega nikad očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj - moj bogomi - ama neka,
e kad je tako - vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to - kako im se trag utro.
Riječe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to
moze desit.
vjeruj ga - taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade čič na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš - velim bogumi.
Tucismo se taman nonje, og junače,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nesto pa čudno na mene,
to se mene uvijek šćelo,
da me snađu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izlize i istanji,
na kule na vile,
da se spuže ko led između prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa će bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilez, prosula po famelja,
desetoro onijeg puža,
jedno drugome do uva,
no riječ iz usta ko kamen iz ruka,
je li - jes, nije čoče - jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reče,
da to ne čug ne big prežalio,
ne smijem ti reći šta,
no se pripazi dobro.
Nemoj da bi ovo kome za otkup života,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je čoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes - ako nije.
Te ti se on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti ođe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rasta, noći mi noćašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja ,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.
Tako ni prođe dan i noj, dvije
poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore - ogranu bogami,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primjenjeno,
no ja ne misljag ni o čemu no o
svome jadu,
ali kad navlači priču i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.
A nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit - može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem nećeš mi vjerovati,
a mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapečati,
zemlje mi u koju ću,
oba mi svijeta,
umornog mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svačijega,
no otvori četvere,
i pazi,
ne smijem ti reći na što,
i nemoj,
ne mogu ti reći šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e ćeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima iše u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.
Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen
Кака Црна Гора, каки јади?!
Црна је Гора била, па је нема!
Црногорско га би, па прође!
Ко и све што пролази,
И њој га шорак донио!
Све у свој вакат, па и она!
Кад је себе то било?!
Постоје само планине —
У којима су некад живјели Црногорци!
А нијесу живјели но се рађали,
И то из камена!
А из камена се рађа —
Оно што је тврђе од њега!
Камен ти је љуцка колијевка,
А планина госпоцка столица!
Шта сад да се чини,
Кумим ти стопе кудијен идеш,
Кад ни планине више кијесу,
Ко што су некад биле,
Но се нешто смањиле и покуњиле!?
Доста им је и било да се роде,
А богату свијету није,
Но оће и да живи!
Ко, клети, имају и од чега и на чему,
Па им никад није доста,
А Црногорци немају,
Но иг јад јаду додаје,
А ко нема одшта да живи,
Тај једини зна шта је живот!
А нијесмо били сиромашни,
Душманин ни био сиромашан!
Сиромашни су ђе има богатајег!
Срамота је ође бити сиромашан!
Сиромашни су без мрси љуцке,
Без два прста носа,
Ође није било друге сиротиње,
Ни другога богаства!
Погинуо је ко рз изгуби,
То је једино и имо,
И мого изгубит,
Није му требало црње погибије!
А за ваган су се борили —
Они те су такве битке изгубили!
Пјесме и повјеснице су живот за Црногорце!
Тек кад се у њиг преселе —
Живе ко прави љуђи!
Зато толико итају,
Да се у њиг склоне и спасе!
А живот је таман доста,
Свак ко је стиго да у боју погине!
Умире се да се пјесма роди,
А пјесми се лако родит није,
Кад се роди — више не умире!
Планине су расле с нашом погибијом,
Сад се не гине па се урастају!
А гинули смо и себе замијенили,
Мимо иједнога народа,
Свакоме је било жалије у добру,
Но нама у злу погинути!
А тамо ђе је славно погинути,
Ништа друго не може бит славније!
Коме слава и сабља приличе,
Богаства му друга не пристоје!
И не зна се како је ко живио,
Али се памти како је ко умро!
Никакога живота ође није било,
нити смо му давали да зине!
Све је могло бити и овако и онако,
Али изгинусмо ко што смо обећали!
Само смо у смрти били прави,
А у свему другоме невјешти!
Не бисмо се да побиједимо,
Него да што више изгинемо!
Умирати могу само живи,
А живјети могу само мртви!
Гробови су црногорске куће!
А шта се ово зове,
И на што ово наличе,
Нема веће жалости и несреће,
Но умријсти или погинути!?
