Zahvaljujući razuzdanom duhu i ludoj lav-škorpija horoskopskoj kombinaciji, znam da se odvažim na svakakve ludorije. E sad, svi koji su ikada bili na chat-u znaju da nema puno razlike između virtuelnog i realnog. Svi smo učesnici svačijeg života, a to implicira potrebu za upoznavanjem sagovornika sa kojim imate kompatibilan font.

Pre nekoliko godina, javi se meni jedan... neću da kažem baš koji nick... i krenemo da pričamo. Tek uplovila u luku virtuelnog onanisanja sa razUmom ljudskim, krenem da tipkam sa, za divno čudo, pravoPismenim čovekom. Budući da me svako vozanje još jednog kruga kako bi izgledalo da sam moralna izbacuje iz takta, odlučim da se nađem sa tipom u gradu. Nema slike, nema ničega, samo opis... Ajd... dobro... kaže da liči na Vin Dizela. Nisam znala da je Vin Dizel ćelav... Sredila se ja, isfenirala dugu plavu kosu, nabacila maskaru za ’’dublji pogled’’, sjaj za usne, garderobu, parfem, sve! Dolazim na date-point, gledam okolo, vidim ćelavog tipa, u bogte, isti Kole Šećerko pih, šta me snađe, da l’ da se brzo okrenem k’o vojnici kad marširaju pa kažu okret, ili da u zemlju propadnem. Držim onaj prokleti telefon u ruci, on me fiksira pogledom, ne mogu sad da ga strpam u torbu, a na jakni nemam džepove. Tip se smeška, zove me na mobi, meni taj quPus (što kaže moja Prošlost) svetli, stoji na pet metara od mene, ni da mrdnem. Izgleda k’o da je silovao pola grada, nosi neki dizelaški crni kožnjak, crne ’’satenske’’ pantalone (da pojasnim: to je u stvari crni jeans, koji od nepranja počne da sija, pa ga ja nazvah satenskim), onako malo prljave pri dnu od blata nekog, cipele daleko-bilo-teli-daleko-bilo, sa gumenim debelim đonom sa šarama. Znam da se čoveku ne sudi prema odelu, jes’ baš to je bilo u vreme cara Trojana i kozjih ušiju, ali danas se ipak sve gleda. Vidim ja belaj na pomolu, upoznamo se mi, on se smeši, vidim nema baš sve zube pri kraju. Ćutim, zovem Isusa, i sve svete u pomoć, Allah mi kucka na rame, Buddha se pričinjava od njegove ćelave glave. Odemo u kafić, priča kako završava ekonomiju, kako ima strašan biznis u Rusiji, nešto sa nekim šipkama, mislim da je bila reč o bakarnim, kako ima brdo para, ali je emotivno vezan za prvi model Ericsonovog mobitela, a inače ima neki Hi-Fi, sa sve ispuštačima dima sa aromom vanile u roze boji J E mrmote mnogo zavijaš tu čokoladu; ćutim i dalje, on mi priča kako je otkrio da mu je bivša riba bisex i kako je to pročitao u njenom dnevniku, strašno ga je pogodilo, ali joj je ipak oprostio. Majko mila, Issa ti, zar toliko ličim na morona? Svako malo mi stavi ruku na butinu, ja poskočim, pa me zagrli, onda umrem... nemam kud - šta ću kad sam bila luda klinka. Eee mama, da znaš gde sam, ubila bi me, ooo tata mozak bi mu prosuo! Poludim ja od prenemaganja o biznisu, u dva poteza ga preispitam koji ispiti su mu ostali da završi fakultet (naravno da nije znao), pitam ga kako reguliše porez na dodatu vrednost, on se zbuni, nema pojma šta je dodata vrednost... tap – tap, aperkat i strašni baja pade na zemlju. Odbrojavam do devet, vidim ne ustaje. Uzimam telefon, zovem friendicu koja je bila upućena u my adventure da dođe po mene tu i tu, ustajem i kažem mu da zaboravi moj broj inače će biti u gadnoj nevolji. Vidim iskrivljenu facu, zbunjen pogled, hvata me za ruku i onda sledi najsmešniji deo: ’’Molim te, molim te...’’, ljubi mi ruku, ’’Molim te javi mi se, mnogo mi se sviđaš...’’, bukvalno cvili napaćeni bolesnik. ’’Ajde beži, zvaću policiju’’, odbrusih i popeh se uz kružne stepenice.

Tada sam prekinula da viđam komp. Rastali smo se. Zakonski razveli. Nema više chata. Samo nauka i eventualno zanimljivosti sa National Geographic-a dolaze u obzir. Može i virtuelna šetnja Luvrom ili Piramidama. Ništa drugo.

