Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život laži pune uši.
Do grla u strasnoj laži što me guši.
 
Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.
 
Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što dišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.

Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!
 
Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!
 
 
Al bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
Da bih sačuvao samo život goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

Reče mi jedan čoek
na jednom mestu,
kod jednog čoeka,
jednu stvar,
ne mogu ti reći đe,
odma bi se setio koji je.

Taman se dan od noći odvajao,
kad ono,
no je bolje da ne znamo ni ja ni ti za ovo,
i đe ti bijag počeo pričat,
taman u cik zore,
a zove neko po imenu ta i ta,
dođe tu i tu,
u tome u čemu si,
te ja iz onijeg stopa,
ja s ove bande, on s one,
ojd, ojd, ojd, bolj, bolj, bolj,
kad imam koga i vidjet.

Samo ja ovo s tobom,
da ostane među nama,
kažem ti ko tebe,
ovo ti pričam s ovu stranu vrata,
to znamo ja i ti i crna zemlja,
to nije da rečeš ko bilo i o čemu bilo,
no zaista biranik između nas,
bez omrazi i ikakve ile,
znaš ga ti posigur.

Te ti on mene tupa i tupa,
da te strag uvati,
da ne vjeruješ ušima,
da se to može desiti onome čoeku,
nije čoče - jes bogomi, - ama veliš li -
velim,
sve istinsku istinu, istinit čoek, nije od
onijeg,
višega čuda nijesam čuja u moje dnevi.

A Bog ti jedan, zađosmo u debeli dan,
zađosmo u duge i široke,
a ono se naoblači, Bog naredi uljev kišani,
meće svećice, pukli Božje nerimi,
suvo ni pod pazuo, sve cicera voda,
a mene koto na vatru, ona uzica bjeljavine,
a oću da čunem šta će mi reći,
te ja poitaj, a on čeki čeki da završim.

Sve da mi je neko pričo ne big vjerovao,
toga kukanja, u snu se snilo,
te savi one đuzine, pa jopet nagradi,
Samosazdana ruko Božja,
šapti, šapti, šapti,
a obrni se da ko ne čune,
taman ko ovo mi,
nije čoče - jes bogomi - e vidio - vidio,
jes - nes, dana mi današnjeg,
more li to bit - more.

Te živni, živni, nećemo nikud,
viđi đe je sunce, zaranci, omrkosmo,
te ta dan to tu osta,
zemlje mi u koju ću,
pričam ti ko da ću sjutra da mrem,
ovo bez tebe danas nijesam nikome,
a ne big voleo ni ti posele,
tu nije bilo nikoga do Boga,
pod kaul,
to ni zemlja ne zna,
nemoj preko usta da grdan nijesi,
ne gubi duši mjesta,
e sam ja čoek od svojega posla,
ljudi su me tako cijenili dosad,
a tako mislim i posad,
dok mi se ne uspe zemlja na obraz,
oba mi svijeta,
umrloga mi sata.

Na jad mi dođe dan
i đe ga sretog,
a kućeš mimo ljude,
da me puška ubi bio bi raetni,
to je bilo za nevjerovati,
ne mogu ti reći šta
odma bi se sjetio,
to je on mene u povjerenju,
a mene je ko podkamen,
a to u tebe gledam,
tišti me na dušu,
ne mogu ti reći šta,
ne čula mi se riječ,
gluvo bilo,
olaknulo mi je,
a znam nećeš nikome.

Kune se u jedno dijete, u kamen zatuca,
glave mi,
prs u grlo, jes pa jes, pod garanciju,
ako je on mene lago ja polagujem,
a što bi me lago - da izlaze kolac,
a ne vjerujem bogami,
to je među nama zaista ko najbolji,
ne mogu ti ga kazat,
odma bi se sjetio,
znaš ga ti, da ga ne imentujem,
no otvori oba, vidiš koja su vremena.

Reče mi ta čoek,
kojega nikad očima nijesam vidio,
sad me ne zapitkuj kako to,
iskoči abgara ko đavo iz torbe,
tuknu mi na uvo,
a ne znam vljedomo,
ma nemoj - moj bogomi - ama neka,
e kad je tako - vjeruj bogomi,
tako će i biti,
ovijem riječima zasu,
pomagaj sude nebeski,
a kako to - kako im se trag utro.

Riječe mi pod cijenu života,
ja nikako da se alavertim da se to
moze desit.
vjeruj ga - taman je tako,
nije to iz njegove glave,
pade čič na zemlju,
svojijem bi prstom oko izbio,
a on udri, udri, Gospodu se poklanjam,
sve mu zadnja prvu pritiska,
ko da mu kiša naodi iz jezika,
reko bi čoek neće nikad,
nemoj ovo kome,
ni crnoj zemlji,
no prs na usta,
e bi se odma znalo ko je reko,
ma šta veliš - velim bogumi.

