A Dream... https://www.blogoye.me/poezija/ sr Sat, 07 Nov 2026 18:14:52 +0100 BlogOye! zaista je užasno biti u krevetu noćima i noćima sa ženom koju više ne želiš da jebeš. one stare, ne izgledaju više tako dobro - čak počinju da hrču, gube živahnost. okreneš se ponekad u krevetu i tvoje stopalo dotakne njeno - bog te, odvratno! - a noć je napolju iza zavesa i zamandaljuje vas u zajedničku grobnicu. ujutro podješ u kupatilo, prolaziš hodnikom, govoriš besmislice; jaja se prže, startuju motori. ali jedno naspram drugog sede dva stranca guraju tost u usta i peku zlovoljnu glavu i utrobu vrelom kafom. u deset miliona mesta u Americi svuda je isto - bajati životi što se medjusobno podupiru i nigde izlaza. ulaziš u kola i voziš na posao, a tamo su novi stranci, uglavnom nečiji muževi i žene pod giljotinom posla, koji flertuju, šale se i štipkaju, ponekad se i kresnu - kod kuće to ne mogu -        a onda vožnja natrag i čekanje na Božic, nedelju ili bilo šta.   Tue, 21 Sep 2010 23:28:00 +0200 https://www.blogoye.me/poezija/81606/ Markov tvrdi kako pokušavam  da mu probodem dušu  ali radije bih njegovu ženu.  dižem noge na sto  a on kaže: ne smeta mi što stavljaš noge na sto,  ali klimav je  samo što se ne raspadne.  ostavljam noge na stolu  ali radije bih njegovu ženu.  više bih voleo, kaže Markov,  da zabavljam rovokopača  ili prodavca novina jer su oni dovoljno obzirni  da pripaze na pristojnost  i pored toga što ne razlikuju  Remboa od otrova za pacove.  moja prazna limenka piva  kotrlja se po podu.  to što moram da umrem uopšte me ne muči,  kaže Markov,  moja uloga u igri je da živim  kako najbolje umem.  grabim njegovu ženu u prolazu, njeno dupe uz moj trbuh,  ima fina kolena i sise  i ljubim je.  starost nije tako loša, kaže on, ima spokojstva u tome, ali ima i jedna caka: moraš razlučiti spokojstvo od mrtvila; nikad ne gledaj mladost kao inferiornu zato što si star, niti je mudrost u iskustvu. čovek može biti matora budala - mnogo je takvih - ili mlad i mudar - što je redji slučaj. a to... ućuti više, zavapio sam, ko boga te molim! ustao je, uzeo svoj štap i izašao. povredio si ga, rekla je, on misli da si veliki pesnik. suviše je ušminkan za mene, rekao sam, suviše je bistar. izvadio sam njenu sisu. kakva čudovišna prekrasna stvar. Tue, 21 Sep 2010 23:14:00 +0200 https://www.blogoye.me/poezija/81605/ neki ljudi su mladi i ništa više, a neki ljudi stari i ništa više, a neki ljudi ni stari ni mladi i samo to. i da muve nose odeću i sve zgrade izgore u zlatnoj vatri, da se nebo zaljulja kao trbuh striptizete i sve atomske bombe zaplaču, neki bi ljudi bili mladi i ništa više, a neki ljudi stari i ništa više, a ostali bi bili isti ostali bi bili isti. ono nekoliko drukčijih dovoljno brzo uklanja policija, ili njihove majke, njihova braća, ostali; i oni sami. sve što ostaje ono je što vidiš. teško je.   Tue, 21 Sep 2010 23:09:00 +0200 https://www.blogoye.me/poezija/81604/ Skratio sam ga za levo uvo zatim i za desno, razneo mu alku na opasaču vrelim olovom i onda ga skratio za sve što valja, a kad se sagnuo da pokupi svoju olovku i klikere (sirota kreatura) sredio sam da ne mora više da se uspravlja. Zevnuo sam i ušao da loknem nešto a neki tip kao da me iskosa pogledao i tako je umro - iskosa blenući u mene. Prizor krvi otvorio mi je apetit. Smazao sam sendvič i odsvirao dve-tri balade... Pogasio sam olovom sva svetla u toj rupi, a onda izašao. Nigde nikog nije bilo pa sam ukokao moga konja  (sirota kreatura)  i tada sam video šerifa  kako stoji na kraju ulice  i trese se  kao prut na vetru; bio je to zalostan prizor pa sam ga smirio prvim metkom  i milosrdno ga ohladio  drugim.  Onda sam se malo izvalio  na ledja  i kokao zvezde jednu po jednu, upucao sam i mesec pa sam prošetao  i pogasio sva svetla u gradu.  Ubrzo se smračilo baš onako  kako meni prija, jer ko ce još da spava  kad mu neko svetlo bije u lice.  Legao sam i sanjao  da sam opet dečak  koji se igra svojom puškicom  i dobija u svim igrama klikera,  a kad sam se probudio  mojih pištolja nigde nije bilo  i bio sam vezan,  i ruke i noge,  kao da se neko plaši od mene,  i navlačili su omču na moj ruzni vrat kao da bi hteli  da me obese,  a neki tip je kačio vrlo zgodnu poruku na moju košulju:  ima zakona za tebe  a ima ga i za mene  ima zakona koji te veša  i od tebe pravi leša.  