Постали смо и ми ко и други,
Па имамо и од шта живјети,
И у што вјеровати,
А у вјеру и жртву за вјеру,
Вјерово је они што је моро,
Што није мого бират!
Други мисле да неће мријети,
Црногорци смрт праву бирају!
А ко Бога моли да не умре,
Најсрамнију смрт је изабрао!
Од болести ко мре, у постељи,
Није умро но жив иструнуо!
Црногорци пошље смрти труну,
Ако ишто од њиг преостане!
Црногорци су одвајали од другијег,
Док су одвајали —
Дотле су ваљали!
Како да ваљају,
И како да иг бидне,
Ако су сви једнаци?!
Нема више преше за Црном Гором,
Ни за њенијем бојевима,
Ове бојеве те се данас бију,
Могу и други бити и добити,
И то боље од Црногораца!
Били су најбољи док иг је било!
Били најбољи у најбоље вријеме!
Били најбољи какви су гој били!
Кад се знало ко је зашто?!
Било иг је кад је требало!
Имало иг је кад се гинуло,
Сад се не гине па иг нема!
А и шта ће кад се не гине?
Гинути се не може,
А живјети може без Црнргораца,
Ко што се и живи све у шеснаес!
Друго вријеме тражи друге вјештине,
А други су бољи у тијем својијем вјештинама,
А ђе су други бољи —
Ту није мјесто Црногорцима!
А да се и у тијем данашњијем извјештимо,
Па да биднемо таман ко и најбољи,
Не биг ти дао трању трањаву,
Ни за такве вјештине,
Ни за таке Црногорце!
Нема више такога боја,
Ни такога крвника,
Да би вријеђело бити Црногорац!
Зато иг и нема!
Не може једно без другога!?
Шта ће Црна Гора без себе саме?
Без битака нема ни јунака!
Без јунака нема ни пјесама!
Нит слободе има без душмана!
Нема љепше смрти но у боју!
Нема Црне Горе без Турака!
(А нека иг врну —
Па ће је јопет бити!)
Не могу Црногорци постојати —
У свакоме времену!
Били, па иг нема!
Таман нек иг нема!
Таман су учињели!
Што би од свега што је ваљало,
Једино било Црногораца?
Ко да само њиг нема?!
Било је и Бога,
Па веле више га нема!
А боље је и да га нема,
Но да није Бог!
Нема Бога чим нема Црногораца,
Не може ни Бог постојати сам!
А није га ни било што је њему мило,
Него да би љуђи били љуђи,
А њему је лакше да га нема!
Живио је свијет и без њиг,
Па ће и јопет,
Само у ове орлосједине,
Није нико сем њиг,
И неће више никад нико!
Било је како више неће бити!
Па иако неће,
Добро је што је било,
Код млогијег није ни било!
Чим је било тако како и би,
Онда боље није могло бити!
Е се пјесма не може дописат,
А камоли писат испочетка!
А виша је срећа што је била,
Но несрећа што је више нема!
Не брижимо шта је ш њоме било,
Но брижимо шта ће с нама бити!
Некад чапра црногорска,
Није ваљала нако за рашета!
А другијег је ваљала за мјешине,
Одржала би шпирит,
Па им ево ништа не смета,
Но ћетају ко благовијес!
Таде ни нијесу манисали,
Но не свак присвајо!
А и што је било није се даљило,
А сад још и придижу,
Изнаоде ко бојаџије!
Коре не да ништа не радимо
Ко да смо кад што радили?!
Све што се ође може радити,
То могу жене и ђеца!
Друкчија је наша доколица!
Да би Црна Гора била Црном Гором,
Ништа више њој није требало!
Да јој је требало,
Давно би узела,
Кад је била куветнија!
Она није могла бит боља,
Ни друкчија — нако црна!
Да је могла она би постала!
Оно чега нема — то је њено!
Немање је сво њено имање!
