Kako je protekla promocija knjige F book u Magacinu 7. marta, najavljena kao  Fabulouse Female Furious Fiction Force For Femme Freedom koju je organizovao www.seecult.org a koju sam koncipirala i osmislila kao autorka knjige, domaćica – voditeljka i performerka, uz nesebičnu pomoć prijatelja, sve koje zanima a nisu bili, mogu pročitati detaljni izveštaj na web portalu organizatora, koji ću ovom prilikom dopuniti fotografijama i pikanterijama “iza kulisa”.

http://www.seecult.org/vest/f-book-kosmogine-u-krcatom-magacinu

Scenski dekor stage-a je bio upotpunjen bogatom kolekcijom dildoa, mojim ličnim asesoarom, sexy-toys ikebanom koja je izazvala veliko interesovanje (i uzdahe) prisutnih:

Promocija je otpočela izložbom rešenja za naslovnicu F book-a na video beam-u, nastavila se razgovorom o knjizi sa urednikom Karposa Dušanom Maljkovićem, Darijom Žilić gošćom iz Zagreba - književnom kritičarkom i teoretičarkom koja je napisala pogovor u F booku i Pavlom Ćosićem, urednikom Korneta.

Na promociji su izvedene dve priče iz F book-a u audio-vizuelnom obliku:

Ja sam lezbejka

http://www.gsa.org.rs/cms-run/index.php?option=com_content&view=article&id=181:idaho-prijatelji-bibi-kosmogina&catid=48:idaho-prijatelji&Itemid=82

i Loše Vaspitanje

http://www.zarez.hr/220/proza2.html

Kupcima knjige su deljene na poklon fotografije iz serije KosmoGina-Erotic-Art, od kojih ovde častim par:

Moja pozadina u ramu slike je draga uspomena na prvi interview u Hrvatskoj na Kupus-netu 2004. godine.

http://www.kupus.net/biljana.htm

Zahvaljujem još jednom organizaciji SPY (Siguran puls mladih) iz Beograda, koja je doprinela duhu seksualne slobode i zaštite zdravlja, pošto su na promociju doneli brdo kondoma koji su uz piće, umesto mezetluka i kolača bili podeljeni prisutnima.

http://www.spy.org.rs/vesti.html

Uz burne reakcije publike kulminacija je nastupila u zabavnom delu programa uz senzualni vokal Darije Žilić koja je otpevala dve džez numere, a iskustvo paranormalnih pojava i čarolija desilo se kada je neprevaziđeni majstor iluzije i magije, maestro George Diamond u prvoj tački progutao gomilu žileta, a potom ih iz svog ždrela lagano vadio nanizane na vrpci. Potom je Diamond izveo spektakularnu tačku “leteći sto” koji je neobuzdano lebdeo po prostoru s tendencijom da “pobegne” na plafon. Iza toga smo Diamond i ja izveli tačku “vezivanje i oslobađanje žene”, gde sam u bondidž stilu bila čvrsto stegnuta i uvezana kanapima, a zatim nestvarnom čarolijom uz asistenciju dobrovoljca iz publike, u par sekundi hudinijevski preobučena i dalje ufalšovana i zarobljena, što možete videti u celini:

(autorka: Kia)

Samostalni transgender streepteas show sa elementima horror-a kao “višnjicu na torti”, izvela sam u završnici uz muzičku numeru After Dark, u potpunom mraku, uz poigravanje svetlošću i senkama, čime je program završen, a iza toga je promocija pretvorena u žurku uz vesele ritmove Bičarki na travi, fotografisanje sa fanovima, potpisivanje primeraka F booka, i urnebesni afterparty organizovan u moju čast u klubu Butler, gde se nisam pojavila. (Još jednom se izvinjavam prijateljima na ovom krajnjem “podbačaju” iz razumljivih razloga - prevelike fizičke i mentalne isceđenosti).

Zahvaljujem Vesni iz SeeCult-a koja je napravila sjajan video zapis cele manifestacije, izdavaču Pavlu Ćosiću i prijateljima Tobiću Tobiću, Aleksandru Maćaševu i Kii na predivnim fotografijama sa F book hepeninga, George Diamond-u na maksimalnoj prijateljskoj podršci i gala učešću u promociji, hvala svima onima koji su knjigu kupili, onima koji to nisu učinili ali nameravaju, kao i onima koji to neće učiniti, ali će je svakako pozajmiti na čitanje.

F book je dobar način da sebi popravite raspoloženje ili uveselite druge.

U cilju promocije F book, gostovala sam prošle srede u dvosatnoj emisiji Centrifuga na:

http://www.noviradiobeograd.com/

Najava emisije je bila:

Bizarni literarni razgovor...O kosmičkom vaginizmu kroz manire književnosti sa margine koja preti da upravo to ne bude. Fluidnost queer identiteta… disperzivnost art-izraza raspakovan iz kutijice četvorostrugog horoskopskop tripovanja jedne i jedine nekrunisane ex-YU QUEER kraljice. Pomalo o uzorima, više o prizorima… a mnogo, mnogo više o savim novoj, najnovijoj F BOOK, zbirci priča između vaše znatiželje i Kosmoginine slobode!!!

Ili, kako to reče Kosmogina itself, (niti trepnuvši tom zgodom):

“Ne marim za lažni moral, kvaziintelektualce, snobove, mediokritete i dušebrižnike koji se iznenade i uvrede kad im skreneš pažnju da i njihovo govno smrdi. Interesuje me istina, podjednako kao i laž, kao i njihovo pakovanje. Tekst mora biti uzbudljiva kombinatorika pronalaženja i otkrivanja skrivenoga blaga, ali ne uvek na isti, već na razne načine…”

A danas u 21 h na istim internet talasima u emisiji Dežurni Kvirci. Nije prvoaprilska šala!

Gostovaću ovih dana u emisiji Beokult na 2. programu TV RTSa, o čemu ćete biti naknadno obavešteni.

Povodom F booka, najdraži mi je kompliment moje majke koja je oduševljena knjigom i pričom Female Troubles u kojoj je glavna junakinja, a koju ste imali prilike da pročitate na ovom blogu:

https://www.blogoye.me/kosmogina/40643/FEMALE+TROUBLES.html

Pošto se rukovodim željama čitalaca i poštovalaca, dokazujući da moja književnost nije statična niti fantastična, već progresivna, interaktivna i pragmatična misija, posle gostovanja na radio talasima, dobila sam pregršt pohvala ali i kritika. Kritike dolaze od poklonika bdsm-a i odnose se na “moj površni, neozbiljni stav u odnosu na dominaciju i submisivnost”, te obećavam tim divnim ljudima, poniznim slugama i robovima da ću promptno zauzeti seriozniji psihološki pristup toj sferi i da ću se temeljnije - esejistički pozabaviti bdsm-om, jer je to svakako nedovoljno zastupljena, neistražena i neafirmisana oblast ljudske seksualnosti i seksualne prakse u našem društvu i okruženju.

Robovi, oprostite mi, u pravu ste!

I could offer more, You have to get more! I’ll do my best!

Do tad čitajte F book i ne zanovetajte! Make up your mind!

Knjigu F book možete naći u knjižarama Plato, IPS, Beopolis, Mamut… nadam se i drugde, po ceni od 486 dinara. Rado ću organizovati još koju promociju u Beogradu i van njega, pružajući uvek nov, nadahnjujući kosmoorgazmički užitak jer moja književnost se gleda, sluša, dodiruje, miriše, guta… a ne samo čita.

Odavno sam kritički pisala o stereotipno koncipiranim književnim promocijama, te se trudim da moj javni nastup bude artistički erektivan, ekstatičan naboj koji angažuje i hrani čula i dušu, kao starogrčka gozba u cilju literarnih bahanalija. Tekst o tome ćete naći na:

http://www.seecult.org/node/22592

http://kraljpajaca.mojblog.rs/p-kosmogina-ponovo-jase-ili-zasto-su-knjizevne-promocije-dosadne/98962.html

http://www.zarez.hr/210/z_esej.html

http://www.cunterview.net/index.php/Izlozbe-/-Osvrti/Kulturne-paralele-Zagreb-/-Beograd-ili-zasto-su-knjizevne-promocije-dosadne.html

Srećna sam što je promocija F book-a zaista bila nešto posebno i što se o njoj još priča..

“Ali gde su tu pikanterije Kosmogina, dokle da nas zavlačiš?”, pitate se vi.

Pikanterije idu na kraju mili moji, nisam zaboravila. Ako sam uspela da vas nateram doovde da pročitate, zaslužili ste i malo ekskluzivnosti u ovom nadasve ozbiljnom mudimenzionalnom izveštaju.

Po završetku promocije, s primerkom knjige u rukama, prišao mi je jedan izuzetno zgodan mladić, vidno uzbuđen i zajapuren. Pokupio je pregršt mojih fotografija i zamolio da se potpišem i na njima. Napisala sam mu posvetu i ponudila ga pićem, što je na njega delovalo ohrabrujuće, te mi se poverio šapatom još uvek se snebivajući, ali vrlo učtivo, s pijetetom:

“Kosmogina izvinite, vi ste zaista fantastični! Ja sam umetnik, akademski vajar i verujte da mi se nikada nije desilo da na promociji knjige, ili tokom nečijeg performansa, doživim takvu erekciju da nisam smeo da ustanem sa stolice celih 10 minuta kada su se svetla upalila. Znate, bio sam zatečen, nije prijatno da sa ovih napetih 27 cm šetam okolo….”

Priznajem, bila sam i ja u šoku. Šta mislite na šta mi je nekontrolisano padao pogled iza toga?