Moram da priznam,  od lepih stihova uvek mi ovlaze oči,  i da ne veruješ  sve su dame plakale  i kao da su jecale  imena nekih drugih ljudi.  Očigledno su plakale  zbog mene  (sirote kreature) jer sve sam ih redom imao  a zaboravio sam u onom uzbudjenju  da im kazem svoje ime.  I svi su muškarci izgledali besno verovatno zbog dece koja su nepristojno bacala konzerve na mene,  ali rekao sam im  da se ne uzbudjuju jer uopšte nisu pogadjala  nijedan od tih dečaka nije delovao  da će biti muško od njega: sve sam peder  a neki tip se prodrao: u pakao s njim! i s trzajem sam zaigrao moj poslednji pies, pošteno se zaljuljao i pljunuo barmenu u oko a onda buljio dole u bele sise Neli Adams tako da mi je opet pošla voda na usta.    ( Čarls Bukovski, 1960. ) Tue, 21 Sep 2010 22:50:00 +0200 https://www.blogoye.me/poezija/81603/ I Na ukletoj obali od dana dužoj, gde su slavuji svi mrtvi, gde je pre mene crveni čelik bio, gorki sam ukus tvoga odsustva osetio u ustima. Još mi smrt u ušima zuji Noć s ove strane meseca često ogrezne u nepotrebne istine i oduševljena klanja. O, ispod kože mlaz krvi moje čezne noć s one strane meseca, noć višanja. Al sva su zatvorena vrata. Svi su odjeci mrtvi. Nikad tako voleli nisu. Da li ću iznenaditi tajnu smrti, ja žrtva. Gorka suza u srcu. Na kužnom vetru sam. Nikad da se završi taj kameni san Probuditi te moram Euridiko mrtva. II Na dno slepog predela gde me nema, jezoviti gde su prizori, s one strane krvi gde voće otrovno raste, siđoh, tamo gde uskoro noć će pokrasti sazvežđe suza koje će u oku mi zriti. O, u slepoočnice se svoje nastaniti. Evo me bez odbrane ispred strašne samoće. Ne okrenuti se ma koliko da se to hoće. Lice bez očiju na pustome zidu biti. Crvene ptice pevaju u mome mesu. Crne ptice obleću oko moje glave. Neka mi čelo bude načeto u lesu gubom i kamenom ispod letnje trave, ako izgubim tvoje divno lice na ovoj gorkoj obali od mraka i groznice. III Noć to su zvezde. Iz moje zaspale glave izleće ptica. Između dve gorke dubine jedna ptica: I rt dobre nade. O mrtav da sam. Al ne pomažu kletve. Smrt svoju u glavi nosim ja putnik bez prtljaga i lica. Izgubio sam te noći podzemnoj daleku ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku. Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko? Prezrela si svaki oblik pojavljivanja o sliko moga crnoga grada i izgubljenog cilja. Svuda u svetu užasna ljubav vlada. Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada Oblaci puni ptica i budućeg bilja. Mon, 25 Feb 2008 13:43:01 +0100 https://www.blogoye.me/poezija/35542/ Budim je zbog sunca koje objašnjava sebe biljkama zbog neba razapetog između prstiju budim je zbog reči koje peku grlo volim je ušima treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom zbog anonimnih reči trgova budim je zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova budim je zbog ove naše planete koja će možda biti mina u raskrvavljenom nebu zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih između dve bitke kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom moja ljubav puna drugih je deo zore budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema ta žena sa rukama deteta koju volim to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim uzalud uzalud uzalud uzalud je budim jer će se probuditi drukčija i nova uzalud je budim jer njena usta neće moći da joj kažu uzalud je budim ti znaš da voda protiče ali ne kaže ništa uzalud je budim treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku Mon, 25 Feb 2008 13:43:00 +0100 https://www.blogoye.me/poezija/35541/ Nema je ovde, sve je više gubim U časnom krugu kog zaborav rubi. Oh, gipka sliko varke, varko živa, kad kamen vida njeno lice biva. Daj mi snage da neporočno ljubim dane započeo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim. Vrati mi sličnost da usnim, dok strava tišti mi čelo i niče na stolu. Ona je deo predela što spava. Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju iscrpem budućnost u svirepom bolu što sanja krv leta i pakao u raju. Mon, 25 Feb 2008 13:41:00 +0100 https://www.blogoye.me/poezija/35540/ Došli ste mi u posetu i jedva ste me pogledalia pričaćete docnije da me dobro poznajeteSamo oni mogu znati tajne nekog gradai pravi izraz njegove lepoteoni koji su mi žrtvovali svoje korakepasipajući ih neštedimiceTako je govorio Grad užurbanim turistimaČetiri puta veći je od nekog drugog gradaa možda toliko isto puta više izgubljenkada se čitavo njegovo telu budida bi krenulo na posaopo dokovima kejovima trgovima ulicamaa njogova glava prepuna snovadrema još po drugim četvrtimau kojima rad i beda nemaju pravo građanstvaAli Temza miluje njegove tabanei kad ustaje riđokosi gradko matora devojkagrad žene dece i ljudi koji leluja i milujepogledom svoju reku sazdanu od naftesoli i dajamanatai kroz prozore farbike istresasvoje istočnjačke sagoveA kad poneki putnik ima tu srećuda mu se dopadnegrad mu daje ključeve svog bludećeg muzejau kome crna životinjai gar od dima iz ćorsokaka nebaodlaze ka centru gradada podnesu račun Zlog BojadžijeA zatim smešeći se grad mu veliSlušajjedan remorker zviznuće u prste da pojača običnu radost životastarog mornara upola uspavanogPogledaj po mojim crvenim pegama rosu od garajer zora je sivai jutro već je slično večerukao što će veče ličiti na noćNe velim to da bih se žalio aliNisam ja došao da te sažaljevamodgovara stranacNe ti si došao da te sažaljevamodgovara stranacNe ti si došao da me vidišda me gledašda naslikaš moj lika možda i da me zavolišUostalom ja nisam za žaljenjeu svojim teškim časovimaja se uvek snalazimA zatim ti znašda imam tako divne vrtove letii moja deca moje dece decaslušaju uvek starinske pričeiz mojih mladih danaJedan veliki crni pacov, koji da je hteonešto da kaže doktoru, približi se bojažljivoduž ograde broda, motreći psa ispod oka.I pošto se dva-triput nervozno nakašlja, pogladibrkove i obrisa usta, poče da govori:-Eh… eh… vi znate, prirodno, da na svim brodovimaima pacova, zar ne?-Znam- odgovori doktor.-I čuli ste da pacovi uvek beže sa broda koji tone?-Da- reče doktor -čuo sam za to.-Ljudi- nastavi pacov –govore o tome s podsmehom,kao da je to nešto nečasno. Ali vi mi za to ne možete prebaciti, je l’ te?Uostalom, ko bi pristao da ostane na brodu koji tone,kad može da se spase?-Sasvim prirodno- reče doktor –i evo, reći ću vam odmah:mi bežimo sa ovog broda!Hjug Lafting‘’Prica o doktoru Dulitlu’’Kad je oseka jedan uvrnuti feder od madracazarđao boje ugaslog suncablista se u obalskom muljuA okolo plovenepromočivi i ravnodušni labudovibesprekorno belii sa vode odjekujunjihovi promukli i piskavi kriciSutra kad se zavesa rekepodigne nad drugim otpacimalabudovi će nastaviti baletSamo će dekor biti izmenjen.Njegova žarišta sva su zapaljenaali se jedino vidi dimvelikog broda zaspalog uz obalutu putnika nemajer koji bi se turist hteo ukrcati Tu su samo čuvari brodskih skladištaPoneko tek od njih zavapi za moremkao što brodolomnik zaurla Zemljapošto se mnogo napatio.Kad đavo skuva ručakdobri Bog seda za stoa sirotinja čisti peći.Vlažno leto od mesa i kostijuI voda zove žeđ kao što žeđ zove vodukao što izvor zove oblak kao što reka zove morekao što more doziva rekusvojim krupnik glasompunim algi i soli.Lokve vatre i plamenovi vode.Dođite dođiteEros diriguje noćnim prometomstarog pristaništa PikadilijaLove Love is money - dragane mojVenera rođena iz talasa u Njuhavnupa dilazeći iz Dijepapreko Sen-Lazara u Parizuta Venera je maločasdodirnula mornara sada uspavanogna stepenicama hrama podignutogpod vedrim nebomu čast života ljubaviu čast ljubavi životaI mornar sad nemirno spavaLoveLove is money- dragane mojAli Eros ga uzima pod svoje okriljeu veli muŠta ćešto je refrenuvek jedan te istinoćnih sirena tih sirotih kraljica noćiU Londonu kao i drugdedrugde kao i u ParizuOne žive od svojih čarii zašto od toga praviti dramuTa od čega bi hteo da žive onete sirote male vetropirkeMerkur im određuje cenupa zašto onda ti da lupaš glavujer sve je to samo MitologijaI mornar se u snusmešiEros bdi nad njimakao što bdi nad Avgustomkad traži Narcisapod poslednjim svetiljkamakružne staze Pikadilijapo kojoj mladi lepotaniu