Има ли иђе, иђе, иђе, ишта, ишта, ишта, ново да ми причаш? Има ли иокле, иокле, иокле, икаквога јава и аваза? Мога ли икад, икад, икад, ишто, ишто, ишто, икако, икако, иоткога дознат, да се црно чељаде, ичему, ичему, ичему, ичему, тобожнада? Еда иокле ишта, шта било, шта му драго, прије бијаше барем празнога нада, да се исан залагује, а сад да је и тога колико да би све испод земље диго. А не знам ни што питам, залуду се нечему надам, а ни сам не знам чему, знам, иљаду година да живим, никад ништа ниоткуд чути нећу, нако црнијег гласова и абера, ко да је муња свитнула на мене, ко да ме чавка излегла, па ниђе једне чисте сјајке, па ниокле да ми весео глас дође. А шта ћу црни у гори кукавац, без иђе икога свога, шта ме снашло од мојега живота, овоме краја нема, овоме несвитању, од кад сам насто, вазда сам у неку потоњу границу, испод које нема куј даље, нако у гроб, а гроб ми је и овако, те простран. Свакоме, чини ми се, барем некад, нешто, пане с анђелом, а мене никад, ништа, мимо икога, но све невољу у узлове вежи, и о моме великоме јаду ради, док су ми очи побијељеле, док ми је дроб рикнуо, све живи сили насрамоту, све запаљенијег образа, све некако на једвите јаде, све пропалога перчина кроз капу, све на ничему без ничега, све ме једу уши из обојака, све јаднији од јада, да ми се не мили изисти међу људе, да не сажаљевају и прстом не покажују, овога крепаћа из овога губикозја. Од кад знам за себе, на јад ми је сваки дан дошо, све тегли од звијсзде до звијезде, и никад различитога дана, и никад људскога оброка, барем да адетимо, да крвник види да имамо, ни црне цркавице, ни огризине, ни дрењине, ни трњине, ни пижмољка у бразди, ни пустокласа, ни зукве ни тикве, ни конца око прста, ни дрењинаве воде, у ону чантру од ластре, ни миша у зиду, ни за укопа, нешто однеси ала, нешто врана, не однеси но омрчи и опампај, не остани ништа ђаво позобо, очопли све, ала — пипала, нема ни на овићак, теке пропадог на урвано. Нијесам патисо у ово моје јадина, ево не крије ми га живот, све сам обиро, преврнуо и Скодру и Модру, обио и камен и дрво, по бутум земљи, и јопет све залуду, нада мном се небо не тријезни, опросио би са мном цио свијет, више не идем но гријешим и преображам се, у моје сиједе злотуцам и злопутам, тутам, тражим глави мјеста, гавезам, гријешим Богу душу, гријешим пут кудијен идем, ови пањат, онекадро, оревањио, обосио, оголио, зачупио, занебријанио, обневидио, зубе погубио, изматуфио ови матуф, згривњо се ови тукет, сврнчо се на упрет ови чунгар, вас грдан и вакетан, ова ревина, ова црна цапрња, ови кешеш, ова оковчина, ови сакараћ, запретан у пепео, растем ко комат у рукама, стар панцат ко откован коњ, кад га ману у планину, па им жао улара, но му и њега скину, да га и ш њим ошину и оћерају, па шта му зуби донесу! Ово ми је и црквено и мртвено, ниђе оваки нијесам приспио, ови герељ, ови скорељак, ови срдобоник, ови заборавник — ето засто се жив, везем ко кап о листу, начисто извијестио, изио се ко косијер, излизо се ко бремце од старога чактара, ко млијечњак по табљици, патно, дувато, веретизно, све о муци ко торба о куци, без икога икако, а без ништа никако, а капула, а капула, а бољ, а бољ, а бољитка ниђе, дошле виле на очи, не пиши ме ниушта, но бош работа, један чоек ко један камен, од њега се ништа не гради. Више сам ја изио траве у мом јадовијеку, но што је звијезда у небу: кобиљачу, жућеницу, кисјелицу, турутву, сријемошу, козалац, коприву, крагујац, исоп, бретву, штир, краљевац, сомину, глогињу, трњину, трину од сијена, црнац, штаваљ, црнпуљу, лукомачу, уз врбопуц кору врбову, кору кунову, ресу љескову, кору липову, труд, трулину