Eto, sad su i moji prijatelji shvatili zašto se nisam pojavila na afterparty-u. Mrzim da se ofiram, ali šta ću…

Od ostalih zanimljivosti koje su usledile, da bih valjano poentirala, parafraziraću prepisku s Facebook četa, sa jednim  “fanatičnim obožavateljem” – robom. Taj moj rob tvrdi kako je bio na promociji. I on je imao erektivni napad u svojoj žili. Ali on nije bio tako odmeren i snishodljiv, nego je istrčao iz Magacina u dvorište, hoteći da se olakša negde u blizini, u nekom skrivenom budžaku. Ali pošto nije znao gde, jer je prvi put u životu bio u Magacinu u Kraljevića Marka, ugledao je prolaz iza zgrade koji vodi na parking u susedno dvorište. Video je da je to mračni prolaz, kao neki tunel, pa je pomislio kako je to idealno mesto i utrčao je u njega. I taman je počeo da otkopčava šlic u trku, sav unezveren, kad tamo….

Stoji jedan drugi mladić i drhti.

Šta mislite šta je radio taj drugi?

Pa isto ono što je i ovaj prvi nameravao.

I što je najluđe, naložena ko furuna, pitam ja ovog prvog (sa kojim četujem na fb-u):

“ I šta je onda bilo?”

A on kaže:

“Pa ništa Gospodarice, zauzeo mi je mesto, preduhitrio me, ali me to nije pokolebalo. Drkali smo zajedno i gledali se zaverenički, i to je trajalo i trajalo… a onda smo zajedno i svršili.”

A ja ga pitam:

“Čekaj, jeste li nešto pričali tom prilikom?”

A on tresne ko iz topa i sravni me sa zemljom:

“Pa šta da pričamo Gospodarice? Reči su bile suvišne. Dovoljno je bilo što smo jedan drugom izdrkali, a verujte, ne bih rekao da je homoseksualac, nisam ni ja, ja sam čak i oženjen!”

Ako je i za F book marketing, mnogo je. Ti muškarci su nekad tako….

a tek robovi….

promocija knjige: F book

mesto i vreme: Beograd, Magacin, Kraljevica Marka 4 – subota, 07. mart u 20 h

autorka: Kosmogina

izdavač: Kornet, Karpos – Beograd 2009.

o knjizi:

F book je zbirka priča nastalih i publikovanih od 1989. do 2008. godine.

Slovo F u naslovu (F word) se odnosi na inkrimisani ali najzastupljeniji izraz u engleskom jeziku – fuck(ing), termin koji je prevazišao okvire književnog i govornog područja, izašao iz seksualnog konteksta i ustalio se širom sveta kao sinonim nezadovoljstva, protesta, pogrde...

F book bi mogla biti predstavljena kao Fabulouse Forbidden Female Fiction Force ili kao paklena hard-core zabava - produkt oslobođene, nesputane ženske seksualnosti i duha, spakovan u literarnu formu.  

F book, uz podnaslov Preko crte, suočava čitaoca sa rodnim i transrodnim ulogama, unutrašnjim sukobima i spoljnim manifestacijama sa graničnih područja  seksualnosti. Sve je dozvoljeno, nema tabua, ograda i malograđanskog moralisanja. Začudnim miksom dokumentarnosti i fikcije, F book levitira između sofisticiranog književnog izraza i urbane poetike, s jedne i uličnog žargona i pornografske estetike, s druge strane. Ona je potencijalni trn u oku njiževne kritike i konzervativnog morala, interžanrovska provokacija i parodija  politički i kulturno (ne)osvešćenog i pervertiranog društva.

F book čitaocu pruža vanvremensku zabavu, u kojoj je seks glavno sredstvo ali ne i konačni cilj. Van tradicionalnih pravila dozvoljenog ili prihvatljivog, ova neobuzdana prozna igra pravo je osveženje u domaćoj literaturi. Kroz višeznačne poruke, rafinirani humor i uvrnutu filozofiju nudi nam se suštinski alternativna i isceliteljska poetika Kosmičke Vagine.

o Kosmogini:

Kosmogina je autorka čija književna biografija počinje erotskom pričom u časopisu Duga 1989. godine, a nastavlja se prodornim uplivom u naučnu fantastiku (nagrada za najbolju priču Srpskog društva za naučnu fantastiku 2000, zbirka grupe autora «Nova srpska OFF i SF priča»;  priče objavljene u časopisima Galaksija, Profemina, Naš trag , Znak Sagite...).

Od 2000. Kosmogina se bavi istraživanjem na polju seksualnosti (dva eseja na temu istopolne i transrodne seksualnosti, od kojih je jedan nagrađen na konkursu Ulaznica 2003. Gradske narodne biblioteke u Zrenjaninu) i queer umetnošću (nagrada za najbolju priču Queer Zagreb festivala 2004. – «Porno star»).

Posebno je aktivna na hrvatskoj književnoj sceni, gde objavljuje priče, kritike, osvrte i eseje u časopisima i na web portalima (Queer Zagreb, Zarez, cunterview.net, kupus.net, knjiški moljac). Redovna je učesnica queer festivala u regionu, na kojima izvodi grupne ili samostalne multimedijalne performanse. Kosmoginine tekstove preuzimaju mnogi sajtovi za kulturu, sajtovi LGBTIQ zajednica, kao i aktivističke grupe za ženska i manjinska prava (Anti-trafiking centar, Gej-Srbija, Queeria, Queer Beograd, Gay-Straight Aliance...).  

Aktivna je na blogu:  www.blogoye.net/kosmogina

Personal page:  www.kosmogina.org

Kosmogina svoj rad upotpunjuje pozorištem, plesom, fotografijom i modelingom.

Vrlo je ponosna na titulu boginje seksa i queer kraljice ex-Yu prostora.

http://web2.slobodnadalmacija.hr/Kultura/tabid/81/articleType/ArticleView/articleId/25554/Default.aspx

http://jutarnji.hr/zagreb/clanak/art-2008,10,9,,136417.jl

http://www.ezadar.hr/clanak/prvo-lezbijsko-vjencanje-u-hrvatskoj

http://loveartlab.org/slideshow.php?year_id=4&cat_id=95

Privatne podatke o sebi voli da izmišlja.         

- koktel - posluženje

 


Niste verovali?
Nisam ni ja.

Vidimo se u Magacinu 7. marta. Uverite se da li sam zaista muško, kako se priča, da li sam luda i da li imam... talenta.
Pipanje je dozvoljeno.
DOBRODOŠLI!

Dragi moji robovi, sluge, potčinjeni i ponizni podanici,
oprostite što nemam dovoljno vremena za vas, gužva mi je ovih dana, spremam promociju knjige pa nemojte da navaljujete da vas mučim i zlostavljam, jer dosta mi je obaveza i bez toga. Hvala što ste proširili područje mog delovanja i interesovanja, jer sam do nedavno verovala da sam obična umetnica, ponekad i književnica, ali na vaš zahtev i insistiranje sad sam i Gospodarica. Pošto se ja brzo saživljavam sa ulogom, a osamnaest robova nije lako opsluživati, jer iziskuju potpunu koncentraciju, vreme, pažnju i energiju, molim vas da mi se skinete s kurca na izvesno vreme, bar dok promocija F book ne prođe (bićete obavešteni ovih dana o tome, ali nemojte misliti da ću moći da vam i tada posvetim pažnju), pa se strpite malo i ne smarajte me na Face booku, nego kupite F book i čitajte, i gonite se od mene – na neko vreme.

Ne stižem svima pojedinačno da pišem, pa koristim moje lično sredstvo javnog informisanja, umesto kamdžije i korbača, nemojte zameriti, ali obaveze tako nalažu, a i moji verni čitatelji će biti zadovoljni, kao i ostali. Sve vas podjednako volim, batinaću vas i dalje, krv ću vam puštati lagano, kaktusom vas šibati po guzici, mojnete me više uznemiravate, strpite se i ne cimajte na fb četu više, već me preporučite prijateljima i poznanicima... na čitanje.

Darko, sve je u redu, prenosim naš chat verodostojno, da bi narod shvatio koliko sam opaka, surova i nemilosrdna domina, uz izvinjenje što ćeš malo sačekati, ali strpljenje je majka mudrosti, kao što sam i ja majka gordosti. Btw. voskiraću te, bondidžirati, okovaću te, mrcvariću te, ništa nemoj da brineš, uživaćeš u znoju i mukama, daviću te golim rukama.

Ekspert za žensku dominaciju, kažnjavanje i emotivnu kastraciju

Vaša Božanska Gospodarica Kosmogina

Darko:

cao, heloooooo

3:43pmKosmogina

cao srce

Darko:

sta ima

3:44pmKosmogina

radim, eto i vikendom

a ti?

Darko:

nista smaram se pa se pitam dal bi hteli da mi budete gospodarica :)

3:45pmKosmogina

imam dosta robova na lageru, no naci cu vremena i za tebe

ali do kraja meseca sam zauzeta

Darko:

hvala vam gospodarice

3:46pmKosmogina

Sagni se nize robe kad to govoris i gledaj u zemlju

javi se pocetkom marta sad odjebi, do tad sam zauzeta

Darko:

ok,gospodarice,a sta ce biti pocetkom marta

nasta da se spremam:)

3:46pmKosmogina

dotle ne uznemiravaj, da te ne bih nalupala po guzici

Darko:

dobro gospodarice

3:47pmKosmogina

na slatko muchenje, a sta bi ti vise?