crnim divno skrojenim prnjamakrišomnude i jedan portretDorijana Greja.Vodovodo vodoskokavodo glatka kao ogledalovodo ribnjaka reka oluka potokavodo bolničkih legenavodo starih bunara i plahih kišavodo jazova i kanalavodo časovnika i brodolomnikavodo na ustavodo iz razogačenih mračnih i blistavih očijuvodo zaleđenih predela i plamenih moravodo fabrika i saksija za domaće cvećevodo pijaća brodova i vodo živa lokomotivavodo tekućavodo sanjalačka i vodo vrtoglavavodo džombasta opasnavodo ustajala pa najednom uzburkanavodo tajfuna vodenih greda česama visokih plima podvodnih talasavodo u boci na stočićuvodo na izvoru i pojilištuVodokad poigravaš Londonom leti u tminitvoji fluorescentni odblesci pričaju tužnu pričustaru priču kakvu Temza priča decio nestašnim plamenovima Ofelijeo ludilu sirotog HamletaU potoku suzaUtopio se jedan cvetu potoku krvizašlo je suncei nešto trulo htelo da ga uteši.Bolje udaviti dete u kolevci nego uljuljkivati nezadovoljene strastiVilijem BlejkDrhtavi spomenici od krvi odelom pokrivenitrenutno spojenipod ranim svetiljkama Trafalgar-skveraŠatapomizmenjuju obećanja pitanja jedanja i krikenedopuštene ljubavi podrugljive lozinkei ni jedna od tih jadikovki koje vapiju za srećomne sme da se razgolitiVekovima već je običaj u dobrome društvuda velika osiguravajuća kompanija za udadbu iženidbu preuzima na sebesav cermonijal ljubavi po merizagarantovan računomBurme od žigosanog zlatavernost zasnovana na nepokretnom imanjuzakletve koje se održavaju na uzici sa dobrim pedigreomI uskoro ako sve dobro ide kako i treba da idena Balu brakova iz računazabava će biti priređenai svaki korak svadbene povorkeunapred biće određen stepen po stepenAli ljubav je ljubav a igra je igrai možda će oni čuti glas maloga bogasa skvera PikadilijaNe slušajte Gospodina Čestitogne slušajte Gospodina Zakonskogne čekajte da on udešava vaše stupanje na ljubavnu stazui ne pravite se kao da je samo takoveć se volite odmahPa kada kucne časrastanite se kao dobri ljubavnicia zatim ako vam se opet prohteponovo se sastanitekao dobri prijatelji za dugoza vrlo dugoza život.(Pijanac na tramvajskoj stanici)Sila inercije i stečena voljadoveli su ga dovdeSutrašnji dan polako počinjeali će se on več sutra zaboravitikao što danas zaboravlja jučerašnjicui čitav život svojVečni begunac iz najgore nesrećejoš jednom je poveona klanicu snova i ravnodušnostisvoje krdo patnji i sitnih nevolja.Ljudi i žene ove zemlje nesumljivo da nisudrukčijeg soja nego ostli Evropljani, ali imajurazloga što kriju svoje pravi lice pred iznenađenjimaulice i obazirući se da li ih neko ne posmatra,brižljivo traže kapidžak koji omogućava pristup nezadovoljenim ženama.Pjer Mak OrlanVećzvuk prve boce stavljenna svež i go kamenprobudio je čitavu ulicuI mala kolica nisu još zašla ni za prvi ugaoa mleko je sa obzorja već nestaloI ulica će opet biti pustaAli sa prozora jedne kuhinjejedan glas sasvim mladproleće kao pticatužna i luda od radostiiz kaveza slučajno odškinutogJesen je čekala zimuproleće je čekalo letonoć je čekala dančaj čekao mlekoljubav čekala ljubava ja sam bila samai plakalaI kao ptica koja ne zna da letipa tresnuvši o drvo umire na ivici šumetak glassasvim nov a već rastuženu tankoj svetlosti ranog praskozorjatakođe će izgubitiSvi ga dobro znajuna Vašaru krpa u Suknjinoj uličicii u Psećem sokačetuZbog njegove talasave brade zovu ga čiča Temzaa on nikad nije video morePlovio je samo ulicom Bisera i Ružeulicom Jagnjeta i Patirskim sokakomSvakog jutra u parku Petra Panatak stari džentlmen doručkuje sa jednom pticomsvojim prijateljomi njoj priča o svome životuPtica ne razume ništa al ga sluša vrlo učtivoSlažem se s tobom pticokaže stari džentlmen smešeći seni ja nisam živeo da razumemni ja nisam shvatio životKad me je on ostavio samom sebibio sam još uvek maliUzalud sam se držao njegovog skutasamo mi je jedan dronjak ostao u rukamaDugo sam ga čuvao kao uspomenu na detinjstvoDocnije sam ga prodao za zalogaj hlebaVidiš pticoni ja nikad nisam shvatio životAli uprkos svemu uprkos njemu uprkos menion je ipak donekle bio veseotaj moj životi ja nikad nisam bio sasvim siročeZato uskoro možda kad ga budem ostavaljaobiću još pomalo tužan.