A onda je prošlo nekoliko godina. Opet se obreh na Krstarici i naiđoh na sličan primerak. Malo sofisticiraniji, slobodni umetnik, a ja slaba na umetnike, lepo govori, živi u inostranstvu, pristojan, kulturan sve divno. Meljem ja k’o najgora, to uvek radim kad mi se neko svidi, on sve lepo sluša, ubaci po koju pametnu... sve sjajno... Lepo nam je bilo, ali je bio strašno čudan. Hteo je da me upozna sa nekim bolesnim prijateljima, neprestano mi je govorio kako su sve njegove drugarice zaljubljene u njega, kako se i drugovi lože. Vidim ja nisu čista posla. Ovaj isto neki manijak. Daj sklanjaj se na vreme. Zove on mene kada dođe u Srbiju redovno, vidimo se na piću, lepo popričamo, malo smo se i ljubili jedno vreme, ali kratko nešto, ali i dalje mi sve nešto čudno. Nije mi potrebna CIA da bih otkrila, svako se sam otkrije. Miriše meni da je u pitanju hard core bisexualac, ali nemam dokaza da tvrdim bilo šta ni uz najveći rizik greške. Došao on pre par dana u Srbiju, šalje eSeMeS da je u nekoj kafani sa najboljim drugom koji mu je priznao da je od detinjstva zaljubljen u njega. O svi sveti, a šta to mene briga, ne odgovorim ništa. Sledi drugi eSeMeS slikovitije sadržine koju ne bih prepričavala da vam ne narušim crevnu floru. Odgovorim ja, pošto ovo nije prvi put, da ne razumem šta to dečake privlači k njemu i pravdam mu frienda većom količinom alkohola. Ma jok, ni da čuje. Toliko je dobar frajer da pola Beograda otkida na njega. Bolesnik. I nema veze sa frajerom. Više ne odgovaram. Sledi poruka narednog dana, ponovo ne odgovaram, zatim danas kako vidi da nisam za druženje i kako mu zauzimam prostor u imeniku. O hvala vam dragi moji anđeli čuvari što me izbaviste! Dodaje da sam kao drugarica Waste of space... Divna rečenica, moram da je memorišem u svom BrainHardu, unzippujem i svakodnevno koristim...

I od tada se sa muškarcima sa DareDevil kanala, aka Krstarica, ne viđam. Niti odlazim tamo... Đavolja avlija čiju sam adresu odavno zaboravila.

Zašto svaka odrasla žena sa kojom razgovaram mora da napravi minimalno tri roundabout-a očima kada se povede priča o kućnim poslovima. Bilo bi tako divno da smo svi savršeni, ali nismo. Ja nisam. Imam 1001 (slovima: hiljaduijednu) manu. Jutros sam razgovarala sa jednom gospođom, prijateljicom moje bake, koja je u prvi plan stavljala svoje veštine pranja veša, peglanja, štirkanja, kuvanja, veranja po merdevinama, ali ne onim malim, već visokim, koje je kupila da bi zakačila zavesu preko celog zida, naravno, onu koju je sama heklala. Priča mi kako ima divnog sina, sav na majku, ih, a što je leeeeeeeppppp, k’o Šurda. Jao sav je kao devojčica. Raznežila se, raspilavila, priča kako joj širi veš, a kada se osuši, ljubi ga majka, uzme peglu, mama sedne u dnevnu sobu, a on pegla i ispoveda joj se o devojkama, a ona ga savetuje kako da otkrije jesu li vajne domaćice ili nisu. Gledam ja u gospođu, smeškam se, mislim u sebi koji su oni kreteni, eto kako se stvaraju isfrustrirani degenerisani muškarci. Baš kvalitetan način provođenja vremena. Zar nije bolje da ga odvede na neko putovanje, da odu na koncert, u šetnju, na ručak negde?!