Darko:

sve sto vi kazete ja sam spreman da uradim :)

3:47pmKosmogina

svakako robe, budi mi dobro , pa se cujemo

Darko:

dobro i hvala gospodarice

3:48pmKosmogina

ajde pali, dajem ti voljno

Darko:

hvala gospodarice

3:48pmKosmogina

zaboravio si da me poljubis u koleno za rastanak

Darko:

izvinite gospodarice

3:48pmKosmogina

ajde lepo lizi mi koleno ceo minut

hmmm, daaa

Darko:

ok

3:49pmKosmogina

a sad se gubi, i sanjaj kako te korbachim

Darko:

ok,i hvala gospodarice

3:49pmKosmogina

bices moja fina cica

Darko:

hocu

3:49pmKosmogina

i bez smicalica

Darko:

dobro

3:49pmKosmogina

njam njam, sladak si, zasluzujes mnogo vise

Darko:

hvala gospodarice

3:50pmKosmogina

ali obaveze nalazu da sacekas

teraj mi se sad s ociju, pa se cujemo

drago mi je da smo popricali

Darko:

ok gospodarice

i meni gospodarice

3:51pmKosmogina

mrndž!!!
<3

Darko:

dovidjenja gospodarice

3:53pm Kosmogina

adios robe, uzivaj

Darko:

dovidjenja gospodarice

verno cu vas cekati

Vraćam se jutros razdragano kući, kao ispaljena iz vatrometa, uz prazničnu  rasvetu ulica, poranila pre gradskih autobusa, posle jedne kinky žurke, po mrazu i snegu, još znojava od silnog stiskanja i đuskanja, gde mi je jedan mangup sipao nešto u sok, kako je na kraju priznao, a što nisam ni primetila, osim da mi nije hladno, iako je -9, iako sam čarape i brushalter u nekom budžaku na partiju ostavila, ali srećna što sam bar čizme i kaput pronašla, pa se ništa na meni ne primećuje.

Posle te ludnice, stižem u svoje dvorište kao u budistički hram, prezagušena smrdljivim zadasima, dimom, bukom, površnim strastima i lošim pivom, stupam u svoju rajsku izolaciju, na moj lični koralni greben, dok mi škripi sneg pod nogama kao na Himalajima. Iz daljine opazih čudnu usamljenu priliku nasred dvorišta, iznenađeno se trgoh i priđoh da je bolje osmotrim. Sneško Belić? Više od toga! Sablasno bela, ledena muška figura, snežna skulptura, snažnog izražajnog torzoa, još izražajnijeg spolovila, obezglavljena, bez ruku, usred ove ledene zore, nekog čeka, kao da zove, taj trup bez glave, bezruka utvara, velikim kurcem obdarena, al s druge strane zakinuta više od Venere Miloske.

- Za ime sveta, šta je sad pa ovo? - ote mi se naglas. U to odjednom iz tela snežnog, do mene dopre prigušeni jecaj, tužni krik u hropcu.

- Kosmogina! Kosmogina! Dušice dobra, fina! Ja sam dobri Deda Mraz, okovan ledom i zarobljen u telu ove kurate nakaze! Taman sam krenuo kod tebe Kosmogina, kada me je zla veštica – ledena kraljica, začarala baš ovde u tvom dvorištu, jer sam kasnio sa isporukom novogodišnjih paketića deci, tokom praznika. Sad mi je potreban topli poljubac vrlo napaljene ribe, da otopi ovaj ledeni okov, da me spase mladog, da bih i dalje mogao nesmetano da radim i usrećujem decu, a ne da od mene ostane bara, kad se sneg otopi ovih dana. Kosmogina, Kiss me to my Dick, kad već glavu nemam, onda moraš tu, da čarolija nestane, da mi se sreća osmehne, kao i svoj deci na ovome svetu, da ih ne razočaramo sledeće godine, da dobiju svi poklone, a ja više neću kasniti sa dodelom plaketa, obećavam!

- Kakvih sad plaketa? Deda Mraze, zajebavaš li ti mene ovde, nasred moje staze?

- Ama paketa, Kosmogina, Bog s tobom, kakve te plakete spopale? Kažem: dečijih paketa, paketića, poklončića...za malu dečicu...mališane... Razumeš li ti mene Kosmogina? Ne oklevaj, nego ljubi, ko što sam ti rek'o, ionako nema ovde nijedne napaljene cice na puškomet unaokolo osim tebe. Sad samo od tebe zavisi! Mila Kosmogina, hajde, hajde, samo ti polako, poljubi kurac Deda Mrazu! Tvoj topli dah skinuće prokletstvo ledene kraljice, moje okrutne poslodavke, a dečica mala će moći da odahnu!

- Aha, tako znači. Nego bre Deda Mraze, moram da te pitam nešto pre no što ti poljubim kurac i oslobodim te.

- Ajde mila, samo pitaj, al požuri brate sestro, toliko mi je neprijatno koliko mi je dignut cele noći, pa još smrznut, pa još krut, boli bre sestro, bolje da ne znaš! Em ne mogu da mrdnem ni makac, nemam glavu, pričam iz glavića, pa vidi kako mi je otekla patka, baš je hića! Kiss, Kosmogina, quick hot kiss!

Gledam mu u tu sleđenu alatku u neverici, hoću da se smejem, ali ne smem zbog ozbiljnosti trenutka, pa se setim da reče kako je krenuo kod mene, što nije odavno učinio, ali proradi mi crv:

- Nego Deda Mraze, kako ja da znam da si ti pravi Deda Mraz, a ne neki zloduh, đavo ili govno? Čime ćeš ti sad potkrepiti istinitost svojih tvrdnji? Šta si meni u svom džaku doneo? Ja sam dobra devojčica, i ja imam želje. A gde su onda pokloni za mene? Pusti sad decu! Njima uvek svi sve kupuju! A ko će meni da kupuje Deda Mraze, i želje da mi ispunjava, kad sam ovako uboga umetnica? Šta mi vredi bogatstvo duhom, kad mi niko ništa celu večnost nije poklonio. Nisam uspela ni nove gaće sebi da priuštim za Novu godinu, a kamoli šta drugo.

- Samo ti reci Kosmogina šta ti treba, sve će ti želje biti ispunjene čim me u kurac snežni poljubiš! Hajde molim ti se Kosmo, znam da si ženska sila i da imaš stila!

Radoznalost bude jača od razuma, sagnem se malo, poljubim ga onako ovlaš jezikom u ledeni glavić, i gle čuda, otope mu se odmah muda, sklizne onaj sneg sa njega, i evo ga odjednom preda mnom, smešni kostimirani Deda.

Učini par sklekova, da razmrda ukočene udove, izbaci sneg iz čizama, otrese kaput, začešlja bradu i pokloni mi se:

- Hvala ti Kosmo, nek si mi živa i zdrava! Ovo ti nikad zaboraviti neću.

- Ček ček Deda, pusti sad zahvalnost, od toga se ne živi, da vidimo šta si mi to spremio, i zašto si toliko neodgovoran čiča, kad kasniš sa isporukom toliko dugo dobroj deci, kao što sam i ja sama.

- Pa dete moje drago, nemoj sad i ti da mi popuješ, živi se, veseli se, znaš i sama, distance su prevelike, pa malo kašnjenja nikome ne smeta, nego gde mi se dede onaj džak s poklonima? Hej gde nestade?

- Eno ga u drugom kraju dvorišta, ajde uprti to na leđa, pa idemo kod mene na kuvano vino, da se ugrejemo i unormalimo, da mi lično poklone predaš u ruke, vidiš da sviće jutro, nemoj da nas neko ugleda ovde, svašta će mi nalepiti, kao i obično.

- Ajd ajd, jedva čekam! – reče dedica, i dođosmo kod mene kući, u moje toplo gnezdo.

Dala sam mu dva peškira, da se akomodira, da se istušira, da se revitalizira, skuvala najskuplje vino, začinila cimetom i karanfilićem, gledam u onaj džak, al ne diram, čekam da izađe iz kupatila. Skoro sam zaspala čekajući. Jutro svanjava, a Deda Mraz se banja. Nema sluha, sve neke narodnjake u kupatilu pevuši, vidi se da je ljakse u duši. Kad evo ti ga posle pola sata, izlazi iz kupatila jedan mirišljavi bata. Mlad, zgodan i stasit, ni traga od onog čiče od malo pre. Peškir oko struka omotao, a sve ostalo na izvolte, mlado telo, lepo lice, koža ko u bebice.

Skočim sa stolice, potpuno se smela, niti sam slutila, niti sam htela.

- Ćao ribo, gde si? – poče on da šmekeriše, srknu gutljaj vrućeg vina, pa drugi, pa treći – Mmm, milina živa!

- Hej, pa ti nisi pravi Deda Mraz! Koji si ti gmaz!? Prevarant i folirant! Znala sam!

- Bože dete, šta ti bi? Gde živiš ti? Zbacio sam one vlažne krpe sa sebe, to mi je kostim, ko da nisi znala, to je samo službena uniforma, a ja sam Deda Mrazov sin Mladić Mraz, koji samo ovako opakim cicama dolazi u goste i donosi im poklone koje požele. Deda Mraz je za decu, a ja za takve nestašne devojčice kao što si ti.

Zbaci onaj peškir oko struka, i poče da ga druka.

Ja se prenerazila.

- Ma nemoj da kenjaš Mladiću Mraziću, ne treba meni tvoja kita, nego poklon mi sada daj! Gde je moja knjiga što se F book zove? Zar nisi obećao još pre godine Nove? Kakva je to ispala? Čitaoci čekaju, dobri ljudi i još bolja deca! Ja više ne znam šta ću, sad mi se jeca!

- Hej mala, ne teraj šegu! F book nema veze sa mnom! To pitaj svoje izdavače! Oni te zavlače! Nego gledaj šta sam ti doneo srce. Ima u džaku raznih đakonija za tebe, sve ono što ti zaista treba, nećeš valjda sad da mi praviš probleme. Lutko, nije vreme.

-  Bože me sačuvaj, kakav nitkov! Oblači se brzo, nemoj da si se drzno... nego ajd, šta je tu je, vadi poklone, baš da vidim šta si mi namenio, Bog te skamenio!

A u džaku:

odelo od lateksa, moj broj

čizme od kože, štikle do plafona

korbači, bičevi, lisice, lanci i katanci

oficirska kapa državne bezbednosti, kao salivena

bunda od divljeg vepra, tek sašivena

silikonske maske, pendreci, električne kite, gumene lutke, palice za bejzbol, i štogod još...

Eeee, tu se raznežim kao prava dama, i shvatim da mi se srce slama.

Nije tako loš ovaj Mladi Mraz, ma koliko izgledao gmaz.