букову, бљуштур, мећу, срчу зобову, млио кости, млио окласину, жвако линцуру, чемеро се чемериком, татуло са татулом, купио зрна око воденица, (па за илач да нађеш једно!) куво сип, копо брндуве, пио јаја од тица, док ми је језик позеленио, док ми се трава увукла у кости, земља у образ, а вучац под чапру, а није но је чоек недодер, а није но чудо да нијесам у манити лик обрнуо, а није но сам добар што сам огризо и које сам јаде видио. А изио сам убоја, више но и траве, њима броја нема, све оћагу скопати за пирине, док пободи на нос, па таде бупа и бупа, све у мене ко у мјешину, ко да ваљају пустине, опучи — оплети, оварага — асанага, отуд — одовуд, ође меко — ође тврдо, ожеж глибане, ћер — поћер, ђа тамо — ђа овамо, ђе вође — ђе ноње, ћопа де, и рукама и ногама и кољенима, и овакви си и онакви си, збијај ко у дебе, пет броје у једну, мрзе па муке не бирају, очакмили су ми ребра, омекшали кости, били па расипали да се пипљем док сам жив, посро сам гребене од ћутека, слушали су чобани убоје Крста Машанова, а ни дан-данас не знам зашто, а не вјерујем да зна ико, а не они, тако ми је суђено, да једем прње не би више, теке знала ми га је чапра. У овоме нашему крају има седамнаест врста тојага, а да је за добро не би богами дођавоље, па је то требало од нечија леђа ломит и бројат, а да од чија ће, ако неће од моја? Прошло је преко мене болештине, да млогијема доктори не знаду имена, долазио сам на ништа, па ни душе ни душића, сашљаво, губио ријеч, немо пуле да умрем, мислили су давно ћу муве окупит, да ме све бечке медецине неће спасит,
Кукавица кука само у Црној Гори. Кукавица је црногорска тица, а кукање црногорска пјесма. Ниђе друго није ни пристала. Ко би други знао зашто кука? Сметала би свакоме сем нама. Свуд би јој се смијали сем ође. Промијенила би пјесму илм државу. Свуд би била одвишна да је има, а ође би фалила да је нема. За кукање није доста тица, него треба и народ и земља. Ђе то нема, она и не кука. Ко што код нас не може пјевати, ниђе друго не дају кукати. Да закука — залуд би кукала, нико јој се не би разумио. Она кука тамо ђе свак кука. Не зна сем да кука, као и ми, неодморка — не суши образа, шта би она чињела ђе друго? Она бар зна мјесто за кукање, ђе се има зашто закукати. Није могла боље изабрати, нема љепше земље ни народа. Нит је ође била, нит ће бити, кукавица икад беспослена! Кукавици ми се не чудимо, чудимо се другајем тицама, шта ће ође ако не кукају? Теке ове наше све кукају: и грлица и кокот и врана и тић кука — ено га колик је! Срамота иг од нас да пјевају, е немају ни коме пјевати, зазорно је нама пјесме слушат. Фала Богу да ми запјевамо шта би реко да нас неко чује? Не би више имали образа ни тицама погледат у очи. Благо нама док можемо кукат, не дај, Боже, да кад престанемо! А у сретње земље не кукају, нит имају куку нит те тице, па окле ће кукат кад иг нема? Да иг има, не би ни кукале, но пјевале ко остале тице, ко и други људи и народи, а рашта би кукале једине? За тице се и не зна чије су, зна се само за њу да је наша. То зна Цио Свијет, а не она. Како не зна кад и није тица, а никад се ниђе и не сели, нит из Црне Горе излијеће. Свијета се и крила одрекла кад је ове горе плача нашла. Ође она није кукавица, но чељаде, црногорски паун, кокот, славуј, ласта чуваркућа, доброгласна тица пјевачица, и да неђе оде, неспримница, познали би ко је и окле је и опет је овамо врнули. Задовијек лете и кукају а не знају никад ђе ће прије: у Пиву ће или у Морачу, под Острог ће или ће на Ловћен? Ђе гој стану ту и закукају. Кога сретну за њим прокукају, а он ће се лако сјетит зашто. Свакоме је она ође сестра. Ниђе