                         Pita ona mamu da li joj pomažem u kući. Nasmeja se moja mamman... onako slatko, i izusti da sve znam da radim, osim da kuvam, ali da nema potrebe. Mada, moraću sada kada budem živela sama. Priđe i zagrli me, okrene se ka gospođi i reče: ’’Zašto bismo mi žene radile bilo šta, kada ima tako divnih, sposobnih muškaraca kao što je vaš Marko?’’ Gleda moja baka, garant misli u sebi ’’od ove moje dve ne zna se koja je gora, nisu normalne’’. Mama i ja se smeškamo, gospođa frknu, kaže meni kako će me muž izbaciti iz kuće posle tri dana ako ne budem kuvala kao da sam rođena sa varjačom, ako ne budem jahala Viledine krpe sa sve dugim drškama, ako ne budem štedela mašinu za veš i što više prala na ruke, jer se tako uštirkaaaa.... valjda dobro?! Sve Marko zna, pokazaće mi ako treba, da mi pomogne, drug mi je, kako bi me muž držao u kući makar nedelju dana. Žvaće baba (više ne mogu da je zovem gospođa, kad nije – mene je mama naučila da gospođa nije čistačica, spremačica, kuvarica, već dama koja popodne šeta i odlazi u galerije) predviđa mi crnu sudbinu sa pouzdanošću od 99%, dodaje još i to da će me tući kao ’’vola u kupusu’’ ne budem li pedantna. U bogte, dreknu moja mamman, reče babi da zadrži stavove za sebe i da njeno dete niko neće tući. Kako život ne treba da se svede na krpu i varjaču, rađanje dece i robovanje besprekorno belom vešu. Urednost se podrazumeva, zašto se pravi tolika fama oko toga? Zašto je sto puta vrednija ona žena koja kuka kako po celi dan briska, glanca, kako sprema tri vrste jela i predjela, kolača i čuda, od žene koja sve to stiže da obavi brzo, usput, a da pritom ima savršen socijalni život? Ne razumem, zaista. Kao šlag na tortu bilo je kada me je pitala da li znam da napravim neki kolač? Prevrnuh očima, duboko uzdahnuh, šta sad da joj kažem a da ne slažem, misli baba da se femkam, garant...  Nasmeših se široko i rekoh joj da ne znam. Da kolače jedem kod bake, mame i u restoranima... Mislim da je malo falilo da umre. Zašto? Zato što muškarci posle jela vole da se zaslade... Ne pomišljam da moj muškarac može da bude neko ko želi domaćicu, a ne ženu. I muka mi je od filosofije života mnogobrojnih primeraka jačeg pola koji u brak stupaju kako bi imali skuvan ručak posle posla, ispeglanu košulju i uparenu kravatu, siguran sex bez foreplay-a. Ježim se na kamiondžije u duši (mada, reče mi bestfriend jednom da su svi pomalo kamiondžije u duši) i žene koje u njih gledaju kao u bogove. Ja hoću živog, brzog, inteligentnog, maštovitog muškarca, koji će biti oslobođen vekovnog hrišćanskog nasleđa da je žena uvek druga i manje važna. Razlike između dva pola su najsavršeniji reziduali svakodevne učmalosti. Muške prednosti i ženske vrline su tako divan spoj jačine i nežnosti, mašte i šarma, koji zajedno mogu udovoljiti svim svojim interesovanjima. Moj omiljeni pisac, Khalil Gibran, jednom je rekao ovo: ’’ Moderna civilizacija je neznatno razvila um žene, ali je uvećala njenu patnju jačanjem muškarčevih ambicija. Donedavno je zena bila nesretna sluškinja, a sada je postala nesretna gospođa; nedavno je bila slepa žena koja izlazi na dnevnu svetlost, a sada je žena koja vidi, ali ide kroz noćnu tminu; bila je lepotica u svome neznanju, čijenjena zbog jednostavnosti, snažna upravo u svojoj slabosti, a sada je postala ružna u svome usavršavanju, površnih osećaja i daleko od spoznavanja srca. Hoce li doci dan kada će se u ženi sresti lepota i obrazovanost, usavršavanje i izuzetnost, fizićka slabost i duševna snaga?’’. Mislim da je to vreme, vreme u kome živimo.  

                         Neke žene jednostavno ne vole da život i vreme posvete kući. To ne znači da to ne rade, ali znači da u tome ne uživaju. To znači i to da nemaju komparativne prednosti u tome. Ako je tako, po profesouru G. Mankjuu, svi ćemo slediti princip da trgovina dovodi svakog u bolji položaj, specijalizovati se za poslove na kojima ćemo zarađivati više novca, a tada ćemo plaćati druge da obavljaju taj deo neafrodizijačkih aktivnosti umesto nas. Prosta računica mi je svedok! Neko to shvati pre, neko kasnije. Nekome je seks u braku ’’dužnost’’, način održanja braka i najbezbolniji metod začeća dece. Isto kao što je neko konzervativan u svemu, a neko otvoren u svemu. Neko je stidljiv, a neko nije. Neko voli život, a neko pak ne! Isto tako, neko voli da kuva i oseća se sjajno dok to radi, neko to ne voli. Neko voli fudbal, neko tenis. Ista stvar!                        

                         I da, malopre mi je nestala struja, pa sam morala fino da oprem haljinicu ručno... Pa? Jel treba da se smatram više vrednom zbog toga? Svašta...