Биле овце у тор. Овце ко сваће друђе овце – по цел д'н блеју и истрису брабонци. Газда ји чувал, ранил, м'лзал а ка је требало да узне нећи динар, богами и продавал ји.

Тека дојде једнуш матрапазина сас камион и сас газду почну погаџање. Започели оди чашку и сирење а стигли до шаку на шаку за двеста брави. Ал' очеш. У камионат мож да стану само стотину. Море, овија двојица довану те пљуну у шаће и натоваре меџу канатете двеста комата док трепнеш.

Почеше овце ситно да жмиркају. Немају да' па саде коколе сас очи. Че полипсају. И овија двојица се сетише кво че праје, па узоше те из камиончето извадише десетину. А онеј овце које остадоше, че речу:

-Уф! Ћути, море, с'га ни је добро. Л'кну ни. С'га се мож' дише.

Тека и сас овија озгор… овој бре… сас поскупљење. За ценете и горивото мислим. Трипут га подидзу за пет банће а једанпут га соборе за две. И ка га соборе надол, а оно ни како л'кне. Ћути, мислимо си, ли га има. Добро ни је…

Није?

...Много је лоше без другара. Оди немочу је по страшна самоча.

Ка на деда Тужу Турчина умре баба Крстина, он се овикује сас комшићете, сас бабете, па им каже:

-Жената да ми је жива, па да каже да одим на главу по двор, одил би!

Обрне главу оди њи па се загледа у некакво, само му се очи ц'кле без с'лзе. Исушиле се. Па тијо, мукло, да га никој не чује:

-Само да је жива. Да нес'м сам...

Четирес д'на по баба-Крстину, најдоше га у шталу покре говедата сас флашу "етиол". Роднината се не мога договори кој че га дочува. Два д'на је лежал испод кравете. Ни једна га крава не ритну, ни једна га не згази. Чувале га.

Еј, бре! Краве га чувале. Човеци орате за краве да су стока.

Да се сваћи човек прекрсти да му това Бог не даде. Ка човек остане без другара, боље да си одма мре, да га нема. Младити почну да га подритују, никој га више не зарезује. Куче, на појату ка остари, љуђе си га вртају дома. А старога и самога човека прате одома на појату.

„...До пре два и по века водише га до ровину. Син'т му тури погачку на главу:
-Не убивам те ја, него лебацат.
Тап!
А тојагуту по њег, у ровину.
-Тате, што врљи тојагуту?
-Па, не требе ни сине.
-Ли че мен требе ка ти остарејеш.“
Лапот.
С'га нема погачка за на главу. А и нема кој да ју тури. Д'н'с старцити мру сами.
Сами