(ulaz u krčmu)Čitavo se moreu pivo odjednom pretvoriloi džin s njime je počeo da igra valcerNa ustavi krvi jedno se srce slomilo.Treperavo bogatglas uličnog prodavcacvećapenjići se duž zidovakao ptica puzavicaotišao je goreda kaže detetu na prozoruda ga cveće čekaI dete je izabralo najlepši buketda čestita praznik Letu.Neko je u prolazu kazao njoj Tako sveža tako lepa reklo bi se da je cvetZašto reći reklo bi seI kao što je voćezaista voće u tim sanducimana koje se naslonilo to detei ono je zaista cvetI reklo bi se da i ono znada je u večnoj opasnosti kao i svaki cvetZašto reći reko bi seOno zna da mu opasnost pretijer često zla kob vuče se po predgrađuzviždeći uvek istu romansu kroz svoje stisnute zubeI kad bi nam to dete reklosve što znaNedaleko od njegaogroman i mrtavna svome katafalku od ledaglomazan jastog jarkocrvenizgleda kao da spava još uveka hor Vojske spasa stojeći u kruguispred prodavnice ribareklo bi se kao da pevanjemu u pokojZašto reći reklo bi seSvakako ta mala posmrtna pesmavesela i ohrabrujućaodnosi se baš na njegaSrećan put laku noćstećemo ti stipaljkukao prijateljiSpavaj mirno bez brigedobri Bog Neptunpozvao te je k sebi.Suncokret je cvet,vadičep je alatka,kovačić ptica,a premetač granata- čovek!Verglaš riturnelakao mnogi drugi od bakra ili porculanatako i taj džentlmen u crnome odeluu najbogatijim kvartovima radinaričito uvečeI veoma Loša Muzika iz njegovog automatskog klaviraodvlači ljubitelje muzikeu neki drugi svet van sveta naukea ljubitelj muzike s razlogom naljućenkao što bi platio da pređe preko nekog mostabaca tada neki bedni novčićda stekne pravo na zaborav te pesmeRazume se da čovek može da izgubi pamćenjenaročito kad za to ima mogućnostiali pamćenje isto tako može čoveka da zavedeI sad kad je u Londonskoj kuli zarobljenikte prezrive melodije za proste masete pesme od žica i bakra i nade i vetrai srušenih snova izgubljene mladostii opustošene lepoteon uzalud ubrzava korak uzdignutih ramenai odmahujući glavom od navrelih uspomenakoje skakuću pred njim sprečavajući ga da ide daljeon se prepušta njima da ga prevedu kao veoma otmeno detekoje i protiv njegove volje odvlači malo pijana dadiljanajednom ludački srećna što je tako loše vaspitanau podivljalom vilinskom vrtu sred Prostakluka. Sat, 04 Mar 2006 05:12:00 +0100 https://www.blogoye.me/poezija/1075/ Ko je tošta je uvek u ovome gradui neprestano dolazii neprestano odlaziA detevrač pogađačodgovaraTo je reki blistava oka dodajeToj reci ime je Senaa grad se zove ParizSena je ko neka osobaNeki put trči i ide žurnouvek ubrazava korak kad suton padaAl’ katkad u proleće zaustavi sei gleda vas baš ko ogledaloA ume i da plače ako plačeteili se smešida vas utešiI uvek prasne u smehkad dođe sunce letaSena veli mačakpa to je mačkaOna prede češući se o meneA možda je i miškoji se igra sa mnompa posle bežiSena je devojka a onih divnih danabila je lepojkaiz Frenč kankanaveli stari obalski beskućnikplemića bede već klasični likkome za brodovljem rečna penadočarava slike lepih ženašuštavih sukanja nagih ramenaiz starih dobrih vremenaSenaveli jedan nadničarsanjalica znojav i mišićavSena je fabrikaSena znači radUzvodno nizvodno ista obrtaljkaBrodovi sa vinom ugljem i žitomniz reku se kreću tamo-amoa sve prema berzanskom kursuBregovi flašagomile zarđale gvožđarije nekestarih kreveta kotura kavezabicikla alatki šipki i vezaiz svih predgrađaskrkani su ovde na obali rekeu hlad ovih divnih brezaSena pa ona je fabrikaI kada je zimana njoj se preznojavaOna je pesma što od izvora tečei glas ima mladostidevojka jedna s osmehom to rečezaljubljena u mladog predstavnika strastiI sve ljubavnice s Labudovog ostrvagovore to isto sanjarećiSenudobro znamko da sam je stvorio samveli pilot remorkera u majici plavoji išaranojmazutom suncem i dimomNeki put ko da je luda zbog svoga telai tu ludost naziva velikom modompa sutradan spava ko zaklanai ko parket dobro uglačanapreteća opaka burna zamišljenavragolasta umiljata romantičnanežna ćudljivabestidna i lenai šta još sve neTakva je ona sveto je njen pravi pedigreSena je ko i svaka druga rekasigurnim glasom veli gospodindoterani blaziranjedan od prvih