Биле овце у тор. Овце ко сваће друђе овце – по цел д'н блеју и истрису брабонци. Газда ји чувал, ранил, м'лзал а ка је требало да узне нећи динар, богами и продавал ји.

Тека дојде једнуш матрапазина сас камион и сас газду почну погаџање. Започели оди чашку и сирење а стигли до шаку на шаку за двеста брави. Ал' очеш. У камионат мож да стану само стотину. Море, овија двојица довану те пљуну у шаће и натоваре меџу канатете двеста комата док трепнеш.

Почеше овце ситно да жмиркају. Немају да' па саде коколе сас очи. Че полипсају. И овија двојица се сетише кво че праје, па узоше те из камиончето извадише десетину. А онеј овце које остадоше, че речу:

-Уф! Ћути, море, с'га ни је добро. Л'кну ни. С'га се мож' дише.

Тека и сас овија озгор… овој бре… сас поскупљење. За ценете и горивото мислим. Трипут га подидзу за пет банће а једанпут га соборе за две. И ка га соборе надол, а оно ни како л'кне. Ћути, мислимо си, ли га има. Добро ни је…

Није?