Dobila sam pidžamu. Na tufne. Belu pidžamu sa sitnim crvenim tufnama i istu takvu ešarpu. To može samo moja mama. Da spari pidžamu sa ešarpom. Kada sam je probala, ličila sam na Veru Čukić u „Metli bez drške“. Vezala sam mašnicu oko glave, obukla smešnu pidžamu i obula kućne nanule... Pustila je pesmu Girls just wanna have fun, uzela sveću iz svećnjaka, a zatim smo se izigrale kao na najboljoj žurci.

Oduvek sam više volela imati drugarice nego drugove. U jednom periodu sam imala više drugova, ali fakat je da oni više iskorišćavaju nego devojke. I ne razumeju ženski jezik. Sve im je smešno, čudno, trivijalno... Sa njima ne mogu toliko otvoreno pričatio o mnogim stvarima, jer ne razumeju jezik ćutanja i pokreta usana. Neki drugi pak, to mogu. Jednog poznajem. Ali... Da... moj Bestfriend je ljut na mene. Ne želi razgovarati sa mnom. Dovoljno je netolerantan da selektuje samo ono što mu odgovara da čuje. Ukoliko napravim grešku (pravim ih, jer sam živ čovek) a njemu se učini da je ekstremna za njegove kvazi moralne postulate, momentalno me stavlja na ignore. Najslađe mu je kada nisam ni malo kriva. Tada izmišlja toplu vodu. Glumi ludilo. Govori jezikom mržnje. A ja to ne volim. Mislim da tada i viče. Ni to ne volim. Volim kada ljudi šapuću. Zar se homosapiensi ne razlikuju od životinja po moći govora i daru razuma koji vodi do konstruktivnih rešenja? Ne znam, ali ja zastupam tezu da o svakom konfliktu treba razgovarati. Što više. Razjasniti sve detalje. Očistiti dušu i krenuti dalje. Ako je to nemoguće, onda čovek ne zaslužuje darove koji ga razlikuju od životinja.

Sa nekim ljudima ne želim da komuniciram. To su oni koji imaju kompleks nize ili pak vise vrednosti. Ekstremi u ljudskom ponašanju nisu mi bliski. Dobro, neki jesu J. Nije mi jasna jedna stvar, pogotovo ne ako je reč o osobi muškog pola koja neprekidno ima potrebu da se dokazuje pričama o tome kako mu je svaki prijatelj ili prijateljica iz mladosti priznao-la da je zaljubljen-a u njega. Pogotovo mi nije jasno ako se radi o zreloj osobi. Kako ga svaka druga persona koja ga sretne odmah poželi? A pritom nije harizmatičan. Ni lep. Ni zgodan. Ne, neke stvari mi nikada neće biti jasne... Osim ako se u međuvremenu ne preselim na Mars, povedem Adama, prekrstim se u Evu i pokušam da stvorim novi svet. Tada će me biti baš briga. Samo još da nađem adekvatnog Adama. Da ne zarazimo i alternativu. Gde ćemo onda?

A onda mi je drugarica kazala da ovog leta idu u Egipat. Divno. Radujem se što je toliko srećna. Što ga zaista voli. Što je postala puno bolja osoba od kada je sa njim. Što zrači i sija i prenosi mi tu energiju. Što je primam od nje koja je nesebično pruža, transformišem i vraćam. Što mi dozvoljava da uživamo u bezazlenom tračanju još bezazlenijih stvari. Što nemamo velikih tajni i puritanskih okova zbog kojih ljudi postaju nesrećni. Što mu preturamo po ormaru i smejemo se totalnim promašajima boja njegove garderobe. Što je on toliko divan i voli je. Što je dovoljno samosvestan i zreo da nas uvek iskreno savetuje. Što nas ne doživljava kao „klinke“ već razliku od osam godina ni ne primećuje. Što je kao uspešan čovek uvek spreman da nam izrecituje svoje mantre koje su ga dovele do pozicije na kojoj se nalazi. Što se ne ljuti kada se čujemo preko telefona i prvo se pet minuta histerično smejemo a onda kažemo „Hej, pa gde si ti?“ Što se svi zajedno smejemo. Što mu krademo „Rafaelo“ iz ladice, a on se pravi da ne primećuje. Volim ih. Mnogo.

Sestrica mi kaže da će imati sve petice. Obradovala me je jako. Volim je najviše na svetu. Slaba sam na nju. I dugujem joj silne neke pare. Pronašla sam papir još od kada smo bile male. Piše da je dnevna kamata na dug, ukoliko ga ne vratim do 13.08. 10%. Godina 1998. Razmišljam da li da joj odmah kupim auto ili da brzo bacim papirić. Moj slatki Pipistrello. Uvek puna para. Izumitelj tehnika štednje. Malo je reći da je volim. Ona je iskra pozitivne energije koja se ne gasi. Nikada. Čak ni onda kada sam ja potpuno sama i plačem. Ni kada ona tužna jeca zbog toga što je dečko ostavio. Zaljubljenik u igrice i kompjuterske programe. Mini suknje i plišane dnevnike. Jednog ponavljača i lični uspeh. Ples i tenis. Hip hop, 50 Cent-a i Strauss-a. Emotivna i surova. Nepotkupljiva. Čak i kada je reč o smrtno važnoj stvari, kao što je laž o tome gde je završila sarma iz tanjira. Borac za zaštitu životinjskih prava aka Mašinih prava. Disciplinovani monstrum koji sa 16 godina brine o borama. I ide na podmlađivanje. Taktičan i mudar čovek. Ma sve što ja nisam. I volim je. Do neba. Preko neba. Iznad oblaka gde lete avioni. I više. Do najudaljenije zvezde. I nazad. I tako bezbroj puta.

A onda odem i skuvam čaj. Cejlonski. Od Fortnum & Mason-a. Stavim i kapljicu mleka. Okupam se. Otvorim vrata terase. Namažem se losionom. Obučem svileni ogrtač i sednem na krevet. Stavim laptop u krilo i počinjem da uživam. Proverim mailove i slatko se nasmejem J Neki ljudi baš znaju da me oraspolože... Pa čak iako nose crveno i crno... Nema veze... J