...Мишко Кљунда ил' Мишко Кљувидрво како смо га ми, деца, окала, комшија ми беше. Работеше на железницу како чувар на пругу. Радно одело сас све шапку које је дужил, носил си је свуде редом. И на њиву и у град, и свадбено и мртвено. Т'м'н оде у пензију, а он, сирома, умре. Не могаја да малко закачи оди државнити колач. Чувал је сас жену си кравће и козице и на сваку је давал млого дл'га женска иметина: Снежана, Јасмина, Душанка, Славица... Води ји на-воду тува близу кућу си, па ка си окне по њи:
-Гордано, Марино! Славу ви материну, врчајте се овам!
А оно се нечија жена, која је тува дошла да опере над коритата, обрне и т'м'н да се одзове ка види дека је тој Мишко сас козете:
-Оооо, у-глав те убил марен, замлатотино кљувидрвска! Кво ме штрецаш?
А млого је волел да л'же. Оратеше дека је видел толкаво големог јелена сас, дорим, страшни рогови на који мож' да зденеш двоја кола шашће. И одма знајеш дека л'же јел се у оратење обавезно накашље: кх-кхмм! Тај драмска пауза сас кашљање му је требала да се досети кво да дол'же.
Једнуш ни беше оратил како је бил у Белаву, там је искарувал краве и козе. У руће си носил само једно сећирче да си за козете шумће накластри:
- Славу му материну, т'м'н диго сећирчето поди једно дрво, ка си натрча једна голема лисица. Трчи, бре, право на мен а зинула како мајдан у Острвицу. Ја видо дека сас сећирчето нема да могу да ју ништо напрајим, па засука рукав.- И тува се Мишко Кљунда накашља- Кх-кхмм! Она натрча на мен, а ја се како малко поизм'кну у-стран, па како је зинула ја ју гурну руку кроз уста у једњак па кроз дупе и вану ју за опашку. Како га вану, тека га повлеко кроз уста, славу ју материну, и изврну ју наопачћи, како чарапу. А она, колко се залетела, онака изврнута наопачћи настаји да си трчи ал на там, супротиво оди мен!
Па сас стиснуту песницу и сас савијену руку у лак, само рече:
-А, нечеш га бато!
А ми, деца, забалавили смо у њег сас отворена уста и не трепчемо. И замишљамо си свити како таја лисица мож на грбину, озгоре, да с'га носи и црева и бубрези. Како ју не отпадну ка трчи, питујемо се.
Ама, немамо време млого да оди тој мислимо. Мишко ване да ни орати како је ватал зајеци бези пушку:
-На поголем камик турим зељћу и у њу надробим бибер. И ка зајекат дојде, он почне да њушка по зељћуту ал му се нос заљути оди биберат и исћија се. Кх-кххмм! Како се исћија, тека сас чело пљесне по онија камик и занесвести се. И ја си после дојдем да ји само зберем.
Тека ни је Мишко Кљувидрво л'гал са све кашљање. После се ми научимо дека ни он л'же, ама смо си пак обичали да га слушамо.
Кх-кхмм!
Детиња работа.

Овдена се сречамо с’ реч. Затој, ја реко да ти речем ама ти па не реко. Ај’ че ти речем. Да надојкрајће не речеш: те, рече ми да че ми рече па ми не рече. Да ме не сречаш па да ми не речеш е за кво ми не рече оној кво си тел да ми речеш, а убаво си рек’л да че ми речеш кво има да ми речеш. Че речеш: те, урече се да ми рече ал’ ми не рече. А сречамо се преди њекња и нареко се да че ти речем све оној кво сам тел и имал да ти речем. Требал сам да ти све тој речем још ка се првнијат пут сречамо. И за кво ти не реко оној кво сам тел да ти речем па ти не реко? Не мог се сетим кво сам тел да ти речем. Оно тека, додек једну реч речеш, другата ју среча па ти се речћете смешу па надојкрајће се ич не сечаш кво си тел да речеш. Ја да сам речит, како нес’м, ја би ти с’гa с’ реч рек’л све оној кво сам тел да ти речем.
Ти че мож’ да речеш како ме до с’г ич неси разбирал кво сам тел да ти речем. Очу да ти речем да с’ реч мож’ да речеш све оној кво си тел да речеш. Само, води рачун ка теја речће речеш. Речката мож да буде арне речита. Реченото мож да буде речено и ка му неје реч. Наручено па речено је најлошо. Немој га речеш сас завивану и покривану реч. Речи га с убаву реч. Ама да је речката речита, да дз’вни у-уши а да не боли. Немој да г’лташ речћете и да одречеш, речи га с’гa и одма. Неје добро ни да си га у себ речеш, че мислиш после како си га рек’л, а неси га рек’л.
Тел сам да ти речем некоју убаву реч. Да меџу нас и меџу теб и мен има убаво вревење, оратење, думање, казување и причање. Че ти речем и че ми речеш и заједно на цел свет че речемо. Па има после цел свет, па и Онија одозгор, да речу како смо свити сас реч исти.
Тел сам да ти речем ама га заборави и не реко ти оној кво сам тел да ти речем. Још се премишљам и досечујем и не мог се сетим кво сам тел да ти речем. Тека је можда и подобро да ми се не ом’кне некоја реч па да ти речем оној кво не требе да ти речем. Да си после немамо реч.

