ko ruža neka tamo ću rasti na steni goloj dugu ću krasti od neba do vode tebe ću moliti za malo slobode na milost ću pristati samo da miris osetim daleki tvoj dečiji

“Nikog nemoj da pitaš šta znači neko delo. Otkud on zna, kad nije: delo? Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri. Nikog nemoj da pitaš šta znači neka izložba.
Izložba nije ono što ti je pokazano. Ti se pokazuješ njoj. Dužnost je izložbe da te vidi. Stani pred delo i zahtevaj da ti objasni šta ti značiš.”

Miroslav Mika Antić

...rasplamsana žudnja dubokih nadanja...

kao kap na dlanu
kaže naš narod
tako mala a primetna
na fotografiji
zeleni list sa koga se sliva
umetnički neizostavno
analiza krvi
i samo jedna crvena tačkica na pločici
neprocenljivo
u punoj čaši
preliva
prosuti ili otpiti
u jednom ljubavnom pismu
jedna iz oka pala
pa razmrljala rukopis
nepopravljivo romantična
na Vrbicu
stavljam venčić na glavu
jedna kišna kap
pade mi na obraz
osmehnem se
setivši se pesme
hm, neopisivo
čuje se muzika iz daljine
"samo kap veselja tražim"
ne postoji slučajno
zar ne

boje prirode
nebo
zvezde
cvrkut ptica
miris šume
reka
zelena oaza
mir prirode
energija dobroga
lagani ritam jednostavnosti
ljubav prirode

ti, kao neizdrživo
ti, kao lupanje srca
ti, kao blagi osmeh na licu
ti, kao neverica
ti, kao ono čupanje u stomaku
ti, kao poletanje leptira
(ma kakvih leptira,svih letećih stvorenja na planeti)
ti, kao treptaji
ti, kao svaki zvuk
ti, kao sreća
ti, kao radost
jednostavno ti

Tu nije reč o ljubavi.
Ni o nekoj kao fatalnoj privlačnosti.
Ni o dve polovine.
Ni o romantici iz filmova.
I uvopšte ne deluje patetično.
Ni nestvarno.
Ni nerealno.
Ni suptilno.
To smo samo mi.
Ti i ja,u ovoj sobi.

Toga dana brale smo višnje u dvorištu.
Puna činija na stolu i njene spojene male okice u kušanju kiselog ploda.
"A da pravimo kolač od višanja,možda će postati slađe?"upita me Lea.
I tako,nas dve,mala i velika domaćica,umesismo od brašna,jaja,šećera i višanja jednu loptu.
Posule je cimetom.
Smestismo je u rernu.
Dok smo čekale da se ispeče, vadile koštice iz preostalih višanja.
Miris pečenog kolača.Višanja i cimeta.
"Da proverimo da li je pečen kolač?" nestrpljiva je Lea
Kad otvorismo rernu, a iz nje, ona naša lopta, posta jedno veliko crvenkasto srce, a višnje,isplovile po vrhu nadošlog kolača, kao maleni tragovi poljupca od karmina.
"Kuvanje je umetnost ali i riznica iznenađenja", rekoh.
Od tada,Lea sama pravi kolač od višanja,nadajući se svaki put srcu i poljupcima.

U svojim lutanjuma,
pisanjima,
odlascima
i dolascima,
tim rečima,
zarezima
i kao tačkama,
tražila si sebe.
Kao da si se
u onom periodu
devojaštva izgubila
i od neke prevelike
ljubavi,
zatvorila.
Taj lik u ogledalu nisi ti.
Pamtim te,
kao jednu veliku devojčicu
bez trunke šminke
sa puno narukvica
kako pušta blues.
Pišeš.
Uvek si nešto pisala.
Sekla iz novina.
Citirala.
Iz knjiga prepisivala
I poredila.
Pa,recitovala.
I čitala odlomke naglas.
Često uz reku
celu knjigu pročitala.
Sve osmehujući se...
Pamtim te
veselu,
otvorenu
i drugačiju.
Nekako
ranjivu,
svoju
i neosvojivu.

E to je taj odraz u ogledalu.
Trepćem da bih
ostala budna.
Spava mi se.

Krijem ga
kao madžioničar u šeširu
Štitim ga
od znatiželjnih pogleda protiv uroka
Nosim ga
na jednom svežnju ključeva kao privezak
Pokazujem ga
na kolima kao nalepnicu iz fazona.

Spominjem ga
u pesmama kao simbol za nežnost ali ne i za strah
Volim ga
nesebično,bezgranično i umnoženo
Radujem mu se
kao svako dete kome izmami osmehe
Čuvam ga
u srcu kao deo nasleđa,kao moje prezime.

Beli zec
kao prestiž,
simbol
ili pečat,
kao muzika
bajka
ili skeč,
kao kontrast
san ili dan,
ali uvek
kao neko
srećan,
svoj
i nasmejan!

I ono staro,čovek se uči dok je živ.
Ma koliko,obazriv bio,neka zver uvek vreba duboko u mraku.

Uhvati dan
i sunčano jutro.
Zagrli prirodu
koja se osmehuje,
šapat ptica
i bogatstvo simbola.
Budi čovek.
Voli život
jer
život nema reprizu,
ni pauzu.
Sat stalno otkucava.
Voli.

Ušao.
Ostao.
Zauzeo svoje mesto.
To je to.
21.vek.
Ko te pita?
Jesi htela?
Jesi želela?
Kaže,sve u životu je deo plana.

Znaš šta je
inspiracija?
To su ove
moje reči,
što lete,
kao ptice,
slobodne,
po ovom
papiru,
pa nikako
da stanu.
Sve izleću,
uleću,
lepršaju,
guguću,
pričaju,
pevaju,
sanjaju,
sve nešto lepo
govore.
Kao da
sva svoja srca
otvore,
da nagrade,
sa po
jednim osmehom.
Ljubav,kažu.
Ona je prava
inspiracija.
A zamisli,
ja tada najmanje
pišem!
Sve nešto uzdišem
i patim,
i svaki trenutak
pamtim,
nekako odsutno
razmišljam,
sve smišljam
kako ću,
šta ću,
gde ću!
A ništa na kraju
ne smislim.
Samo ćutim.
I u prazno
gledam.
I ne dam,
u to ime,
da me
neko dira.

Moje su misli
spore.
Teku kroz ovo
brzo vreme.
Lagano.
Nikako da stignu.
Možda
i moj horoskopski znak
određuje njihov tok.
Ja i volim
polako.
Lagano.
Nekako detaljno.
Kao da ustuknem
da ne prenaglim
pa ispitujem.
Ispituje li se vreme?
Ono ne čeka.
Život nema pauzu.
Ubrzava hod
kao uplašen dečak
u mračnom parku.
I srce jače lupa.
Ali brže stane.
Moje,
nekako u tom sporom otkucaju
ljubavi,
kao da večno kuca
za njega.
Lagano.