Doskočim do njega i raspalim ga palicom posred čela. On tresnu o zemlju i poče da cvili, ali ga brže bolje opkoračim i vežem lisicama za nogu od astala, a lancima oko struka. Pa mu noge zavežem za radijator. Pa uzmem onaj vibrator... Pa mu prilepim katode na jaja... pa uključim struju... pa ga polijem ladnom vodom... pa ga išibam do krvi... pa mu gurnem u ...

A on sve u šesnes' vrišti od sreće, malo se dere, od straha sere, ali uživa, uživa, bitanga jedna bedna, samoživa. Hoće još, i moli i kuka:

IZLOŽBA PONUĐENIH REŠENJA ZA NASLOVNICU

F BOOK-a

S neskrivenim ponosom najavljujem moju prvu samostalnu zbirku priča F BOOK, koja uskoro izlazi u zajedničkoj realizaciji dve renomirane nezavisne izdavačke kuće KARPOS i KORNET.

http://www.karposbooks.com/

http://www.kornet.co.yu/illegalAbout.php

Kada neko ima prijatelje umetnike, kao što je to moja sreća, onda dobije briljantna rešenja za naslovnu stranicu knjige, te ovu F cover izložbu domaćih umetnika-dizajnera predstavljam počastvovana njihovim nesebičnim trudom i neiscrpnom maštom. Ova izložba će propratno ulepšati i promociju knjige, s tim što od poštovanih čitalaca, uz kritičke komentare očekujem i glasanje za izbor najboljeg rešenja koje će krasiti knjigu, o čemu se ovih dana konačno odlučuje.

Pozivam zainteresovane umetnike da učestvuju na ovom neformalnom konkursu i ponude svoja rešenja za naslovnicu, uz garanciju da svakog učesnika očekuje pristojna novčana naknada, izvesna umetnička afirmacija, kao i moja velika blagonaklonost.

Pre svega zahvaljujem Sani Garić, multimedijalnoj umetnici i dizajnerki čije je idejno rešenje stilizovanih stidnih dlačica na venerinom bregu u obliku slova F, odmah usvojeno kao «right to the point».

Zahvaljujem Boži Miloviću, BozzArt Studio, autoru fotografije ženskog torzoa - pošto mi je prijateljski ustupio i dao na dalju obradu - eksploataciju:

Biliana Rakočević, art fotografkinja:

http://photo.net/photos/Biliana

Ivan Stanić, multimedijalni umetnik, web dizajner:

Vladimir Opsenica, web dizajner, multimedia art:

Nikola Ojdanić, primenjeni umetnik, slikar, stripocrtač, karikaturista

Marko Matić, grafički dizajner, stilista, multimedia art:

Kosmogina, photo pokušaj

uživaćete u mojim pričama

kao što i ja uživam u vašim komentarima.

Ako nemate strpljenja, pišite mojim izdavačima, naručite F book u pretplati uz popust, i recite im da požure...

Najvernijim čitaocima blogerima poklanjam po primerak sa posvetom, što se odnosi kako na simpatizere, tako i na sve oštre kritičare koji ne skrivaju svoj identitet.

Thnx & Cheers!

- Ma ne znam šta da radim, ovaj moj je nadrkan ceo dan! Jebe me u mozak, dupe mi pomera! Ako misliš da možeš nešto da učiniš, dođi po mene oko 8. Sjebana sam!

Tiho je govorila telefonom moja prijateljica Tamara, što me je baš pogodilo, jer su mi upravo javili da sam na spisku gostiju + 1, za džez svirku u Bitef art kafeu to veče, a znam da se na to ložila još od prošle nedelje.

- Odobrovoljićemo ga mila, ne brini, dolazim! - rekla sam.

Namontirala sam se najbolje što mogu i stavila najbolji parfem, koji na sve mužjake deluje podjednako razoružavajuće i pogubno.  

Kada sam se u njihovom domu obrela nešto iza 8 h, zatekla sam ih u standardnom hejtovanju. Tamarin muž Dario je bio u dnevnoj sobi ispred TVa, dok se ona u kuhinji bezvoljno hrvala sa gomilom neopranog suđa, trpajući ga u mašinu na pranje.

Najnormalnije sam zasela kod njega u sobu, a ne u kuhinju, i odmah započela neusiljenu konverzaciju.

- Gde si frajeru, nisam te odavno videla? Nešto si zamišljen? Ne potresaju te valjda krah svetske berze i bankarska dubioza? Kako kod tebe u banci? Frčno, a?

Pokrenut na razgovor, Dario je spontano razvezao viziju globalne finansijske krize, odbranu pozicije banke u kojoj je zaposlen, kolebanje valute... a pošto je naš razgovor dobijao na dinamičnosti, dok je Tamara i dalje čangrljala sudovima u kuhinji, ponudio me je pićem i ustao da nam natoči po viski. Nije doneo tri nego dve čaše, a ja sam na to lepršavo odskakutala do nje u kuhinju, uzela led i još jednu čašu, i rekla joj što glasnije – «čeka te viski u sobi, 'ajde zajebi više te sudove i počni da se spremaš!» i dotrčkala nazad, da bih se što pre posvetila našem mrzovoljnom bankaru.

Pili smo već drugo piće kad se Tamara pojavila na vratima sobe i sa osmehom na usnama, glumeći prekor rekla: «Hoću i ja svoje piće bezdušnici?», i pridružila nam se na par minuta, uz par gutljajčića, a onda poletno odjurila u kupatilo pod tuš.

Ubeđena da Dario nije imun na moju koketeriju, slušala sam ga s punom pažnjom, netremice, trepćući trepavicama premazanim teškim slojem maskare, dok smo uz vesti na B92 rezimirali bankarski kolaps Islanda, veliku potražnju i rekordnu čitanost Marksovog Kapitala, izlaz iz državnih dugova i kredita, kamatne stope, štednju i osiguranje...

Kad sam kod trećeg viskija naivno izjavila da sam presrećna što nemam nikakav bankovni račun, niti kartice, niti akcije, niti bilo kakve investicije, zadivljeno me je pogledao i rekao:

- Bravo! Baš si srećnica! I moja žena je isto tako bezbrižna, ali zato mi konji, vaši muževi, imamo glavobolje duplo i za vas koje ih nemate. Vi znate samo da troškarite i šetkate se po kulturnim događajima, a mi crnčimo po ceo dan, plaćamo račune, otplaćujemo kredite, uveče smo isceđeni ko krpe, ni za krivi kurac nismo, ko što i sama možeš da zaključiš iz priloženog... Za razliku od vas, poletnih kulturološkinja i feminističkih aktivistkinja....da se ne bih izrazio grublje...»

Pala sam sa stolice od smeha. Tim pre što je za sve rečeno bio u pravu, no dala sam sebi malo fore da osmislim povratnu.

Klekla sam na kolena:

- O ti presvetli mučeniče u kandžama svoje beskrupulozne supruge, tužna žrtvo ekonomske nepravde i loše politike, kako ne dati potvrdu rečima tvojim! Kao da ta bolna istina nije sasvim vidljiva i opipljiva. Nego hajde budi frajer do kraja, ubaci se u prnje i kreni s nama na džez, da vidiš kako je uz minimalan trud kulturno bogaćenje u skladu sa duhovnim rastom i napretkom, što je naš prioritet. Živni malo, otkravi se, razmrdaj išijalgikus, da te pritisnemo u gužvi između naših oblih guzova... preznojićemo te i rastrešćemo te... dok nam Bred Mejson zvucima svoje trube struji kroz kičmenu moždinu, golica nam čula i gmiže ispod kože...

Na šta se sad i on prosuo od smeha i nekoliko puta ponovio «šta? ko? Bred the Who? Mejson?»

Tamara se pojavila iz kupatila doterana, kao preporođena. Odmah se latila svoje čaše viskija, i znatiželjno pitala čemu se tako slatko smejemo.

- Ogovaramo tebe, ništa specijalno! – rekoh - baš sam se sa ovim divnim čovekom - tvojim mužem, pitala kako bi ti sad reagovala da si izašla iz kupatila i zatekla nas na gomili, kako se krešemo ovde na kauču u dnevnoj sobi? Kakav bi ti bio izraz lica i koja rekacija nad tom nesvakidašnjom scenom?

- Samo vi izvolite dečico, - rekla je Tamara nehajno, – imate vremena dok se ne našminkam i završim spremanje. Ako bi to njega učinilo srećnim, slažem se. Ja volim da moj muž bude srećan i da jebe šta god poželi. Pa i tebe, ako treba. Nemam ništa protiv! Meni je tolerancija jača strana, za razliku od njega...

Dariove oči su već bile zamagljene, osmeh na licu vragolast, a obrazi i uši neprirodno ljubičasti. Bio je već polupečen.

Napalio se i na samu pomisao, ideju.

Odmah se izjasnio da možemo da mu radimo šta god želimo, da se neće protiviti ničemu, i da  otpočnemo sa skidanjem, jedna pa druga, ili obe zajedno, da mu je svejedno i da je spreman na sve.

- Aaa nećemo tako mico maco!  - rekla je odlučno Tamara. – Nećeš ti nama da propisuješ šta Mi treba da radimo, nego ćemo da radimo ono što Mi želimo, a ne što Ti želiš. Jedino tako. Naša je igra, naša su i pravila, jer smo nas dve ovde glavne, a ne ti. Ti si u našem programu, a ne mi u tvom.

Što sam zdušno podržala s odobravanjem, pošto je naprečac postalo vrlo zanimljivo.

- Važi, važi, pristajem na sve... – poslušno je zacvileo Dario.

Bio je zavaljen na kauču, relaksiran i u punoj erekciji, dok mu je Tamara polako otkopčavala šlic pantalona. Sedela sam na stolici napeto nakostrešena, pušila cigaretu i pitala se kakav mu je i koliki. Wow! Znam ga tolike godine, ali sad mu prvi put vidim đoku, pa još pri tom nabreklog do prsnuća.

Tamara mu je drkala pitona pažljivo i sporo, a onda je teatralno počela da mi ga predstavlja kao retku nezasitu zver, uvek spremnu na seks i trpanje bez predumišljanja, sa jednim fenomenalnim, tajnim kvalitetom, koji je vrlo uočljiv - na šta sam se ja zainteresovano upiljila u njegov kurac kao da je neko novo svetsko čudo.