Беше т’гај млого голема зима. Мрзлица. Студ. Минус иљадо, што рече циганчето ка су му нестала дрва. Снег по селото нападал’ до гушу па га вет’рат забетонирал, не мож га сас бурђију развртиш. Народ само у зор-заман протрчи по путевете па си бега дома, поред накладено ћумбе. А једно м’лечко врапче беше паднуло у пртину по сред пут. Премрзло, јадниче, сас душицу се раставља. Капку крв нема. Тува куде лежеше, по тија пут наиде једна селска крава. А врапчето си помисле:
“Исто ми се вата, да ли че цркнем оди студ ил’ че ме кравата згази.”
Првото га копито промаши, исто и другото. Када минуше задњете нође, тегај га преклопи једно големо лајно. Цело га заљопа. Па да видиш с’г, оди оној жешкото, оди лајното, оној се врапче како малко протресе, па се малко како пооправи. Живну бе. А и зрнца оди жице и морузу там најде, т’м’н се раштурела. Па нема, нема, тиће прну, па право поди сајван куде су му били јоште другаре. Те тека, оди оној лајно, овијате синдрак прескрца зимуту па с’га ка увати пролет, е тегај колај работа за њег.

За какво ти овојате причам? Па, тел сам да ти некакво речем, млого важно, ама ми је требала подлога. Ама јок бе, нечу да те питујем како прекара зимуту.
Очу да ти речем овој:

-Ако те некој засере, заљопа и сас лајна нарани, това не мора да значи да ти тија мисли зло и лошо.
Не бе.
Куј ти га знаје кој кво мисли и за какво је това добро.

Беше си време за резање у лозје. У комшил'к при деда Милутина беше једна удовица, баба Д'нка па јед'н д'н отиде коди Милутина:

-О, бата Милутине, де да те нешто замолим.

-Казуј, Д'нће, кво те насећира?

-Па те, бата Милутине, нође отекле, руће немам оди пусту работу. Е ли си знајеш дека си немам мужа а стигло лозјето за сечење. Па очеш ли ти, бата Милутине, да ми помогнеш и да ме одмогнеш, те да ми исечеш лозјето там у Будиндел.

-Очу, Д'нће, очу, како па да нечу да га исечем, 'ли смо си комшије. Него ти јутре ујутру да ми у торбиче спремиш малко оди сирењце и оди пушеното, па малко оди рећијицу и оди комињач'к, па да испечеш једну убаву погачку ама да буде жежачка ка појдем, па ја дидем да га исечем.

И јутред'н, по договор, деда Милутин у једну руку торбу а у другу сећирче па ајд' у Будиндел. С'г че се пажљив читалац припита за какво че му је сећирче, кам му лозјарсћи макази, е ли се лозјето с макази ориза. Јест, у праву си да се с макази ориза, ама се сас сећирче сече. А баба Д'нка га замолила и тека се договорила да њу лозјето исече а неје да га ореже. А договор си се има испоштује.

Дојде деда Милутин у Будиндел, у лозјето, па испод једну црешњу распростре оној кво му баба Д'нка спремила те се убаво наруча и напије. Тегај узе сећирчето па... Какво је напрајил мож си сам замислиш ако ти кажем да ниједну ђижу неје остајил.

Врне се он у селово па право код Д'нку да си ђу врне празнуту торбу.

Питује га она:

-А бата Милутине, вика ли лозјето, пушта ли с'лзе.

-Море, Д'нће, оно вика и не вика, ама ти има углас да ровеш.

Те, тек'в је бил деда Милутин. А преди њег, у старото време, беше јед'н чича Љупко Зајек. Тагај си беше време ка си мужјети упролет отиду у печалбу там по Влашко у Бугарску јал там по Војводину па се вртају преди зиму. Остаје си дом помладе невестице, тек поразработене оди онуј работу сас дечица у љуљћу и сас старци, па јим сва тежачка работа падла на грбину. Остане си у селото и чича Љупко. Имал си је овчице па једино он из њинуту кућу неје иш'л у печалбу. И једини је у целото село знал да чита и писује а таја је чињеница млого важна за овујате приказницу.