putnikaturističkih brodova njenihReka je to sa mostovima dokovima i kejovimasa virovima i blatištimai s vremena na vreme po nekim utopljenikomako to nije neko crknuto psetoi sa pecarošima na štapkoji ne uhvate nikad ništaReka je to baš kao i svaka drugai ja sam prvi od svih koji je sažaljevaA sena to čuje i smešeći sepa odlazi romorećiRekako svaka druga ko svaka druga ko svaka drugatok vodeiz planinskih svežnika i bujicaiščezlih oblakareka ko i svaka drugakao Duranica i Gvadalkivirili Amazon il MozelRajnaTemza il Nilili kao reka AmurDa kao neka ljubavPeva Sena ozarenaa noć i Mlečni Put prate jeuz njen pozlaćeni šapata takođe i železni šumuobičajene njene blage larmeKao reku Ljubavičujete vi lepojkučujete je kako gučegovori plemić na obalina Keju pijanicaO reko Ljubaviti mi govoriš dok se ja ljuljamNije to reka ta Senaveć je to Ljubav ličnoreka je to moja rekamoj divni prvi jutarnji zrakmoj mali put oko svetaodmor moga životaA Luvr sa Tiljerijama i Ajfelovom kulomNotr-Damom i ObeliskomLionskim stanicom i trgom Osterlicto su moju zamkovi na LoariSena to je moja morska plažai ja sam njen verni turistA kada ona teče hladna i nagabrujeći žalopojkuprotivu Nepoznatogtrebalo bi da sam zlopamtilopa da se sećam bede nesreće očajanjaNe treba mešati vilinske pričei strašne snoveAli kad ispod Novog mostavetar poslednjeg danabude ugasio moju svećui ja se povučem od svega na svetui zasvagda budem ugodno smeštenu velikom dvorcu ispruženihu Banjeu na Per-Lašezuosmehnuću se i reći ćuBila je jednom Senabila je jednombila je jednom Ljubavbila je jednom Bedaa neki put i zaboravBila je jednom Senabio je jednom život. Sat, 04 Mar 2006 05:11:00 +0100 https://www.blogoye.me/poezija/1074/ Još jednom na reciremorker zorekriknuo jeI još jednom sunce se rodilosunce slobodno i lutalicakoje voli da spava na obali rekena kamenuispod mostovaI kao što noć sa blagim licem mesecapokušava da pobegnekradomčudesni beskućnik u pobedonosnom buđenjuvelikolepno sunce pohotljivac dobričinai nasmejankozagnjuruje svoje duge tople ruke u golotinju noćii naglo joj cepa divnu večernju haljinuTada se ulični fenjeriblistave zvezde bednih pasa lutalicagase nagloI tada još jednom događa se obesvećenje noćiZvezde – lutalice padaju na trotoarna kome oiščezavaju bez tragaa u dronjcima krvavog i crnog satenapojavljuje se praskozorjeto mrtvorođenče slabačko i bledo i koje prestrašeno prenosiscoje malo telo utvaresputano u sivom kovčeguu posteljici noćiZatim tek pojavljuje se njegov veliki bratDani njiha ga po SeniKakva porodicaA zatim taj neprirodni otactata-sunce ravnodušnikojine brinući se ni najmanje na svetuo preobražajima svoje deceogleda se dobroćudno u ogledalima vazdušnog metroakoji prelazi preko mosta Osterlickao i svakoga jutraodnoseći otprilikeisti broj ljudskih stvorenjas leve obale na desnu obalusa desne obale na lebu obaluSeneIma toliko posla to sunce da obavia pojedini od njih izazivaju mu ipak veliku mukuNa primerda probudi lava u zoološkom vrtuKako neprijatan posaoI kako je očajan i lepi beskrajno tužani nezaboravanpogled lavov kad otkrivakao i svakog jutra na svome buđenjuužasne rešetke još užasnje gluposti ljudskerešetke svoga kaveza zaboravljene u snuI sunce prelazi ponovo Senupreko jednog mosta koji nećemo pomenuti ovdezbog jedne nemoguće statue svete Ženevjevekako bdi nad ParizomI sunce se šeta po ostrvu svetoga Lujai ima mnogo lepih i nežnih stvarida kaže o svemuali to su tajne koje moraju ostati između njihI evo ga u četvrtom kvartui to je ugao koji voliO kako je sunce bilo tužnokada je žuta zvezda svirepe gluposti ljudskebacila svoju neljudsku senkuna najlepšu ružu ulice RužičnjakaZvala se Saraili Rašeli njen otac je bio kapidzijaili krznari voleo je mnogo slane haringeI sve što se zna o njojto je da ju je Kralj Sicilije voleoKada bi on zazviždao u prsteprozor se otvarao na njenom stanuAli nikad ona više neće otvoriti svoj prozorjer su se vrata blombiranog vagonajednom za svagda zatvorila zatvorila za njomSunce uzaludpokušava da zaboravi te stvarii nastavlja svoj putponovo privučeno SenomAli zaustavlja se čas u ulici Žuida ogreje malo sasvim blizu ulice Fransoa – Mironjednu veoma prljavu radnjicustarinarnicua