- Zar ne vidiš  da je Dariov kurac obrezan? – rekla je značajno.

- Wha-wh-wh-whattt?! For Gods Sake? Skočila sam na noge i smesta mu se približila sasvim blizu, da bih ga što bolje osmotrila. Tamara je za kratko prekinula drkanje radi prezentacije. Bila sam zatečena.

Stvarno izuzetan primerak! Blistav, snažan, veličanstven. Bez ikakvih suvišnih detalja. Ogoljen. Gladak. Crvena, tvrda žila sa usijanom pečurkom na vrhu. Na šta sam morala da reagujem:

- Neverovatno! Pa ja tek sad shvatam tu blagodat i tu sreću. Ne samo što mu je kurac obrezan i veličanstven, nego su mu i jaja moćna. Ček malo da opipam, da zagrejem ruke.

Maznula sam ga za jaja nestašnim prstima, sa obe šake, dok mu je ona i dalje drkala.

- Očarana sam. Kakav superiorni đoka, i ta predivna bizonska muda... a kladim se i da lepo miriše... što mogu odmah proverim.

Prinela sam lice i njuškala mu kurac nozdrvama i usnama, ispitivački, bez žurbe, a ona mu je i dalje drkala.

Uzdisale smo u glas i dahtale snažno, kao u najluđoj porno parodiji, a on je oči držao zatvorenim, i disao teško, nemoćan da se odupre, kao paralisan.

- Ne samo da ovaj predivni obrezani kurac moćno izgleda i miriše, nego sam ubeđena kako je vrlo ukusan, pa ću malo i da ga probam... mmm...

Obujmila sam ga čvrsto usnama, i saterala mu glavić par puta, duboko u svoje grlo, do grkljana... i dalje mu masirajući jaja. Kad je potom ubrzala pokret ruke, stisnula sam mu iritirani rub glavića između jezika i nepca vrlo proračunato... da bi on već u sledećem trenutku pustio hroptavi krik, kao najavu svršavanja, a ja brzo trgla glavu unazad. Sperma je nekontrolisano štrcnula u tri jaka mlaza, koje je Tamara mahinalno usmerila iznad njegove glave, tako da se stvorila sluzava slivajuća beličasta fleka na zidu iznad kauča, kao posledica praska...  

Blenula sam kao hipnotisana u nju, sa bezazlenim, neinteligentnim osmehom, presrećna što ni jedna jedina čestica nije otišla u mom pravcu.

Dario je ležao i dalje, otkopčanog šlica, smiren, kao bubica.

Vratila sam se svojoj stolici i svojoj čašici viskija, kao da se baš ništa nije desilo – i odmah saprala grlo.

Tamara je ustala i ostavila Daria onako raspojasanog, obeućenog, ali egzaltiranog. Uzela je svoj mantil sa čiviluka, a ja sam ustala i uzela svoju jaknu.

- Kasnimo na svirku. Budi nam spokojan, pa sledeći put... možda proširimo repertoar!  – dobacila sam u njegovom pravcu ležerno.

A Tamara, nikad lepša i nikad samouverenija,  pre nego što je izašla kroz vrata, dobacila je onako, više prijateljski nego strogo:

- Zašto si se ukočio, da li ti je dobro? Hajde ljubavi, ćaos, i nemoj da me ta ljiga dočeka na zidu kad se vratim. Krpu u ruke odmah! To je tvoje maslo.

Izletele smo napolje kao furije.

Dok smo hodale ulicom, smejale smo se kao lude.

Kad mi je pokazala par fotki koje je napravila mobilnim telefonom, što ni u snu ne bih predpostavila, odlepila sam.

Nadrkani kralj ne može da ima baš ni najmanje šanse protiv dve ujedinjene dame...pa da mu je još toliki.

Nenadjebive smo.

Fotografija preuzeta iz filma WR: Misterije organizma (1971.) Dusana Makavejeva, na linku

https://www.blogoye.me/a620/42203/Dusan+Makavejev-WR%3AMisterije+Organizma(1971)%5BDVD-rip%5D.html

Na prostoru ex-Yu regije, Queer i sve vezano za taj pojam, još uvek uznemirava zle duhove, diže oblak prašine u javnosti i provocira govor mržnje, fašizam, diskriminaciju, homofobiju,  nasilje i teror. Posle incidenata koji su se u dve nedelje septembra 2008. dešavali na Queer festivalima u Beogradu i Sarajevu, shvatamo da Srbija i Bosna beznadežno klecaju za Evropom i da će možda jednog dana, u dalekoj budućnosti, postati demokratske zajednice kakvima se danas predstavljaju.

Peti po redu Queer Beograd festival je trajao od 18. - 21.09. Učestvovala sam na otvaranju i učinilo mi se da organizatori preteruju s tajnovitošću održavanja programa i strahom za bezbednost učesnika i posetilaca. Drugog dana festivala, stigla je vest o nasilju ispred kulturnog centra Rex. Desetak maskiranih nacista je fizički napalo manju grupu učesnika/ca iz inostranstva, od kojih je jedan završio sa polomljenom šakom, a ostali ugruvani, u modricama. Jedan od napadača je uhapšen. Atmosfera festivala je bila narušena, ali je on uspešno okončan i pored toga.

Obeshrabruje činjenica kad u sopstvenom gradu strepiš za ličnu bezbednost i igraš se skrivalica zbog grupe ostrašćenih nasilnika. Još više uznemirava to da se u Beogradu često dešavaju fizički napadi na osobe LGBTIQ populacije, da nasilnici najčešće ostaju nekažnjeni i da su problemi lične slobode manjinskih grupa nerešeni. Da li je moguće da je u velegradskoj srpskoj prestonici neko danas ugrožen samo zato što drugačije misli, izgleda ili priča drugim jezikom?

Queer festivali širom planete postoje radi razmene kulture i umetnosti, promocije ljudskih, ženskih i manjinskih prava, kao i prava na različitost. Oni donose bogat pozorišni, filmski, muzički, umetnički i edukativni sadržaj.

Queer Zagreb festival ima najdužu tradiciju i šest godina unazad odvija se uz podršku establišmenta. Prošle, 2007. godine, najveći napad (eksces) je bio vezan za promotivni plakat festivala na kojem Ivo Dimčev (Ivo Dimchev), internacionalna zvezda, genijalni performer, umetnik i koreograf, sedi u fotelji, obnaženog tela, prekrštenih nogu, u visokim potpeticama.

Dežurni moralisti su protestvovali iritirani «nagim muškim telom», cepajući festivalske plakate po centru Zagreba, ali su izgubili argumentaciju kada su organizatori uzvratili izjavom da ne shvataju zašto u poplavi reklama i bilborda gde su ženska tela izvulgarizovana do krajnosti, jedno maskirano/androgino/neprepoznatljivo muško telo izaziva toliku pozornost. Nije bilo nekih većih neprijatnosti osim ove, dok kvalitet programa festivala, koji je bio vrlo posećen i hvaljen, niko nije mogao osporiti.

http://teatar.hr/95/lili-handel/

Queer Sarajevo festival (24. – 28.09.) je u programu najavio Dimčeva s predstavom Lili Handel, a ja sam bila vrlo ponosna na tu, meni dramatično važnu činjenicu, da nastupam s vlastitim performansom dan pre njega. Ali, u Sarajevu su organizatori doživeli pravi progon i pogrom, što su takođe i svi učesnici, gosti, prijatelji i simpatizeri festivala osetili na svojoj koži. U Sarajevu mi se čak i beogradski incident učinio bezazlenim, naspram strahote koja se desila. Pretnje  islamskih ekstremista «pravdane» su nepoštovanjem muslimanskog praznika Bajrama i održavanjem festivala u vreme posta - meseca Ramazana. U štampi i na web portalima su prenošeni i objavljivani tekstovi neprijateljskog, pretećeg sadržaja, uz more dezinformacija, kao što je ta da će u Sarajevu biti održana Gay parada, što nema nikakve veze sa queer festivalom, ali su sa svih strana, isto tako, stizali afirmativni tekstovi i pisma podrške.

http://www.mtsmondo.com/news/vesti/text.php?vest=108511

http://teatar.hr/5188/frka-oko-queer-sarajevo-festivala/

Otvaranje festivala je upriličeno grupnom internacionalnom izložbom fotografija, skulptura i instalacija u Akademiji Likovnih Umetnosti. U toku izložbe, stotine razularenih vehabija okupilo se ispred Akademije skandirajući fašističke parole «Ubi' ubi' ubi' pedera!»  pokušavajući da provale vrata i upadnu na Akademiju, uprkos pojačanom obezbeđenju. Velika staklena ulazna vrata su pukla pod udarcima kamenja. Dobili smo uputstvo da ne napuštamo zgradu dok nam se ne obezbedi sigurna pratnja kroz sporedne hodnike i zadnji izlaz, do taksija koji će nas čekati, i savet da odemo direktno do hotela gde smo smešteni i ne napuštamo ga do daljnjeg. Skandiranje i protesti ispred zgrade nisu prestajali.  