ништа није исправније но у Црну Гору закукати. Утвара јој се да нема никога па и мртве и живе нариче. А никога, лише нас, и нема и зато је она кукавица. Изрод био ко јој замјерио и престао прије кукавице! Згодна ли је, јади је убили, све је на њој пристало некако, све је оно фино поднијело. Црно јој је перо, црна суза, црна јој је пјесма, црна земља, црно име за црну државу, црни свједок најцрње судбине, црногорска црна посестрима, ваља сама свиг тица заједно! Нека кука док нас све испрати, сви ћемо се наћи на ту куку! Ође нико останути неће, сем гробова и сем кукавица! Па нека је, таман нека кука, нека ође остане потоња, нек нам неко надгледа гробове и одржи наше обичаје. Ко сам самцит умре у планини, зна да ће га љуцки оплакати и да није са њом без никога! Својтљива је тица и болећа, мекобразна, сојна и људствена, није јој се, боре, ни чудити кад се сјетим ко је и окле је! Једина је она преживјела и с Косова кренула за нама. Од тада се и не раздвајамо, но кукамо и не утаљамо. Неће престат док ми престанемо, кукала јој мајка бсз застанка, свијем нама и њој међу нама! Чим се неко роди, она кука и заљуља сваку колијевку. Нема таке славе ни всееља да јој није мјесто у прочељу. Њена пјесма — уз наше радости, наша срећа највиша је туга! У сватове ваља залелекат, кад се сјетим ко би ђевер био и чија смо мјеста заступили Ђе се кука, мјесто је свијема, јер је срећа дата понечему, а несрећа свему и свачему! Боже, ко је све ође кукао, куковуко и кукујадао! Тога кукања без свитања, тога лелека без лијека! Над Чарнојевићем гак што се вијао, и дандањи још је жив и чио. Још би мого црн глас донијети, само нама више нсма који, па се њему не мили грактати изнад ових празних вијалишта! Веле да је прва излећела Обилићу из крвава врата, кад је света Милошева душа испод мача крила избавила! За Вуком је, првим Бранковићем, полећела клета и кукала и није га дуго остављала! Главу Вожда у Стамбол пратила, што је Милош сламом напунио. Светом сламом из Вождове главе себи није гнијездо савила! Па је Вуку из штуле кукала и Вишњићу из празниг очију. Најпошље је гране мијењала, док постасмо сви Кукаловићи, Кукавчићи, Црној Гори куку, чија су се прва ђеца звала Кукосава и брат јој Кукоје, од којих смо сви ми настанули и по њима прозвани кукавци. С њом се може љуцки разговарат и чут од ње јакијег ријечи, а богами, свака јој је света! Свака јој је с мјеста и умјесна! Свака јој је добро промозгана! Добро јутро! Куку! Чија ти оно бијаше? Куку! Од доброга, богами! Куку! Ђе је врело, и капаће! Куку! Ђе је извирало, извираће! Куку! Ђе је имало, имаваће! Куку! А имаш ли још кога? Куку! Ето, таман доста, фала Богу! Куку! А јеси ли чула за Мијушка? Куку! Најстарија шћер му се удала! Куку! За најбољег у двије Мораче! Куку! Кад те двије крви се укрсте ... Куку! Ето нама новог Обилића! Куку! Куку! Неко вели да је она од нас научила прва закукати. Други, опет, кажу ми смо од ње, Objavio
poezija u 03:31 | kategorija: Matija Beckovic Боже драги, немам већег чуда Но што пишу послије Његоша? На врху је само једно мјесто И никад се неће упразнити А горему ниђе краја нема! Никад није било једне главе Да је могла јаче заманути, Нит ће икад биши љуцке душе Да ће моћи дубље заумити, Покренути велику посијеч, Себе и свој народ изустити И ту ријеч да може покрити Одржати и окријепити! Само челник има шта да каже, Онда када све тек треба рећи, Српокрилим, првим ријечима, Прволиком невином првином, На наречју љепшем од живота, На коме је Господ свијет стваро. Док немаше другога језика На коме је то боље речено! Шша ће ново ако имаш старо Прије себе и нас написано, Које ти је свак напамет