Poslednji Ronatik

28/10/2007
Poeta se muci da sjedini beli i crno,
Istinu i laz i zemlju sa...nebom;
U pustom parku,kasno u noc
sedi sam na klupi i ne zna
da ga neko posmatra i ispusje mu zivot
u przanim i kao led hladnim stihovima...
Koz maglu konkretnosti on se bori,
sam,romantican,bolestan i na samrti,
da ne unistava kolorit vecnih tajni
obrane iz snova i stavljene u vitrine.

Zamisljen i sam sakriven u sakou
gubi se u masi pustog parka,
masa senki koje jos nisu umrele
i zivele su za njega,jer ih on voleo!...
Objavio pecinko u 15:33 | kategorija: pesme
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar


Komentari:

Pošalji komentar

ima poete u svakom od nas....i oni koji ne pišu su poete...
Poslao nurlisoul u 16:28, 28/10/2007 | Link | |
"...Zadajem ti bol, bojeci se da nikada netjesh saznati shta je bol.
Cheznem da sednem nemo pored tebe, ali se ne usudjujem,
jer bi mi srce iskochilo na usta,
zato brbljam i tjaskam olako,
i zatvaram svoje srce rechima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujutji da bi ti to mogla uchiniti.
Cheznem da te ostavim zauvek, ali netju strahujutji da bi mogla otkriti moj kukavichluk...."
Poslao asterion u 16:34, 28/10/2007 | Link | |


Pošalji komentar

<< Sledeca strana | Home | Prethodna strana >>



[Template by: Rapsodia Colors.net] [Adaptacija za BlogOye Portal: WhoreOfBabylon]