zatim berbernicu i jedan alžirski restorani dalje prekoputaruševine gipsane itpatke krhotineI berberin sa praga svojih vrataposmatra preneražentaj krnjavi pejzaži baca očajan pogledkao ulici Žofroa-AnijeomKoja se pojavljuje sada na suncunedirnuta i novasa svojim kućama iz prošlih vekovajer suncea ima od tada već više vekovabeše najbolje sa Žofroa-AnijeomTi si mi prijatelj govorilo je onoi nikad te neću ostaviti da padnešI zatosenka srećna i obasjana suncemsenka Žofroa-Anijea koji je voleo sunce i sunce volelo njegaprolazi svakog danabilo da je zima biolo da je letoulicom de-Baračak tamo do Senei tamo senke i njohove nežne životinjebrste slatki drač s one strane životai piju tihe vodesrećnih uspomenaA u isto vreme iznad njihnalakćen na ogradu mosta Luja-Filipabesmisleni i veličanstveni odrpankokoga zovu kralj Mostovabljuje vodu da bi budio talaseOpčinjen monotonim sjajemte tekuće vodete žive vodene mareći ni najmanje šta će se rećion ne prestaje da baca vodui dajući tako poslednje kapisve od svoga životai sve od samoga sebeu čast svoje stare prijateljice Seneon govoriSena je moja sestrai kao što sam ja izašaojednoga dana iz utrobe svoje majkeona izbija svakoga danai bez prestanka iz utrobe zemljea zemlja je majka moje majkedok je smrt majka zemljeI zaustavlja se za trenutak da bljujei razmišlja kako se Sena uliva u moreNalazi da je to lepozadovoljan jeNjegovo srce kuca kao nekadoseća se kao nekadasasvim mlad sa čistom košuljomkoju je zadigao da legne sa ženomi gleda Senui misli na njuna život i smrta i na ljubavi vičeOh! Senone ljuti se na menešto ležem u tvoju posteljuTo ne bi trebalo jer sam ja tvoj bratali ne duljimoja te volim i ti me ponesiSamo pazikada stignemo dolemi obojei u isti trenza koji se ne zna kada će biti i kada voda ne bude bila više slatkaa još nije ni slanane zaboravi tada Kralja Mostovane zaboravi tvog starog prijateljaudavljenogNe zaboravi siroto dete ljubaviponiženo i uništenoi u novoj buci morazadrži za časak tvoj nežni i blagi glasda bi mi kazala šta misliš o meniI on se baci u talasea vatrogasci dojureAli sve je već kasnokao što se prosto kažeu Hiljadu i jednoj noćiTad Sena nastavlja svoj putprolazi ispod mosta sen-Mišelaodakle se vide izdalekaArhanađeo i demon i obalakojom prolaze ispod njihjedna stara podvodačicajedan nesrećni boj-skoti jedan tužni debeli stari gospodinkojije skunatorio bedno bogatstvo trgujući sirom i jajimaLaganim korakom približava se on Seniposmatrajući kule Notr-DamaA međutimni crkva ni reka ne zanimaju gaveć samo stari dućan antikvaraI on se tu zaustavlja zgrčen i opčinjenpred slikom jedne male devojčicepokriven providnom hartijomOna je sa crnom keceljom koja je zadignutaa jedna kaluđerica modrih čijušiba jeKapa kaluđerice isto je onako bela kao i donje rublje devojčiceAli kako antikvar posmatra starog zadrigloggospodinaovaj posramljen okreće pogledi ostavljajući tu sramnu knjigubaca nevin i kao slučajan pogledna drugu stranu Seneka keju Orfevronamo gde je pravda nastanjena u jednoj palatii čuvana od užasavajućih zelenih petlovasudi i kažnjava bedukad se usudi da izađe iz svojih ćumezaPodrugljiva i neprijatna parodijau kojoj zakleta lažnalaže bedi da kaže istinusamo istinu i ništa drugo do istinuA nju pita bedatreba li je ipak obaviti nečimI na neispravne terazijebaca onu krvavo nagu istinuTo je moja kći kaže bedamoja poslednjamoje nahočeUmrla je za vreme božićnih praznikapošto je lutala dugoispod smrznutih kestenovana obali tuna dva koraka od vaše kućeVi gospodo gradski oci koji sediteustanitea vi gospodo gradski oci koji stojitepribližite sePogledajte to dete od petnaest godinaBidite li ta mršava kolena te jadne grudite bedne crvene kosete promrzline na nogama i ispucane rukepogledajte kako je bol opustošio to lice detetaI vi gospodo gradski oci u posteljama dobro zašuškaniprobudite seNije u pitanju uspavanka jedne romansene računajte na mene da ću pevati u vašem dvorištuNije reč o nekom feljtonuili melodraminišta sentimentalno nikakva ljubavna istorijaTiče se samo užasa i zaprepašćenja koje seurezalo u lice toga detetai koje je svirepostezalo njeghovo srce u trenutku kada je onoshvatilo da će dobiti dete an