...Много је лоше без другара. Оди немочу је по страшна самоча.

Ка на деда Тужу Турчина умре баба Крстина, он се овикује сас комшићете, сас бабете, па им каже:

-Жената да ми је жива, па да каже да одим на главу по двор, одил би!

Обрне главу оди њи па се загледа у некакво, само му се очи ц'кле без с'лзе. Исушиле се. Па тијо, мукло, да га никој не чује:

-Само да је жива. Да нес'м сам...

Четирес д'на по баба-Крстину, најдоше га у шталу покре говедата сас флашу "етиол". Роднината се не мога договори кој че га дочува. Два д'на је лежал испод кравете. Ни једна га крава не ритну, ни једна га не згази. Чувале га.

Еј, бре! Краве га чувале. Човеци орате за краве да су стока.

Да се сваћи човек прекрсти да му това Бог не даде. Ка човек остане без другара, боље да си одма мре, да га нема. Младити почну да га подритују, никој га више не зарезује. Куче, на појату ка остари, љуђе си га вртају дома. А старога и самога човека прате одома на појату.

„...До пре два и по века водише га до ровину. Син'т му тури погачку на главу:
-Не убивам те ја, него лебацат.
Тап!
А тојагуту по њег, у ровину.
-Тате, што врљи тојагуту?
-Па, не требе ни сине.
-Ли че мен требе ка ти остарејеш.“
Лапот.
С'га нема погачка за на главу. А и нема кој да ју тури. Д'н'с старцити мру сами.
Сами