Vehabije su imali ljude ubačene među posetioce izložbe, koji su mobilnim telefonima fotografisali pojedine aktiviste, učesnike i volontere, i odmah slali te fotografije vandalima napolju, radi lakšeg prepoznavanja. Pratili su automobilima taksije kojima su učesnici prevoženi. Posle okončane izložbe i razilaska zvanica, napadali su taksi vozila kojima su se učesnici prevozili. Jedno taksi vozilo je oštećeno od udaraca bokserima po staklu i šoferšajbni, i tu su se otvorivši vrata dočepali jednog mladića i polomili mu nos kundakom pištolja. Bilo je pregršt zlostavljanja i pretnji, kako organizatorkama, tako i pojedinim novinarima, o čemu je sutradan u udarnom dnevniku FTV govorio novinar i pisac Emir Imamović, svedok zbivanja.

http://tinypic.com/player.php?v=30s8x2f&s=4

Slika bezočnog nasilja je putem medija otišla u svet tog dana. Nastupilo je kolebanje da li da se festival prekine ili nastavi. Sutradan se još ništa nije znalo o tome, promenjeno je vreme održavanja programa, održana je konferencija za štampu, i popodne u Medija-centru gde smo se svi okupili, rečeno je da nam niko ne može garantovati bezbednost i da se zato performansi otkazuju, a ostali program pomera i sužava. Tada smo videli i mladića s polomljenim nosem koji je proveo noć u bolnici. Nimalo prijatno. Instruirani smo da se kroz grad ne krećemo u grupama, da ne budemo upadljivi, da ne koristimo taksi vozila po pozivu, jer se ispostavilo da su i neki taksisti dojavljivali gde se queer skup održava. Organizatorke su bile očajne zbog razvoja situacije i vrlo zabrinute za nas, našu bezbednost, kao i svoje lične živote. Pretnje su eskalirale kada su ekstremisti na Youtoube-u postavili plakat queer festivala, gde je ubačeno lice jedne od organizatorki s nožem preko grla. Bizarno!

Taj pritisak više niko nije mogao da podnese. Otkazano je sve. Srušilo se sve.

Prvi Queer festival u Sarajevu, uz toliko straha i žrtava, nosi pečat nasilja i bezumlja. Zašto je tako moralo biti?

Poslednji rat koji je najviše besneo na ovim prostorima, vidljivo je razorio i unazadio Bosnu. Ljudi su tu preživeli najveći pakao i to je očigledno ostavilo traga. Zle strasti još uvek tinjaju. Sva sreća, ne bukte, ali se učestalo rasplamsavaju.

S druge strane, Queer je naviknut da bude stigmatizovan, etiketiran i marginalizovan. Queer ne poznaje i ne priznaje razlike ni u jednom segmentu društva, izdiže se iznad građanskog i provincijalnog uma i nametnutih konstruktivizama, objedinjuje verske, nacionalne, etničke, kulturne i socijalne razlike, i afirmiše ravnopravnost nezavisno od boje kože, jezika, pola i seksualne orijentacije. Queer podržava svaku različitost, ali je istovremeno i negira, što je subverzivna filozofija, ali ona kao takva nije ni militantna, ni ksenofobična. Queer se rukovodi miroljubivom politikom povezanosti i kreativizma, i istina je da tu nenasilnu, ali odlučnu borbu predvode aktivisti, pripadnici LGBTIQ zajednica, što inkorporira fokusiranu mržnju usled homofofobije.

Za vehabije sam čula prvi put pred dolazak u Sarajevo, a tamo sam boravila mnogo puta osamdesetih godina prošlog veka. Tada je postojala samo raja, a vehabije niko nije spominjao. U Wiki-ju piše da je “Vehabizam konzervativni pokret u Islamu koji se utemeljio koncem 17. i početkom 18. vijeka”, a homoseksualnost postoji od kako je sveta i vijeka, od Antičke Grčke i Starog Rimskog carstva, drevnog Orijenta... hiljadama godina unazad, od postanka ljudske vrste.

Kako je moguće da mladi ljudi koji su duboko religiozni, danju poste i mole se po džamijama, u slobodno vreme jure pedere da ih biju? I ne samo da jure pedere, nego rasteruju i zaljubljene heteroseksualne parove koji se ljube po parkovima, jer je po islamskom zakonu razmena nežnosti na javnom mestu nedopustiva, pod pretnjom smrću!!!??? Zaista sumnjiva životna filozofija.

http://p100.ezboard.com/fbalkansfrm166.showMessageRange?topicID=471.topic&start=21&stop=37

Tamo vehabije, ovde obrazovci, onde nacisti, ovde i svuda huligani, navijači...

Mehanizam nasilja je svuda isti ili sličan, i podrazumeva «hejtizam»: vandalizam, fašizam, nacizam, nacionalizam, konzervatizam... Ni po tome nismo izuzetno posebni.

Osim ako nismo Queer.

Queer Zagreb festival je u toku (01. - 09.10.), i nepobitno je da on najuspešnije opstaje i održava aktivizam u kontinumu tokom cele godine, mimo samog festivala, kroz filmske projekcije, štampana izdanja i izložbe, kao što je nedavno održana izložba "Nacistički teror nad homoseksualcima od 1933. - 1945.", praćena promocijom potresno dokumentovane knjige „Muškarci s ružičastim trokutima“ Heinza Hegera. To je mnogo delotvornija borba potiv diskriminacije i fašizma. Stalna prisutnost, vidljivost i aktuelnost.

http://www.queerzagreb.org/nazi.html

http://www.jutarnji.hr/kultura/fotografija/clanak/art-2008,9,16,,133515.jl

http://www.hdlu.hr/2008/09/nacisticki-teror-nad-homoseksualcima-1933-1945/

http://www.kulturpunkt.hr/i/najave/2201/?year=2008&month=8

Queer je prirodno stanje duha i svesti, a moje učešće u njemu je lični izbor i slobodna volja. Takvo stanje svesti diktira normalno ponašanje u nenormalnim uvjetima i vanrednim okolnostima.

Grupa učesnika festivala iz Hrvatske i Srbije, koja je bila smeštena u istom hotelu na Baš Čaršiji, jednoglasno se oglušila o upozorenja organizatorki o merama bezbednosti. Prekršivši data obećanja, nas desetak se slobodno otisnulo u Sarajevo by Night, Sarajevo puno finih kafea, sjajnih bircuza, ašdžinica, ćevapdžinica, noćnih klubova, dobre zabave, predivnih ljudi i pozitivne energije. Alah je bio milosrdan i naš «queer ogranak» je posle vehabijske golgote nagrađen super provodom i nezaboravnim utiscima iz srca grada.

U budućnost treba uvek gledati «kroz ružičaste naočare».

Preko puta mog ulaza su tri kontejnera za smeće, što nije neki lep prizor, ali navikla sam. Svakodnevno viđam razne likove do pola zagnjurene unutra, što vazda odatle iščeprkavaju sekundarne i tercijalne sirovine koje bi mogle da im život učine boljim. Tuđi otpaci će uvek nekoga obradovati, osim ako nisu ljuske od krompira i korišćeni ženski ulošci.

Pored kontejnera su ostavljena kolica. Gledam i ne verujem. Prava pravcata invalidska kolica. Svašta sam zaticala pored kontejnera, ali ovo nikad. Zastajem ispred svog ulaza i buljim u njih od preko puta ulice. Lepo sklopljena, umotana u najlon kesu, ko nova, blistaju srebrnim sjajem, neoštećena, dva velika točka, dva mala, platno za naslon i sedalo između njih. Deluju ispravno. Ne smem da im priđem u strahu da bi me neko od poznatih mogao videti i zagledam ih sa distance. Stojim ukopano, a onda se okrećem i ulazim u zgradu, dok mi glavom nekontrolisano prolazi mnoštvo nebuloznih pitanja i odgovora.

Kome bi mogla poslužiti? Ne znam nijednog invalida. Zašto ne znam nijednog invalida? Pa i da ih znam, svako već ima svoja vlastita kolica. Koliko koštaju invalidska kolica? Zašto ih je neko bacio? Zato jer je onaj koji ih je koristio umro? Ma možda nije umro nego ih je samo privremeno koristio jer je polomio nogu. Ne, ne kupuju se kolica zbog slomljene noge. Otpada. Zašto se ne usuđujem da ih uzmem, spustim ih do podruma i onda razmotrim šta bih sa njima mogla uraditi? Ma nee, nosim kese sa hranom, ne bih mogla sve odjedanput da ponesem. Da, ali kese sa hranom mogu da ostavim u dvorištu i odmah potom da se vratim po kolica. Zašto da se vratim po invalidska kolica? Ja nisam normalna. Zašto o tome razmišljam? Zašto o tome razmišljam sa tolikom nelagodom? Koj mi je? Kolica pa kolica... šta me se tiče...

Ali moj deda ima 89 godina i vrlo je onemoćao, jedva mrda od starosti i bolesti. Zašto njemu ne bih dala ova invalidska kolica i vodila ga u duge šetnje Kalemegdanom? Dok šacujemo mlade trebe golih stomaka i ližemo sladoled, vozim ga u slalomima po asfaltnim stazama kao u Indianapolisu i oboje uživamo, a on naročito. On to sada ne bi sebi mogao priuštiti sopstvenim nogama, bez kolica. Da mu učinim poslednje godine uzbudljivijim i lepšim? Ali ako mu odnesem kolica, deda isto tako može da se naljuti na mene, da me otera u pm i da me ubeđuje kako on još uvek može da trči štafetu s preponama, kada bi hteo, ali neće... a ako se pak ne naljuti, nego se obraduje, posle jedne naše šetnje misliće da treba svaki dan tako da šetamo, gnjaviće me iznova i iznova da ga vozam po Kališu, da gleda mladost i udiše život... a ja za to nemam vremena. Ma niko za to više nema vremena. Izvini deda, pomislim.

A šta ako se deda šlogira i zatrebaju mu kolica? Mama će morati da mu kupi nova. A zašto bi mu kupovala nova, ako mu ja odnesem ova? Ali zašto ih onda ne uzmem i stavim u podrum? Ali deda se nije šlogirao, a možda ni neće. A šta ako se ja šlogiram i ostanem nepokretna i budem morala da se krećem kolicima? Jezik pregrizla. Stvarno sam daleko otišla.

A šta ako se šlogira neko iz familije? Keva? Jao neee, opet. A ćale? Pre će on, ima hipertenziju, odavno je na pilulama. Jao jadan ćale, nisam normalna.