emože rećito nikom pa čak ni svojoj majci koju većodavno ne voli više a naročito ne svomeocu jer je zlosrećno baš on otac detetasvoga detetaNa dušeku ona je sanjarila a oko nje njena braća i sestrepokretali su se u spavanjui majka pored zidahrkala je očajnoI eto tako sva lirakako se to u poeziji kažeA otac koji radi na Pijacama i koji se vraćakućipošto je tražio đavola po svima budžacima noćizaustavio se za trenutak pustivši ucveljeni uzdahpred vratima jedne javne kućezatvorene iz razloga Visokog MoralaI on se udaljio sa treperavom malom svetlošćuu svojim plavim i izbledelim očimai eto ga odjednomstarog kolonijalca i ako vas to zanimaoslobođenog vojne obaveze zbog mentalnenesigurnostiutonulog odjednom u životinjsku i tropsku blagotovrnu toplinubedne porodične zbrkeI crvena lampa rodoskrnjavljenjapali se u trenuu glavi roditeljai pipajući oko sebe približava se ćercia njegovu kćer obuzima strah...Zamislite vi pošteni ljudiono što se zove Ostaloi zašto su jednog večeradvoje zaljubljenih i zanetih na klupiuparku Negovano zeleniločuli krik jednoga detetatako očejanBila sam i ja tu kad se to desilopored Novoga mostanedaleko od spomenika koji zovuKovnicaBila sam tu kada se ona nadalai ja sam je gurnulaDrugo se ništa nije moglo učinitiJa sam Bedai vršim svoj posaoa i Sena je učinila istokada je sklopila iznad njesvoje bratske rukezaista bratskeBratstvo Jednakost Sloboda sve je završenoOh blagonaklona Bedo da ne postojiš trebalo bi te izmislitiI javna uprava koja se podiglasa jednom rukom na srcu drugom ka nebu i ušnimškolljkama na svojim mestimai sa svim suzama svoga tela u očimazahteva se neskrivenim uzbuđenjemoslobođenje Bedeodnosno jesnije rečeno i s obzirom na nužnupotrebu i hitnu hitnostnjeno puštanje na privremenu sloboduuneograničenom vremenuI tako će gospodo Pravda biti Prazniks obzirom da...na overeči oduševljenje je opštei večernje odelo obaveznoi velika zgrada obasuta veličanstvenom svetlošćui ima mnogo naroda na balkonimai zastave lepršaju na vetrui veliki orkestar frankofilharmonije čuvaramiratakmiči se u revnosti i virtuoznosti savelikom bas –trubom Notr Dama PerionicaPivnice PaleaA Beda zgranuta očajna otupljena razočaranaokružena svim svojim službenim advokatimai svim svojim policijskim agentima oslobođena je jednoglasno više jednim glasommirne savesti i ujedinjenog javnog mišljenjaI svečano pobednički priznata Javna Korisnostodmah jedarežljivo zakonski i bratskiizbačena na ulicusa snažnim udarom noge u stomaki nekoliko dobrih udaraca pesnice u nosA onda se ona s mukom podiglaizazivajući razdraganu veselost gomilekoja je zamišlja kao neku staru pijanu ženui ona se zaslepljena posrćući krenulaka spokojstvu ka miru ka nekom skloništuka Seni ka obalama Gle kako je lepa dopada mi seA Beda je zadrhtala u svojoj staroj haljinipokrivena domaćim đubretompa čuvši ovaj glas kao razbijenog porculanapoznala je glas Šarloa Smelogzvanog Kidanje ili Gubiš svoje vremejednog od svojih najstarijih prijateljajednog od svojih najvernijih ljubavnikai ona pada na kaldrmu Kad bi znao veli onaZnam odgovara krpač porculanaZnam odgovara kupač pasaOno što ne znam ja pogađamA ono što ne mogu da pogodimizmišljam a ono što izmislim zaboravimPa čini isto i ti lepojko mojagledaj kako teče Sena i ne pričaj svoj životIli još bolje govori samo o prijatnim stvarimao lepim stvarima sanjanim i ostavrenim Najzad o stvarim akoje vredi pričatijer o muci ne vredi govoritiGovoreći to on kvasi u vodu staru i pocepanu kariranu maramicui briše sa lica Bedejadne tragove progrušene krviI ona zaboravlja za časak svoje nevoljeslušajući njegov promukli i otrcani glaskoji nežno govori o njenoj mladostii o njenoj lepotiSeti se i ja te podsećam Čudotvorkokada si stanovala na šestom spratuprema dvorištu Čudapored postelje bili su plavi zumbulii nikada nisam zaboraviojednu viticu tvoje koseSeti se nazivao sam te Zimljivicekada ti je bilo zimaa zvao sam te Slamčiceležući na tebeSeti se naše prve noćii prve ljubaviCrni oblaci nad Bijankuromnadletali su fabrikea iza njihposeldnji zraci praskozorjabacali su na rekusvoje bedne zrake drhtave i crvene Sat, 04 Mar 2006 05:10:00 +0100 https://www.blogoye.me/poezija/1073/