Е, с'г и овија печалбаре који су отишли, несу умејали ни да читу а ни да писују а како је голема година, овија помладити почну да си мукују за дом, за женете повише, па најду некојег који је знал да писује па му диктирују кво да писује на њинити. А свата писма за оној село куде је Љупко Зајек живел су имала нешто позаједничко:

"...здраво живо жено како сте како су децата мајћа ми башта ми како су кравете козете овцете свињете косисте ли збрасте ли сеното и детелину зденусте ли га садисте ли у гр'дину отели ли се Славица води ли Снежану коди бика (тека су си давали иметина на стоку). Овој писмо нек ти чита поштарат немој случајно дидеш коди Љупка Зајека тија че ти чита кво си он оче и има те превари и че те оноди... "

Писували су и јоште нешто ама је овој на свити било заједничко. Тија што јим је писувал само је коди иметината и адресете прајил разлику.

И тека стигне писмото куде требе а снашката га отвори да види има ли паре па га смкне у пазуће па право коди Љупка:

-Те бата Љупче, доби си оди мужатог писмово па да ми га прочиташ да видим кво ми казује и поручује.

Узне у руће артијуту Љупко па га у себ убаво простудира.

-Па што не вревиш, бата Љупко, питује га снашката.

-С'г чу, само да зберем словата, одговара ју овија а брковити му играју оди смејање.

Па почне. Одма ју прочита оној за децата и старцити, за стокуту и работење у поље а онда си подигне глас да си је сигуран да че га оваја невестица добре разбере:

- " ...и дидеш коди бата Љупка да ти он овој писмо прочита. Ка ти год затребе нешто а ти да отидеш коди њег да се пожалиш за оној које ти фали. Ти си њег познаваш он си је добар и поштен домаћин. Да га потражиш оди њег нешто он ти га има даде када си ти оч. И да му даваш кад ти он тражи нешто немој си скрчава. Нема те никој тека убаво помогне и опрај како што че има да те опрај бата Љупко, било д'н било ноч... "

И све све тека убаво, како узи сламку, убаво си наврча воду на његовуту воденицу. А и снашката че си каже:

-Те бата Љупко, мојти муж како да је знал при куга че си донесем писмово да ми га прочита. И он си, е те, вреви да си си ти млого добар и поштен.

-Ако снашке, ако. 'Ли смо си ми наши, тува смо да си се помагамо. Те и ти, а ти нешто требе кво си немаш и кво ми ти фали а ти да дојдеш коди мен. Ја чу ти га дадем.

-Па че си дојдем бата Љупко, че си дојдем. 'Ли ми је мужат далечко, па, све ми требе, све ми фали.

И тека си Љупко Зајек убаво и с мерак проживи оди пролет до зиму. А кад дојде зима и ка се мужјети врну из печалбу окол Светог Ранђела, тагај си па Љупко збере овцете па ај с њи на појату у јегрек. До пролет, а после па че се врне. А снашћете и не причају на њинити како ји је Љупко помагал. Некоја па, која је поприглупавашка, на мужатога се повали како си га је све послушала какво ју је он писувал и какво ју је Љупко читал, е али па тија муж на никоји ништа не прича. Земља видела па у-зем штукло.

Виде ли, читаоче мој, како си је за онодење млого важно образовање. Па ако ти се оноди а ти да се редовно школујеш, да не бегаш оди часови. И да не буде како у онуј приказницу ка је једна убава девојћа сас мини сукњиче стопирала на пут па ју стане јед'н сас убаву мечку и сас машну поди гушу:

-Млого ви се заваљујем на возење. Ја паре немам ал че си ви платим на мојити начин, че рече снашката па малко подигне сукњичето.

Ка ти се овија синдрак наљути:

-Па кво ти мислиш, кво сам ја! Па ја сам, бе, интелектуалац, ја сам прочитал двајес иљаде књиђе! М'рш напоље!

