Markov tvrdi kako pokušavam

 da mu probodem dušu

 ali radije bih njegovu ženu.



 dižem noge na sto

 a on kaže:

ne smeta mi što stavljaš

noge na sto,

 ali klimav je

 samo što se ne raspadne.



 ostavljam noge na stolu

 ali radije bih njegovu ženu.



 više bih voleo, kaže Markov,

 da zabavljam rovokopača

 ili prodavca novina

jer su oni dovoljno obzirni

 da pripaze na pristojnost

 i pored toga što ne razlikuju

 Remboa od otrova za pacove.



 moja prazna limenka piva

 kotrlja se po podu.



 to što moram da umrem

uopšte me ne muči,

 kaže Markov,

 moja uloga u igri

je da živim

 kako najbolje umem.



 grabim njegovu ženu u prolazu,

njeno dupe uz moj trbuh,

 ima fina kolena i sise

 i ljubim je. 


starost nije tako loša, kaže on,

ima spokojstva u tome,

ali ima i jedna caka:

moraš razlučiti spokojstvo od mrtvila;

nikad ne gledaj mladost kao inferiornu

zato što si star,

niti je mudrost u iskustvu.

čovek može biti matora budala -

mnogo je takvih - ili mlad

i mudar - što je redji slučaj. a to...



ućuti više, zavapio sam,

ko boga te molim!



ustao je, uzeo svoj štap i

izašao.



povredio si ga, rekla je,

on misli da si veliki pesnik.



suviše je ušminkan za mene, rekao sam,

suviše je bistar.



izvadio sam njenu sisu.

kakva čudovišna

prekrasna

stvar.