Prvo ću početi sa Ommmm, pa još jednom Ommmmm. Ahhh, mogu da počnem…

Nerviraju me obrve. Strašno. Nikako da napravim onaj kučkast oblik da budu prvo ravne, a na kraju da se izviju u luk.

Nervira me to što jedan ispit neću položiti. Sama sam kriva. Užasno mi je dosadan i ne uči mi se.

Nervira me što umirem od vrućine, a sedim u zimskom bade mantilu.

Nervira me kada mi dođe žuta minuta i ne jedem ništa drugo osim slatkiša u neograničenim količinama. Sakrijem se da mi ih niko drugi ne bi jeo. BLože, u tom trenutku to nisam ja. A taj trenutak se zove PMS (bilo pre ili posle). Hvala BLogu, pa me je sindrom prežderavanja zaobišao ovaj put.

Nervira me najbolja drugarica. Mnogo. Nikako da se pomeri sa mesta. Kuka zbog svega. Čak i zbog toga što nema frajera već dve godine. I što mi “time to time” udari moralne zapovesti. Kojih se ja ne pridržavam. Šta ću. Takav mi je horoskop! A i genetski kod (trep – trep) J PS vidi mamu, vidi tatu… QQ… gde ja bolja da ispadnem… J

Nervira me ta ista najbolja drugarica koja plače što nema dečka, a u dvajes’ drugoj godini je još uvek nevina, jerbo želi da uđe potpuno čista u brak. Eto. To me straaaašno nervira.

Nerviraju me devojke koje udaraju dečka ako ih pipne na javnom mestu. I počinju da frfljaju kako ih “ne poštuje”. A u sobi… hhmmm. Lažni moral. Dvostruki standardi. Alergična sam na to.

Nervira me kada se ne sredim i izađem napolje. To nisam ja. A i dete sam šta ‘š, pa budem nesigurna bez make up-a, parfema i ostalih trica. Proći će valjda. Jednom.

Nervira me kada se uzalud budim. I kada sve činim da neko bude srećan. A taj neko me ignoriše. Ništa ne kaže. Samo me pušta da cvilim.

Nervira me što mi spodobe bez mozga diktiraju neke stvari u životu, a ja moram da slušam.

Nerviraju me zgubidani u kraju koji se skupljaju drito ispod mog prozora ne menjajući opersku ariju called: “A GDE ŽURIŠ BATO BRE…” BTW, noćas nisam spavala od njih…

Nervira me profesor statistike koji mi dušu moju vadi. Uveo ispit iz tri dela. Naprasno.

Nervira me što telefonski račun plaćam po 4000 dinara.

Nervira me što vlada opšte pravilo da ako nemaš tonu i po šljokica i cirkona na sebi, nisi sređena. I ako ti se ne vide gaćice, nemaš stila. A ako kojim slučajem ne nosiš lakovane cipele i kaiševe na tufne, nisi u trendu. Ma mojne…

Nervira me što nemam dobru maskaru. A znam lepo kako se maže, pa i od najgore napravim da valja. Samo mi je muka više da na mišiće dižem trepavice. I što sam kupila neku fuckin costly Chanel, a veze s vezom nema. Pojedoh se živa. Bolje da sam kupila onu od 200 RSD. I to što ne znam da izvučem liniju eyliner-om u jednom potezu.

Nervira me kada u nekoga ne mogu da imam poverenja i moram strogo da vodim računa šta pričam. Uuuu, od toga besnim. I obično ne pričam. Tada ćutim. Kao zalivena.

Nervira me kada dođem na fax sređena, a onda mi neka guska kaže kako sam prava poslovna devojka. A ja htela da izazovem efekat vrce.

Najzad, nerviraju me muškarci... Ovaj deo zaslužuje razradu…

·        Oni na koje ne možeš da se osloniš. Ne mislim na materijalno.

·        Oni koji vole automobil više nego sebe. I što dave Boga i narod sa pričama o “nabudživanju” nemam pojma kojih delova. U svakom slučaju ne onih bitnih.

·        Oni koji se hvale kako je pola grada potpuno ludo za njima. Kako su svi prijatelji potajno zaljubljeni u njih.

·        Koji kriju svoj identitet. Koji lažu. Koji su oženjeni. Koji imaju dete. Koji su biseksualci (ništa protiv nemam, ali pored sebe da). Koji imaju neviđene biznise, ali ne smeju da mi kažu ime firme.

·        Koji misle da su savršeni ljubavnici, prepričavaju mi avanture (od kojih valjda treba da mi se zavrti u glavi), zatim slede priče o silnim upalama svih znanih i neznanih mišića, a kada (ako) dođe do sexa, veze sa vezom nemaju, jerbo dalje od defloracije nisu pipnuli.

·        Koji me ostavljaju da čekam i jako ih poželim, a od njih ni traga ni glasa.

·        Koji me ignorišu misleći da “tako treba” da bih se još više primila. A ne. Veeeelika greška u mom slučaju. Obično ih precrtam i zainatim se.

·        Koji se igraju sa mojim emocijama. Kao da imaju potpuno pravo na to.

·        Koji me upoređuju sa bivšim devojkama.

·        Koji me modeliraju prema svom ukusu (mršava si – a kakva je onaaaaa, mmmm ili kada se ugojim: debela si, kakva je onaaaaa ribaaaaa) Uh, popizdim.

·        Koji me gledaju onako… znate… jebozovno… a ako ih slučajno prostrelim pogledom, kao ribice spuštaju pogled.

I nervira me što u skorije vreme nisam nabasala na nekog jakog, samosvesnog muškarca. Zadovoljnog sobom. Neiskomleksiranog. Veselog. Inteligentnog. Sa kojim mogu da se zezam, a ne gledam ga kao frienda. Sve sami psihijatrijski slučajevi.

I nervira me što mislim da ću se zaljubiti u jednog koji je slatkorečiv. I ništa više od toga.

I nerviraju me psi. Koji laju i osete moj adrenalin. Pa priđu i dahću. Ne daj Bože liznu. A ako skoče… Padam u nesvest…