знао, Па се можеш придружит прецима Исте пјесме истим ријечима И сузама на истим мјестима! Коме треба каква друга књига Тај и није из овог народа! Ко је једно а сада је друго Нико не зна шта ли ће још бити И своје је мртве погубио! Куд с Његошем послије Његоша? Да онако није загрмио Могли бисмо муцат испочетка! И нијесмо амо убјежали Да живимо ни да останемо. Није нама гроб земље — имање. Толико смо с обуће отрли. Нијесу нам грсти прље — њиве Ђе не може родити ни ручка. Толико смо о врату носили Да на своје мртве усипамо. Толико смо под нокте имали Кад у овај утек ускочисмо Уским путем с великим бременом Да својијем језиком зборимо! Није нама тор репова — живо, Нити кото качамака — жито, Сламка сламе и струк траве — пића, Конак дрва — дрвљаник и гора, А навиљак држгоре — мрчава! Камен у дом — начин и мобиље, Дивокоза — мал, рогато благо, Кош — житница, крошња — окутњица, Капа зрна — фрут, род и година! Није за нас бољиглава — цвијет, Суза воде — извор, цурак — поток, Подланица — поље, плеће — вјера, Стега — закон, гудуре — слобода, Права рука — највећа вјештина, А оружје — пчеле и камење! Прамен магле — небо, пут — стопаник, Двије сабље — војска и род народ, А педесет крша — отаџбина! А камоли да је пут — путеви, Вјера — вјере, а народ — народи, Вода — воде, а цвијет — цвијеће! Све је у њој једно и једито, Једнопоно, цијелац, унина, Препунано смоле и натоке. Ту множине никад није било! Нијесу нам њедра шљива — воће, Низ јагода, ћуба с трешње — стима, У Котор их на комад продаје. Ни постеља — обојак на уво Прије но те гранама покрију. Нит је наше јело — цркавица, Дивљи шипак за славу начињеш. Ђеца једу о глади зидове, Млади камен и квасне литице. Наша мука ваља за причешћа. Нити су нам међаши — границе, Чију сваку стопу с јсдне стопе Дужим прутом можеш одбранити. Шта ће међе када нема земље Но дубимо да нас више стане И сандуке усправно спуштамо! Нијесу нам катуни — градови, Ни шанчеви — куле и дворови, Ни мишаре и мегаре — куће! Нијесмо се за ово рађали, Ни живјели, нити умирали, Ни гинули да би сачували Што нам нико не би ни узео! Како ли су људи двобојаши На пушнице спали поземљуше? Откуд витез да виси о гори Ђе се росом са лишћа умива, А кошуљу на мравињак држи Да се тако од вашију брани? Људурина у скит без прозора? Горостасник у потлеушицу? Гороломник у трулој утврди Ђе му киша пада у кашику? Поглавари у дубирозима У малени бивак ко лобања Да би сваки мого упртити! Какви су то кућићи без кућа, Дивногорци, племићи, властела Што још није куће начињела А није им ни једна довољна! Богатство је наше неђе друго И чека нас кад се поврнемо. Мјесто ствари — носимо утвари. Што имамо — то нам је за пута. Ође ће се рађамо и мремо Ту смо само од данас до сјутра Ево пешес стотина година Вазда спремни да се поврнемо! Турчин оде окле је и дошо Па на својој земљи сада клања. Њин Падиша мртав кући дође, А наш Царе из гроба не уста. Не одосмо намо ни онамо, Полумјесец више нас остаде. Крст на Небу никад не изгрија. Остадосмо у збјег без Турака. Пећине нам постадоше куће. Сад је наша домовина свуда, А коме је свуда — он је нема. Шта ли може бити жалосније Од изгнаног војника и краља? Ђенерал је сличан посилноме, Ко је који само они знају. У њихова права и чинове Једино се они разумију. Само они којим наређују Знају шта се одиграло с њима. А што дуже живе изагнани Све су гори и неприроднији И све их је теже објаснити. Бродоломник на пусту острву С навикама прије бродолома. Са оружјем из оних времена, С чиновима поражених војни Са потпором срушених престола, Са заплећем несталих држава И правима из бивших закона. Под заклетвом Цару кога нема. С