Samoća mi telo lomi, usamljen lutam sada.

Ne hodam, već lebdim, duh koji skita sam, sada.

Pogled mutan i dalek, tvoj lik tražim u njima,

licima nepoznatih ljudi i pitam se gde li si sada?

Dolazim na staro mesto spuštam umorno telo,

na obali pokraj mora,

tamo gde smo nekad slušali šapat rujnih zora.

Gledam u daljinu, senke koje lebde, tražim dragi lik.

Sunce tiho i polako u moru gasi svoj plam,

ja i dalje usamljen i sam.

Tama sve jača, nebo puno zvezda,

nijedna nema oka tvog plam.

Zatvaram oči i pitam, zašto sam usamljen i sam?