Беше си време за резање у лозје. У комшил'к при деда Милутина беше једна удовица, баба Д'нка па јед'н д'н отиде коди Милутина:

-О, бата Милутине, де да те нешто замолим.

-Казуј, Д'нће, кво те насећира?

-Па те, бата Милутине, нође отекле, руће немам оди пусту работу. Е ли си знајеш дека си немам мужа а стигло лозјето за сечење. Па очеш ли ти, бата Милутине, да ми помогнеш и да ме одмогнеш, те да ми исечеш лозјето там у Будиндел.

-Очу, Д'нће, очу, како па да нечу да га исечем, 'ли смо си комшије. Него ти јутре ујутру да ми у торбиче спремиш малко оди сирењце и оди пушеното, па малко оди рећијицу и оди комињач'к, па да испечеш једну убаву погачку ама да буде жежачка ка појдем, па ја дидем да га исечем.

И јутред'н, по договор, деда Милутин у једну руку торбу а у другу сећирче па ајд' у Будиндел. С'г че се пажљив читалац припита за какво че му је сећирче, кам му лозјарсћи макази, е ли се лозјето с макази ориза. Јест, у праву си да се с макази ориза, ама се сас сећирче сече. А баба Д'нка га замолила и тека се договорила да њу лозјето исече а неје да га ореже. А договор си се има испоштује.

Дојде деда Милутин у Будиндел, у лозјето, па испод једну црешњу распростре оној кво му баба Д'нка спремила те се убаво наруча и напије. Тегај узе сећирчето па... Какво је напрајил мож си сам замислиш ако ти кажем да ниједну ђижу неје остајил.

Врне се он у селово па право код Д'нку да си ђу врне празнуту торбу.

Питује га она:

-А бата Милутине, вика ли лозјето, пушта ли с'лзе.

-Море, Д'нће, оно вика и не вика, ама ти има углас да ровеш.

Те, тек'в је бил деда Милутин. А преди њег, у старото време, беше јед'н чича Љупко Зајек. Тагај си беше време ка си мужјети упролет отиду у печалбу там по Влашко у Бугарску јал там по Војводину па се вртају преди зиму. Остаје си дом помладе невестице, тек поразработене оди онуј работу сас дечица у љуљћу и сас старци, па јим сва тежачка работа падла на грбину. Остане си у селото и чича Љупко. Имал си је овчице па једино он из њинуту кућу неје иш'л у печалбу. И једини је у целото село знал да чита и писује а таја је чињеница млого важна за овујате приказницу.

Е, с'г и овија печалбаре који су отишли, несу умејали ни да читу а ни да писују а како је голема година, овија помладити почну да си мукују за дом, за женете повише, па најду некојег који је знал да писује па му диктирују кво да писује на њинити. А свата писма за оној село куде је Љупко Зајек живел су имала нешто позаједничко:

"...здраво живо жено како сте како су децата мајћа ми башта ми како су кравете козете овцете свињете косисте ли збрасте ли сеното и детелину зденусте ли га садисте ли у гр'дину отели ли се Славица води ли Снежану коди бика (тека су си давали иметина на стоку). Овој писмо нек ти чита поштарат немој случајно дидеш коди Љупка Зајека тија че ти чита кво си он оче и има те превари и че те оноди... "

Писували су и јоште нешто ама је овој на свити било заједничко. Тија што јим је писувал само је коди иметината и адресете прајил разлику.

И тека стигне писмото куде требе а снашката га отвори да види има ли паре па га смкне у пазуће па право коди Љупка:

-Те бата Љупче, доби си оди мужатог писмово па да ми га прочиташ да видим кво ми казује и поручује.

Узне у руће артијуту Љупко па га у себ убаво простудира.

-Па што не вревиш, бата Љупко, питује га снашката.

-С'г чу, само да зберем словата, одговара ју овија а брковити му играју оди смејање.

Па почне. Одма ју прочита оној за децата и старцити, за стокуту и работење у поље а онда си подигне глас да си је сигуран да че га оваја невестица добре разбере:

- " ...и дидеш коди бата Љупка да ти он овој писмо прочита. Ка ти год затребе нешто а ти да отидеш коди њег да се пожалиш за оној које ти фали. Ти си њег познаваш он си је добар и поштен домаћин. Да га потражиш оди њег нешто он ти га има даде када си ти оч. И да му даваш кад ти он тражи нешто немој си скрчава. Нема те никој тека убаво помогне и опрај како што че има да те опрај бата Љупко, било д'н било ноч... "

И све све тека убаво, како узи сламку, убаво си наврча воду на његовуту воденицу. А и снашката че си каже:

-Те бата Љупко, мојти муж како да је знал при куга че си донесем писмово да ми га прочита. И он си, е те, вреви да си си ти млого добар и поштен.

-Ако снашке, ако. 'Ли смо си ми наши, тува смо да си се помагамо. Те и ти, а ти нешто требе кво си немаш и кво ми ти фали а ти да дојдеш коди мен. Ја чу ти га дадем.

-Па че си дојдем бата Љупко, че си дојдем. 'Ли ми је мужат далечко, па, све ми требе, све ми фали.

И тека си Љупко Зајек убаво и с мерак проживи оди пролет до зиму. А кад дојде зима и ка се мужјети врну из печалбу окол Светог Ранђела, тагај си па Љупко збере овцете па ај с њи на појату у јегрек. До пролет, а после па че се врне. А снашћете и не причају на њинити како ји је Љупко помагал. Некоја па, која је поприглупавашка, на мужатога се повали како си га је све послушала какво ју је он писувал и какво ју је Љупко читал, е али па тија муж на никоји ништа не прича. Земља видела па у-зем штукло.

Виде ли, читаоче мој, како си је за онодење млого важно образовање. Па ако ти се оноди а ти да се редовно школујеш, да не бегаш оди часови. И да не буде како у онуј приказницу ка је једна убава девојћа сас мини сукњиче стопирала на пут па ју стане јед'н сас убаву мечку и сас машну поди гушу:

-Млого ви се заваљујем на возење. Ја паре немам ал че си ви платим на мојити начин, че рече снашката па малко подигне сукњичето.

Ка ти се овија синдрак наљути:

-Па кво ти мислиш, кво сам ја! Па ја сам, бе, интелектуалац, ја сам прочитал двајес иљаде књиђе! М'рш напоље!

И истера ју. Ка је девојчето престало да се крсти, па почне да стопира. Е, с'г стане јед'н голем камијон сас једног зазнојеног драјвера. И она му одма каже с кво располаже и с кво че плати возењето а он ни пет ни шес него на првити паркинг. Па ка поче да деље, па деље, па деље. Не стура се оди овуја сат, два, три. Че га питује девојчето испод њег:

-А бе побратиме, читаш ли ти нешто.

Напомена: глагол "ОНОДИТИ" је универзални глагол нашег поднебља за било какву радњу.