Tucismo se taman nonje, og junače,
e volig bi da nijesmo,
e može bit nesto pa čudno na mene,
to se mene uvijek šćelo,
da me snađu jadi na pravdi Višnjega,
da se sve izlize i istanji,
na kule na vile,
da se spuže ko led između prsta,
pa da od toga ne bidne ništa,
pa će bit da sam ja reko,
a ova godina znaš kakva je bila,
ni suve, ni sirove, ni okoliša,
kuj bi ona pilez, prosula po famelja,
desetoro onijeg puža,
jedno drugome do uva,
no riječ iz usta ko kamen iz ruka,
je li - jes, nije čoče - jes bogomi,
nema se kuj,
a u jednu ruku milo mi je te mi reče,
da to ne čug ne big prežalio,
ne smijem ti reći šta,
no se pripazi dobro.

Nemoj da bi ovo kome za otkup života,
ja ovo tebe, a ti nemoj nikome,
to on ne bi drugome,
a mene je ko podkamen stanac,
povrg svega jada još i to,
nemoj me ništa pitat,
kazo big ti da mogu,
nemoj ovo daljit,
to je čoek koji zna svake niti,
nijesam ti smio ni ovoliko,
ako jes - ako nije.

Te ti se on mene takvu i takvu stvar,
da me ne zapadne jedne da izgovorim,
koliko izgovori li ti ođe,
no ne zaboravi na koju si,
medom ti se presjekla,
dušmanin ti je ne prekinuo,
taj jezik u vilice ne uvodi,
a imo je i rasta, noći mi noćašnje,
valjetno ime Božje,
granu zora a on zaparadio,
sve iz jednog vitilja ,
a ja sluša, sluša, sluša,
ovijeg mi nebesa, aug, aug.

Tako ni prođe dan i noj, dvije
poluredice,
sve od rasvita do smirovišta,
granu li to zore - ogranu bogami,
ne umjesmo se razdvojit,
taman ko ovo mi,
ne bilo primjenjeno,
no ja ne misljag ni o čemu no o
svome jadu,
ali kad navlači priču i jade zaboravig,
a pogotovu kad mi spomenu za toga čoeka,
to i to, tu i tu, na tome i tome mjestu.

A nije ni do Bog,
a jes bogomi,
a prekrsti se lijevom kod desne,
može li to bit - može bogomi,
nemo me sad ništa pripitkivat,
i da ti kažem nećeš mi vjerovati,
a mene da je neko drugi vaistinu ne big,
to je ostalo tu i tutilo,
i tu zapečati,
zemlje mi u koju ću,
oba mi svijeta,
umornog mi sata,
ovoga mi nimeta,
života mi svačijega,
no otvori četvere,
i pazi,
ne smijem ti reći na što,
i nemoj,
ne mogu ti reći šta,
no dobro utuvi i ne izvrzaj iz glave,
e ćeš svakoga svoga u crno zavit,
svakoga ko ima iše u tebe,
nemo me ništa zapitkivat,
nijesam ti smio ni voliko.

Ako nije tako odsecite mi ruke i pretvorite me u kamen

Кака Црна Гора, каки јади?!

Црна је Гора била, па је нема!

Црногорско га би, па прође!

Ко и све што пролази,

И њој га шорак донио!

Све у свој вакат, па и она!

Кад је себе то било?!

Постоје само планине —

У којима су некад живјели Црногорци!

А нијесу живјели но се рађали,

И то из камена!

А из камена се рађа —

Оно што је тврђе од њега!

Камен ти је љуцка колијевка,

А планина госпоцка столица!

Шта сад да се чини,

Кумим ти стопе кудијен идеш,

Кад ни планине више кијесу,

Ко што су некад биле,

Но се нешто смањиле и покуњиле!?

Доста им је и било да се роде,

А богату свијету није,

Но оће и да живи!

Ко, клети, имају и од чега и на чему,

Па им никад није доста,

А Црногорци немају,

Но иг јад јаду додаје,

А ко нема одшта да живи,

Тај једини зна шта је живот!

А нијесмо били сиромашни,

Душманин ни био сиромашан!

Сиромашни су ђе има богатајег!

Срамота је ође бити сиромашан!

Сиромашни су без мрси љуцке,

Без два прста носа,

Ође није било друге сиротиње,

Ни другога богаства!

Погинуо је ко рз изгуби,

То је једино и имо,

И мого изгубит,

Није му требало црње погибије!

А за ваган су се борили —

Они те су такве битке изгубили!

Пјесме и повјеснице су живот за Црногорце!

Тек кад се у њиг преселе —

Живе ко прави љуђи!

Зато толико итају,

Да се у њиг склоне и спасе!

А живот је таман доста,

Свак ко је стиго да у боју погине!