Ko se vozio ovim kolicima? Žena? Muškarac? Dete? Trajni ili privremeni invalid? Kakav mu je bio život? Loš? Turoban? Usran? A možda i nije. Možda je bio lepši od mog, bogatiji i interesantniji od života svih ljudi koje poznajem. Da li je pišao u gaće i da li su kolica natopljena njegovom mokraćom? Jes' pa onda sad ja da vozim dedu okolo u njima... Ali koja su to razmišljanja primitivnog mozga? Kolica se uvek mogu oprati, dezinfikovati ili popraviti... ma vidi mene, kakva bre dezinfekcija? Zamišljam kako ih cimam tri sprata do stana u strahu da ne naletim na nekog, a onda zaprepašćenoj deci objašnjavam kako nikad nije na odmet imati invalidska kolica u kući. Da se nađu, zlu ne trebalo... i već zamišljam kako me deca gledaju kao da sam flipnula, jer u našem malom stanu nema mesta ni za dovoljan broj stolica, a kamoli za kolica. Zašto pogled na invalidska kolica izaziva nelagodu? Zato što nas podsećaju na nesreću, bolest, patnju. Čak i kad su sama, bez bolesnika, odbačeni predmet pored kontejnera za smeće. Kao da bi na njima moglo pisati – ko me uzme, usrećiće se.

A da ih utopim negde? Kome? Preko oglasa? Cena – sitnica. Mogu li dobiti bar tridesetak vrića za polovna kolica i onda odmah te pare potrošiti na frizera? Ali ja imam lovu za frizera, pa zašto da se bakćem? Možda na kozmetičara? Solarijum? Fuck! Nisam normalna!

A da pozovem prijatelje i poklonim im kolica? Nego, kome bi zatrebala? Kao, ej Dućo šta radiš srce, je l' ti trebaju invalidska kolica? Glancerica! Ili, ej Dućo, kako je tvoj tata? Šta, imao je infarkt? E jebi ga, šteta što nije imao moždani udar! Da je nepokretan ili polupokretan, mogla bih da vas častim jednim divnim invalidskim kolicima. Otkud mi? Ma ne pitaj, dobila sam na nagradnoj igri... ili, ma umrla bakica od preko puta, pa ko velim, da se ne baci.. pozdravi ćaleta! Ne ide.

A da ih sakrijem u podrum i nikom ne pričam, dok ne iskrsne povoljna prilika? Koja povoljna prilika? Moj budući moždani udar od preteranog besmislenog stresiranja? Vidim sebe kako ležim oduzeta u «Svetom Savi» i doktori mi saopštavaju kako su oštećenja na mozgu prevelika i da nikad više neću moći da hodam. Ali onda odvažno izvlačim keca iz rukava i drhtavim mumlajućim vokalom neartikulisano krkljam radosno «Bingo! Ja već imam kolica!» Baš sam ih zajebala! Uštedela sam stotinak evra dodatnog troška. Lucky me!  

Ulazim u kuću i ostavljam kese iz prodavnice. Sad su mi slobodne ruke. Sad mogu da se vratim po kolica. Zašto da se vratim? Ne želim ta kolica! Ali ta kolica, glavni su junak moje dnevne drame i zaslužuju da budu ovekovečena, makar samo jednom fotkom mog digitalnog, zastarelog ixus-a. Moram bar to da uradim. Zbog sebe. Zbog njih. Ne viđa se često taj prizor na ulici. Uredno sklopljena invalidska kolica u najlon kesi, pored kontejnera. Moram da imam tu sliku! To je ono što niko nikada nije uslikao u mojoj ulici, a verovatno ni u celom gradu. Uzimam fotoaparat i trčim ko luda niz stepenice, pa kroz dvorište, do ulice.

Nema više kolica!! Neko ih je već odneo! Stojim s fotoaparatom u ruci, na ulici, pored kontejnera, ko popišana. Nema mojih kolica!! Kad pre? Gledam niz ulicu. Nigde nikog. Samo su parkirani automobili tu, ali oni nisu ništa videli. Ko li se to usrećio s mojim kolicima? Ostadoh bez fotke. Šteta. Ali iznenada me preplavljuje neobjašnjiva radost. Nemam više problem, niti bilo kakvu nedoumicu, samo veeeliko olakšanje i radost što je problem bio tako ogroman... a odjednom ga već nema.
Rešen sam od sebe.

Ko rukom odnet.

Vraćam se kući, spremam se poletno i odlazim kod keve na Medak. Obećala joj, pa ajde. Ima super frizerku u komšiluku. Izlazim iz 29-ke na pretposlednjoj stanici, još uvek pod utiskom kolica. Kad tamooo.....

Ljudi stvarno nisu normalni šta sve ne ostavljaju po kontejnerima i oko njih. Ubeđena sam da to možeš da vidiš samo u našem gradu. Vadim ixusa i.....

U poslednjem trenutku trke za ulazak u parlament uključena je još jedna partija, potvrđeno je u Republičkoj izbornoj komisiji. Izazvavši potpunu pometnju u protivkandidatskim izbornim štabovima, do sada široj javnosti nepoznata partija prednjači u trci za poslanička mesta, pokazuju najnovije analize agencija za ispitivanje javnog mnjenja. Ambiciozna partija i njena liderka Kosmogina nametnule su se biračima jakim programom, originalnim rešenjima i naprednim idejama. Jasan koncept zaštite i odbrane prava naroda, etničkih manjina i manjinskih zajednica, hrabrost i inovativnost, precizno definisani programski ciljevi, strategija razvoja, okrenutost i ekspanzija ka svetu, osnovni su parametri ove nove avangardno-liberalne reformističke struje.

PARTIJA NARODNIH PIČAKA
(u daljem tekstu PNP)

Slogani i parole od kojih su se orili ceo Topčider i Košutnjak, bili su:

PIČKA JE SVET!

PIČKOM U EVROPU!

PODRŽI PIČKU!

PIČKA BEZ GRANICA
– ŠILJI DALJE!

NA TVOJOJ STRANI - PIČKA!

Manifest PNP-a je knjiga «Gotovo je sa stidom – jedna politička životna priča» Anje Mulenbelt (The Shame Is Over, A Political Life Story by Anja Meulenbelt) izdanje Feministička 94, Beograd 2000. god.

Narodna Pička u parlamentu je jedini spas ovog naroda. To je politika nenasilja, bliskosti, truda, maksimalnog radnog učinka i zadovoljstva u privatnom, porodičnom, društvenom i državnom sektoru. PNP u parlamentu garantuje blagostanje i preporod na ekonomskom, socijalnom, kulturnom i duhovnom planu. Ne zaboravimo istorijske tekovine naroda, setimo se odakle smo potekli i gde su nam koreni. Ne zaboravimo istorijske greške i krenimo putem svetlosti i ljubavi, putem kojim se ređe ide, a kojim nikada nismo ni pokušali. PNP garantuje svom biračkom i boračkom telu doživotne beneficije, kao što su pravo na slobodu, pravo na rad, na izbor, na različitost, na versku i rasnu pripadnost, na multietničku, multikulturalnu i multiseksualnu zajednicu. Statutom programa su ukinuti pravo na mržnju, vređanje, primenu sile, lažne optužbe i zabranjena je praksa ružnih reči i vulgarizama, kao i bahato ponašanje. To je politika trajne miroljubive koegzistencije, rezistencije i sve bolje egzistencije na globalnom planu. PNP insistira na humanosti i zaštiti životne sredine, a vera u ljubav, seks i obrazovanje, kao osnovne životne vrednosti i potrebe, su u prvom planu. Kultura, umetnost i nove tehnologije, takođe.
Biračko telo PNPa su svi ljudi dobre volje bez obzira na pol, uzrast, obrazovanje, versku i nacionalnu pripadnost, kojima je stalo do bolje budućnosti kroz promene i reforme. Prepustimo Pičkama u parlamentu da kažu šta misle, da iznesu svoj program, uđu u skupštinu i skupštinke odbore. Smisao života je sadržajniji uz Pičku. Pička govori univerzalnim jezikom i ceo svet je razume.

http://images.artnet.com/artwork_images_140199_189366_marina-abramovic.jpg

PIČKOM U BOLJU BUDUĆNOST!

ŠILJI DALJE!

Zahvaljujem  Rass-u za fotografije s PNP mitinga i izvinjavam se što mu se nisam odmah zahvalila.

Izronila je odnekud polako se probijajući kroz gužvu na dens podijumu, fiksirala me užagrelim pogledom na ivici ludila, a onda mi je jednostavno prišla onako znojava i pijana, s praznom pivskom flašom u ruci, osmehujući mi se zavodnički, uhvatila me oko struka i krljnula mi jezičinu sve do krajnika.

Bilo je tri ujutru i taman sam mislila da krenem kući s te sjajne pederske žurke gde sam bar 3000 kalorija otopila uz divlje disko remikse, gde su momci skockani ko kolači u vitrini, mirišljavi, mišićavi, iščupanih obrva, kvalitetnih makeupova, a lezbe sve neprivlačne, zdepaste bučice u farmerkama, polućelave, tetovirane, s maljama pod pazuhom, smrde na pivčugu, a pirsingovane ko bodljikava žica. Žasu!

Mala nije za bacanje, pomislim, pa joj to i kažem, a ona opet Krk! Jezik! Zavrtelo mi se od trenja njenih besramnih sisurina po mojim rebrima, pokretne burgijave jezičine u ždrelu, njenog svežeg orbit daha i krofnastih oblina. Oniža jeste al jaka, čvrsta i glatka, a i drska, ko poručena, a ruku na srce ni ja nisam bila baš trezna.

Možda je sve ipak bila samo opsena. Kad sam se iskobeljala iz njenog stiska da bih došla do daha, rekla je «Ja sam Liza!», a ja ću na to: «Vidim, al nemoj da me smaraš ako ništa ne nameravaš, ide mi se odavde, pa makar i s tobom. Ako ispunjavaš dva uslova, no sumnjam...» dodadoh cinično, mrtva ozbiljna i stroga.

Prenu se ona, pa upita Koja? a ja ko iz topa: «prazna gajba i kola, pod jedan i pod dva da budeš gola, ništa više!» Vidim ona zatečena, malo raskrečena i podbočena, gleda me, merka i odmahuje glavom u neverici. Ona zacokta c.c.c. pa tutnu ruku u prednji džep farmerica, izvadi svežanj ključeva, zazvecka mi ispred nosa njima kao lancima i reče: «Krenimo onda!»  