И истера ју. Ка је девојчето престало да се крсти, па почне да стопира. Е, с'г стане јед'н голем камијон сас једног зазнојеног драјвера. И она му одма каже с кво располаже и с кво че плати возењето а он ни пет ни шес него на првити паркинг. Па ка поче да деље, па деље, па деље. Не стура се оди овуја сат, два, три. Че га питује девојчето испод њег:

-А бе побратиме, читаш ли ти нешто.

Напомена: глагол "ОНОДИТИ" је универзални глагол нашег поднебља за било какву радњу.

...Умрела сам ка нап'лни шесе и једну годин. Поболе се оди живот. Разболе се оди муку и сећирацију па ми у болницу у Пирот одсекоше левуту ногу. Седмити д'н оди аперацију дојдоше ми нагосје некаква дечица. Убава у-лице, па чисто и бело облечена па ме окају да си идем сас њи. А ја ји окам да пријду до мен, да видим која су, чија су, не познавам ји. Ама ка ји побоље загледа, оно бре, асли мојата дечица, синовети, што ми умреоше ка беоше бебетија. Оди три сина, другата два умреоше оди сиромаштију, оди незнање. Ветар ти и крвне групе. Ли има доктури, умеју ли да вреве. Другото дете ми поживе петнајес д'на. Море, муж'т ми га и у општину пријави. Па, би преди неколко године, додек ми првити син беше у војску, дојде ми оди општинарете позив за војску, за мртвог Милорада. А оно ми се под-груди напраји гручка голема како балон:

-Па, ћорче ћораве, е ли смо из исто село, ли знајете да си само једно дете имам! Осамнајес године прошле су, па ја ли че га кутам толће године!

А они ми орате дека је закон исти за свити и да они морају да ми даду позиват, па ји ич неје ни брига ако Милорад нече ил не може да иде у војску. Па се мислим само, какве школуване будале има на овија свет, мани, мани.

Кво да прајим, узо позиват, па ка си они заминуше, ја га сцепи. Да га не показујем на мужатога ка дојде оди терен. Првити син је сазнал да си је имал два брата ка се врну из војскуту...

А Милорад ми испушти некрштену душицу у-руће ка се вртамо оди лекара. Т'гај немаше превоз до Пирот, него си са мојег Стевана на мотор а бебето у средину па ај по доктури. И ка се вртамо, б'ш по Долњи-пут, Милорад само врисну, испишта, испишта црвачћи и више му не чу глас...

Мој башта Бранко га сарани негде у авлију, ама ја нес'м смејала да гледам куде је. Ли се орати у народ, ако на невестуту умре некрштено бебе, неје добро ако она види куде су јој детето закопали. И трећото дете беше мушко. Ама на њег ни име не стигомо да дадемо. Оди одма си не ваљајеше. И доктурити ни рекоше, јоште у болницуту ка лежа, да га нема буде. Само што га донесо оди болницу, ни пет д'на не поживе. Баштами га закопа покре Милорада...

Тека си ми остаде само једно дете, мој Славиша. Море и за њег се, ка беше бебе, плаши да му неје нешто лоше. Ли се, мори, мину четирес д'на како се роди, а оно се поболе. Леле, кве сам муће видела. Четирес д'на сам лежала сас њег у болницу. Па га одведу оди мен у другото сопче па га сас некакве игле боду у грбину тува куде му је кичма. А детето пишти оди болови, пишти па извива. А мен се срцето ћине оди муку. Уф, ка се само сетим и с'га ми је мука и тужно ми под-груди. И д'н-д'н'с, тека ка сам сама, ја си чујем како ми децата пишту...

Па тека, тека, па се мину малко време, па ми Славишко порасте, па еј, би да појде у школу. А ја га гледам, па си оратим сама, само да му неје нешто, само да га не боли. И, а ми се оно пожали, тека, да га боли глава ил нешто друго, а ја претрним оди стра да неје нешто смртно.