Умире се да се пјесма роди,

А пјесми се лако родит није,

Кад се роди — више не умире!

Планине су расле с нашом погибијом,

Сад се не гине па се урастају!

А гинули смо и себе замијенили,

Мимо иједнога народа,

Свакоме је било жалије у добру,

Но нама у злу погинути!

А тамо ђе је славно погинути,

Ништа друго не може бит славније!

Коме слава и сабља приличе,

Богаства му друга не пристоје!

И не зна се како је ко живио,

Али се памти како је ко умро!

Никакога живота ође није било,

нити смо му давали да зине!

Све је могло бити и овако и онако,

Али изгинусмо ко што смо обећали!

Само смо у смрти били прави,

А у свему другоме невјешти!

Не бисмо се да побиједимо,

Него да што више изгинемо!

Умирати могу само живи,

А живјети могу само мртви!

Гробови су црногорске куће!

А шта се ово зове,

И на што ово наличе,

Нема веће жалости и несреће,

Но умријсти или погинути!?

Постали смо и ми ко и други,

Па имамо и од шта живјети,

И у што вјеровати,

А у вјеру и жртву за вјеру,

Вјерово је они што је моро,

Што није мого бират!

Други мисле да неће мријети,

Црногорци смрт праву бирају!

А ко Бога моли да не умре,

Најсрамнију смрт је изабрао!

Од болести ко мре, у постељи,

Није умро но жив иструнуо!

Црногорци пошље смрти труну,

Ако ишто од њиг преостане!

Црногорци су одвајали од другијег,

Док су одвајали —

Дотле су ваљали!

Како да ваљају,

И како да иг бидне,

Ако су сви једнаци?!

Нема више преше за Црном Гором,

Ни за њенијем бојевима,

Ове бојеве те се данас бију,

Могу и други бити и добити,

И то боље од Црногораца!

Били су најбољи док иг је било!

Били најбољи у најбоље вријеме!

Били најбољи какви су гој били!

Кад се знало ко је зашто?!

Било иг је кад је требало!

Имало иг је кад се гинуло,

Сад се не гине па иг нема!

А и шта ће кад се не гине?

Гинути се не може,

А живјети може без Црнргораца,

Ко што се и живи све у шеснаес!

Друго вријеме тражи друге вјештине,

А други су бољи у тијем својијем вјештинама,

А ђе су други бољи —

Ту није мјесто Црногорцима!

А да се и у тијем данашњијем извјештимо,

Па да биднемо таман ко и најбољи,

Не биг ти дао трању трањаву,

Ни за такве вјештине,

Ни за таке Црногорце!

Нема више такога боја,

Ни такога крвника,

Да би вријеђело бити Црногорац!

Зато иг и нема!

Не може једно без другога!?

Шта ће Црна Гора без себе саме?

Без битака нема ни јунака!

Без јунака нема ни пјесама!

Нит слободе има без душмана!

Нема љепше смрти но у боју!

Нема Црне Горе без Турака!

(А нека иг врну —

Па ће је јопет бити!)

Не могу Црногорци постојати —

У свакоме времену!

Били, па иг нема!

Таман нек иг нема!

Таман су учињели!

Што би од свега што је ваљало,

Једино било Црногораца?

Ко да само њиг нема?!

Било је и Бога,

Па веле више га нема!

А боље је и да га нема,

Но да није Бог!

Нема Бога чим нема Црногораца,

Не може ни Бог постојати сам!

А није га ни било што је њему мило,

Него да би љуђи били љуђи,

А њему је лакше да га нема!

Живио је свијет и без њиг,

Па ће и јопет,

Само у ове орлосједине,

Није нико сем њиг,

И неће више никад нико!

Било је како више неће бити!

Па иако неће,

Добро је што је било,

Код млогијег није ни било!

Чим је било тако како и би,

Онда боље није могло бити!

Е се пјесма не може дописат,

А камоли писат испочетка!

А виша је срећа што је била,

Но несрећа што је више нема!

Не брижимо шта је ш њоме било,

Но брижимо шта ће с нама бити!

Некад чапра црногорска,

Није ваљала нако за рашета!

А другијег је ваљала за мјешине,

Одржала би шпирит,

Па им ево ништа не смета,

Но ћетају ко благовијес!

Таде ни нијесу манисали,

Но не свак присвајо!

А и што је било није се даљило,

А сад још и придижу,

Изнаоде ко бојаџије!

Коре не да ништа не радимо

Ко да смо кад што радили?!

Све што се ође може радити,

То могу жене и ђеца!

Друкчија је наша доколица!

Да би Црна Гора била Црном Гором,

Ништа више њој није требало!

Да јој је требало,

Давно би узела,

Кад је била куветнија!

Она није могла бит боља,

Ни друкчија — нако црна!

Да је могла она би постала!

Оно чега нема — то је њено!

Немање је сво њено имање!