траговима велике несреће Која их је овамо довела. С захтјевима, ставом и надама Као да се ништа није збило. Ту чекају на обнову Царства И заузму пријашње столице. Ко царевић у просјачке рите Што упорно тврди да је царев, А сви му се смију и спрдају. Што се више љути и заклиње Све му мање и теже вјерују. Тога двора више ниђе нема, Неки кажу — није га ни било, А сви знају да га неће бити. Сваки други крај је погинуо! Он једини за то није чуо! Вријеме је понајдубља вода. Најгоре се онај утопио Ко у његов котловар потоне. Вртивода та кога насвоји Задовијек неће изронити. Кад изрони — грдан га израња Вас га свијет прстом показује, Ко пепео минулих времена, Као слику некадашњих људи, Ко остатке несталих свјетова, Ко привиде и живе мртваце. Objavio
poezija u 03:30 | kategorija: Matija Beckovic Краду ми памћење, Скраћују ми прошлост, Отимају векове, Џамијају цркве, Арају азбуку, Чекићају гробове, Издиру темељ, Размећу колевку. Куд да чергам с Високим Дечанима? Где да предигнем Пећаршију? Узимају ми оно Што никоме нисам узео, Моје лавре и престонице, Не знам шта је моје, Ни где ми је граница, Народ ми је у најму и расејању, Пале ми тапије И затиру постојанство. Зар да опет затрапим Свете Архангеле? Да ми помунаре поново Љевишку? Очни живац су ми одавно растурили, Сад ми и бели штап отимају, Жртвено поље са крвавом травом Не смем да кажем да је моје. Не дају ми да уђем у кућу Кажу да сам је продао, Земљу коју сам од неба купио Неко им је обећао. Ко им је обећао Тај их је слагао, Што им не обећа Оно што је његово? Зато јуришају на мене удружени Кивни што сам их познао. Када је Свети Сава ишао по земљи, Још пре свога рођења, Док се звао Растко, Као што иде и сада, Само га не видимо, А можда је то било и доцније. Кренуо је Савиним стопама, Ка Савином извору На Савином врху, Куда и ми идемо, Јер другог пута и нема. Када је негде око Савина дана Наишао Савином страном, Напали су га пси, Као што и сад нападају Свакога ко се упути Савиним траговима. Путник је најпре саставио три прста, Како је одредио да се и ми крстимо, Плашећи их законом Од кога су још више побеснели, А ни до данас нису узмакнули. Онда се сагнуо да дохвати камен, Али камење беше замрзнуто, Свезано за земљу студеним синџирима, Јер беше јака зима, Као и ове године, Као увек око Савина дана. Већ су разносили Савина стопала, Савин кук и Савин лакат, По продолима и јаругама земље Због које је подељен свет, Кад је Сцети отпасао мач уста, Једино оружје које је носио, А које је и нама оставио, Говорећи ове речи: — Нека је проклета земља у којој су Пашчад пуштена, а камење свезано.
Permalink | Obavesti prijatelja |
Komentara
(3) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja |
Komentara
(1) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja |
Komentara
(1) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja |
Komentara
(0) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja |
Komentara
(2) | Pošalji komentar
Permalink | Obavesti prijatelja |
Komentara
(21) | Pošalji komentar
Ја ти не дођох, брза помоћнице,
Да би ми отсечену шаку замирила,
Нити да те носим кући, Свемоћнице,
Да би завађену браћу измирила ...
Ишчупане су ми руке из рамена,
Кућа раскућена, а браћа поклана,
Па сиђох до свог најдоњег камена
Да себе тражим, Мајко са три длана.
Једино овде, Царице Небеса, -
На мом језику се моли без застанка,
И не лаже ништа, и не једе меса,
И осам векова пости без престанка.
И кад би ми земљу и језик збрисали,
Све, сем ове стопе на којој сад стојим,
Знам: још се из људи нисмо исписали,
А док тебе има да и ја постојим.
Permalink | Obavesti prijatelja |
Komentara
(2) | Pošalji komentar