Море, муће сам имала оди како си знајем за мен. Док бео девојчурљак, беомо си дома сирома до пртку. Гладна сам била сваћи д'н. Преко зиму, корће оди дрво смо варили, жељни за чорбу. Најела сам се моружњак за цел живот. Па једва чекамо сас брата ми да дојде пролет, да стигну младе покриве. Да напрајмо чорбу сас јајце. Испостили смо се па мани га, па ка ни некој даде парченце оди мрсночу, оно ни после стомак боли.

А ка отидо за Стевана, решимо, че почнемо да прајимо кућу. А паре нема. Па Стеван отиде на терен там по Босну, по Београд а ја турим две крошње на кобилку па ај на њиву. У једну крошњу дете а у другуту дуван за садење. И сретне ме Милевка из Горњу-малу:

-Милено, кам ти га детето?

-Те га у крошњу.

-Како, мори, у крошњу?

-Те, погле ако не верујеш.

А она подигне покривкуту оди крошњу па смеје:

-Леле, леле, луда жено, куде се па само сети?

-Па, оно куде чу га? – оратим ју ја.

Па по цел д'н на Баир. Савила сам се до-зем. Детето вржем у љуљћу за ореј па трчим до Нишаву да заватим воду сас канту. На сваћи струч'к  дуван мора да се сипне водица, да се прими. Па трчим до орејат да видим да ми детето неје с'лнчосало.

И тека сваћи д'н, јутрам, рано, па додек се не ст'вни, трчи у дуван, трчи у морузу. Оно једна ли је работа. Па исто јурење ка дојде време за брање, па низање. Јутрам рано брање а у пладне низање. Па се оди брање и низање прсти улепе, поцрнеју како катран. А дете си тражи његово, тражи једење, премену. Па куде голема работа, куде се требе слушаш.

Море, мани, мани...

И тија дуван неје једина работа у-поље. Трчи у Будин-дел, трчи у Парасиње, па на Плужницу, иди у Сл'бачко Поље и Свође, трчи у Матавију, на Баир, па на Тупанар и у Бресје. Ли се требе окопа, опраши, загрне, оплеви, ли се требе градина расади, па да се навади, да се опрска и лозје и дуван и жито и градина. А градина, пуста остала, ч'к у Матавију, у Црвенско. У-свет далек. Ал' мора там, там има вода, има ваде за наваџување. Ма, имаомо си ми њивчетића за градине и поблизо, ал' немаомо си мотор за наваџување. Требе се вода доведе ч'к оди Нишаву. Па дојде лето, муж узне одмор за жетву. Па рано, у четри саата дидзање, па по цел д'н на њиву, на с'лнце. Дете у љуљћу па под ореј, а у руће срп, па трпај снопови, дизај крстине. Па требе свозење оди њиву а кој да га свози. Немамо си ни кола ни краве. Па моли једног, моли другог а никој нече џабе. Па јутре трчим по његовете њиве да се раздужим. Давам му сламу оди вршу. А у вршу се наг'лтам прашину позади вршалицуту, па мани. Оћоравејем оди осиље. И неје једна врша. Ли се требе зајмим, да ми врну ка мен требе да вршем.

Оди силну работу, почнем да се питујем када че дојде зима, да си душу одморим, а оно очеш. Стигал дуван за пакување. А дуванат ж'лт како злато, убав, целу кућу замерисал. По цел д'н седим у собу покре картонсће кутије па листовити оди дуванат пакујем, а у прву класу, а у другу класу. А ка га предадем у Нишавску долину, они га туре у четврту класу. Вреве дека неје добар, испуцал, има рупе, буђав, грчкав. Па они га нече пале сас цели  листови, мислим се, него че га мељу, че га роне у-ситно. И целуту годину, целуту мојту муку, мојти зној они туре у четврту класу. И који су па тој стручњаци за дуван ка понапред заједно идомо у школу. И они и ја имамо само четворолетку оди школу. И с'га че ми они мојту зараду туре у четврту класу. Ветар ти дуван и класу.

И тека сваћи д'н, тека сваку годин. Море, пуста младос остаде у работу и трчање. Ка дојде ноч, ја успим детето па си легнем ал' нече с'н на очи. Руће се запалиле оди работу па гору. Мука у-нође оди одење по њиве, па се целу ноч обртам и превртам, слешчем како куче на с'лнце.  И т'м'н ме пред-зору спање превари, а оно вечемка стануло јутрам. Да се дидза па па на работу. Па ми тека додек лежим, дојде нешто у-главу, како на м'лечка деца, па ми дорим смешно кво све на човека мож да дојде у б'к'лицуту. Ли старити орате да се злато тражи и наоди само ујутру, ка с'лнце излази. Тагај се, вреве, злато познава по сијање у травуту, назем, у камање. Море, оштурело га дабига, ли се толка јутра дидза рано а само работу најдо и само муку видо. Сецање, работење, трчање, те текво си је моје злато...

О, леле, леле, мислим се, када че умрем да се малко одморим. Ал' па, погледам детето па се помислим кво че оно прај ка остане само сас башту си. А и баштаму је у десет године сироче остал. Па, ли га требе некој опере, да му даде једење, да га покрије ка спи да не одзебне, да му вреви душо мамина. Тој код мачаву нема, тој мачава не дава...

И те тека, ћутала сам, трпела сам, мучила сам се, па се мислим, еј на там, че даде Бог да буде по-л'ко, по-арно и на мен и на детето и на мужатога.

Па даде Бог, кућу напрајимо, па ми детето порасте па се ожени па ми даде унучетија. Једно мушко и једно девојче, изела ји баба. Марко и Теа. Моје Маринче и моја Тека, моја унучетија - дал им Бог здравље, нек су само жива и здрава. Па сво оној мучење, сва работа коју претури преко грбину, дојдоше ми некако по-л'ко ка се унучетијата почеше мотају покре мен. И лебат ми је по благ ка су она тува.

И с'га ка требе да си живујем и ка има за какво да живујем, суђеницете дојдоше по мен. Додек је требало да се на грбину дом носи, тагај нес'м имала време да мислим оди здравље. А с'га, ка се малко ослободи, целити мојти живот, сва онај мука, работа и сецање, с'га се претворише у болес. И чини ми се некако, додек бео поди работу, бео некако по здрава, ко да ми не беше ништа. А с'га – болес. Куде па тој? Е, па, нече ми Бог даде два добра ођеднуш па мани. И Бог је криводеља, криво дели. На онија што имају, дава још. А на сирома, који си ништа немају, који су си жељни за све, узне и оној кво имају.

Море, што ме, мајћо, неси родила поди срећну дзвезду па ме и на ђубре после врљај!

Него, кво чу - тека су ми онеј суђаје записале ка сам се родила Да нес'м у болницу, ја би у њиву умрела. Знајем да си мојти син њега окривљује за мојту мречку јел из село отиде да живује са жену и деца ч'к у Ниш. Па си он мисли да сам се разболела оди тугу и јадување за децата... Ама дете, немој си будалесто, никој ми неје крив. Сама сам си крива. Нес'м си разбирала. Нес'м се пазила.

А жал ме највише за децата, неје ме жал за мен. Моје си прошло, младити да имају. Жал ме што ми Бог не даде још некоју годин да припомогнем на мојти. Да јим исплетем још јед'н џемпер, још једне наглавће. У крошњето, дом, остаде ми једна цела и једна до половин, на игле, неисплетена. Останул ми у шерпу васуљ бези запршку, недоплевен расадник преди врата, остаде до половин испричана приказница на унучетијата...

Те толко ти оди живот - јурење, сецање, отимање, трчање, работење, влачење, мучење. А надокрајће че се свити свртимо у једну рупу. Земља ни је све давала па че си с'га земља и узне. А тува, ка стигнемо до крај, е тува нема чинови, нема м'лечћи и големи. И светсћи цар и селсћи свињар - исти ји црвје изеду.

Затој, деца, гледајте да си кроз живот минете без сећирацију, без карање у кућу, сас комшије да си живујете, да се помагате. Видите ли какво је време стануло – не знаје се кој че када и кој че по куга.

мојој мајци Милени, уместо епитафа