Jedva je ubola ključ u bravu, još teže rikverc, okrznusmo betonsku žardinjeru, ja se već pokajala, vidim, pijano čeljade, da vrag ne nadvlada, ali kud sad da vrdam iz auta, a i usput mi. Nekako se isparkirasmo, nema nigde pubova, nigde žive duše, vozi ko luda, vadi malu flašicu iz džepa, stavlja pod nozdrvu i pita «Oćeš malo?», ja omirišem i zgrozim se, kao da ne znam kako popers zaudara i udara, vratim joj s gađenjem na licu, prekorivši je konačno, samo sa jednom mišlju «koj kurac mi je ovo trebalo? bolje da begam na vreme, sutra se ionako ničeg neće sećati, a možda baš i zato...» Uzbrdo je krenula pod ručnom dva puta, jednom se nabila na ivičnjak, spržila klapne, al dođosmo nekako do Neimara očas posla, taman kad sam džoint bacila kroz prozor koji mi je dodala, ta glupa mala drogirana krava. I još me sve vreme putem ubeđivala kako je prošle nedelje položila vozački, a ja nisam htela da verujem u to. Onda mi je rekla da se taj značajan događaj desio baš na njen osamnaesti rođendan, a ja sam izašla iz auta  i pomislila da zapalim, ali ipak to nisam učinila. Delovala je starije.

«Izvini, ali ja moram prvo nešto da obavim!» reče mi otključavajući vrata stana, kad zalaja ogromna crna džukela i baci se na nas u predsoblju, nju liže, mene bije repom, frka me spopala, al nemam kud, pitam «Šta?»

- Da izvedem Paka, da se ne popiški na tepih, nisam od juče dolazila, moram... jadničak! Hoćeš sa mnom? – pita.

I šetale smo njenog kera Neimarom, ko dve gluve kučke, Liza i ja u osvitu dana.

Ponovila je da nije lezbejka jedno dvesta puta, a ja je tešila «ok, ni ja isto! keve mi!» al nije vredelo. Nismo se uopšte dodirivale, malo je posrtala jer je bila pijana, a Pako je veselo trčkao između nas, ali je samo mene gazio po lakovanim baletankama i mlatarao repinom po mojim kolenima, ko namerno. Ne znam zašto bar tada nisam zamakla iza ugla? A mogla sam.

Kad se vratismo u gajbu posle pola sata, imala sam puno naručje belih jorgovana iskidanih u obližnjem dvorištu, cela kuća je zamirisala, a ona reče «ja ću da se tušnem, hoćeš sa mnom, ili me sačekaj desetak minuta?»

U njenoj sobi je vladao haos. Bacala je prnje sa sebe u jedan ćošak na gomilu, skidala se bez ustručavanja, a ja sam stavljala jorgovan u teglu i piljila u nju, dok je ona pričala o Paku i njegovim probavnim problemima, napolju je svitalo, u sobi je mirisalo. Telo joj se belasalo, siske su joj poskakivale kao baloni i bile su toplije od šolje nesskafe koju mi je pružila. Njenim ogromnim bradavicama sam masirala svoja nepca, pa sam je ujela za bedro, šljapkala je po dupetu, i uštinula jako za izbrijanu picu koja je na mene ostavila napaljiv utisak najfinijeg šmirgl papira. Njena beličasta put se mreškala i titrala pred mojim očima i stapala sa obzorjem neba koje je neumitno nadiralo u sobu, kroz prljavu čipkanu zavesu, a cica joj je bila isto tako jedra, kao i njena usta što su bila vlažna.

Pako je s dosadom zevnuo i zacvileo par puta reda radi i lego ispod dvoseda zadovoljno, olakšanih creva. Gledao me ispod svojih psećih obrva ravnodušno na pola oka, a ja sam bila srećna što nije s mržnjom i što mi nije blizu.

Što je više dnevno svetlo ulazilo u prostoriju, njenu sobu, sve više sam osećala nelagodu. Dok sam završavala kafu, ona se tuširala. Tražila sam uzrok zašto se sve neprijatnije osećam. Ne samo što je kafa bila pregorka, nego je i cedevita bila pretanka, a pred očima su mi nejasni obrisi sa zidova sobe postajali sve jasniji i na moj užas sam shvatila da se na mene sa postera keze Britni Spirs, Agilera, Šakira, Džastin Timberlejk i Bil i Tom iz Tokio Hotela. Mene spopade neki užas, bolje rečeno paranoja ali je dostojanstveno sačekah da izađe iz kupatila, a onda sam, nemam pojma zašto rekla: «Sad moram i ja u kupatilo, sačekaj me desetak minuta!» A Liza, sva hepi, rifrešovana, uz mirišljav oblak kupke od kokosa, iako još uvek nesigurna na nogama, priđe cd plejeru i reče mi značajnim tonom: «A sad, samo za tebe!», pusti Avrilicu i izvali se na krevet s najnedužnijim glupkastim osmehom na usnama, a ja izlete iz sobe i utrča u kupatilo da povratim onu kafu i cd-vitu iz sebe. Možda me je i čula.

Grickala sam nokte i pljuckala u lavabo. Nisam se kupala, samo sam malo krpom obrisala što sam uneredila pored wc šolje i molila Boga da se probudim iz  košmara. Ali prozor kupatila je bio premali i previsok da bih se kroz njega iskrala, jer je njen stan na drugom spratu. Posle cele večnosti provedene u kupatilu, dok sam gledala svoje krvave oči i pomislila da u ogledalu nazirem obrise mister Hajda, dok sam pušila cigarete jednu za drugom, možda deset ili ne znam koliko, minuta i sati, shvatim da je napolju uveliko svanulo jutro puno sunca i da mi postaje zagušljivo.

Ustala sam sa wc daske na kojoj sam sedela, ispljuskala lice ledenom vodom bar sto puta i krenula u najvećoj tišini napolje, do njene sobe, na prstima. Vrata su bila poluotvorena, a na krevetu je ležalo neko dete blesavo, golo, sa ogromnim sisama koje je spljoštilo šakama, kao da se stidi, usnulo.

Pomislim u sebi, pa nisam bre ja toliko naopaka, držim valjda i ja do sebe, nekih morala i skrupula. Ona Avrilica je i dalje vrtela... a ja posegnem za mojom tašnom, dohvatim se mog canona, nečujno na prstima priđem i okinem, nasumice, bez blica, iznad njenog lica, onako, ne znam zašto, valjda da imam za uspomenu, i tiho tiho unazad, dok me Pako ispratio veselijim pogledom, do glavnih vrata, pa trk niz stepenice, dva sprata, pa na vazduh ko riba na suvom, pa niz ulicu, džada... bre, od prošle nedelje do dana današnjeg ne mogu još da se oporavim.

Od tada više nikud ne izlazim.

Draga Gospodjice Kosmogina, 

Moje ime je Slobodan,pola srbin pola francuz,advokat, 33 godine,1m85 visine,75 kg, zelene oci, zene kazu veoma sexy i atraktivan(bio sam foto model 7 godina) ali sam i veoma potcinjena, mazohistichna i iskusna osoba.

Ukoliko ste zainteresovani, trenutno trazim strogu Gospodaricu ili par za dugorocno ropstvo (bazirano cak i na ugovoru)kako bih kompletno pripao svojim buducim vlasnicima ali i da zivim svoju pravu prirodu roba.

Do sada sam sluzio 3 Gospodarice:1 u Engleskoj i dve u Francuskoj.

Mogu da budem koriscen kao kucna pomocnica (ciscenje kuce, masaza-pohadjao sam kurseve tako da sam odlican maser,kuvar,objekat za mucenje, licna i javna kurva, kao i objekat za slikanje i filmove(kao sto rekoh bio sam model 7 godina).

Moja buduca Gospodarica takodje moze da iskoristi cinjenicu da sam medjunarodni advokat i da govorim 4 jezika.Takodje, moja bivsa Gospodarica me je izdavala svojim prijateljicama i parovima u cilju svog finansijskog benefita.Nisam bi-sexualan, ali sam spreman da zadovoljim i muskarce zarad zadovoljstva svoje Gospodarice.

Ukoliko ste zainteresovani, za postenog, dobro izgledajuceg roba koji je spreman da sluzi molim Vas da mi  odgovorite.

Unapred hvala na Vasem vremenu

rob Slobodan

Bravo medeni, cestitka na slobodi!!!

Neosporno imas i literalnog dara.

Ako sve ovo nije provocation, pricaj mi jos nesto o sebi.

Kad bi se mogli videti?

Nisam shvatila koliko placas? Moje vreme je dragoceno a usluge skupe.

Bacicu te u okove, lizaces mi cipele, sibacu te do krvi, videces zvezde i pakao, traziti milost i krkljati JOS JOS JOS
gutaces moje bale, uriniracu ti na lice,
u tvoj mali slatki devojacki anus jebacu te nogom od stolice.

Moraces da iznajmis najbolji apartman najskupljeg hotela, ili cu te odvesti kod mog bivseg muza, ali nedotibog da vidis vraga tog... platice nam debelo, a tebi stostruko naplatiti, pusice ti se dupe od njega danima, a ja cu imati jos jedan hit film na crnom trzistu. Ne brini, sredicu te tako da te ni rodjena majka nece prepoznati.

Dodji mi u krilo gushterchicu, da ti pokaze Madam sta je surova zbilja
zabavnija od dnevnika, parlamentarnih izbora i modelinga zajedno.

Hajde jos koju rec napisi srce, tvoj predlog me je zasvrbeo. Rintanje po kuci, kuvanje, masaza i unosno podvodadzisanje, ne mogu nikog ostaviti ravnodusnim. Razmenicemo iskustva najdivnijih igara koje masta moze osmisliti, nad kojima bi se i De Sad postideo,
jer ti to volis, i ti si to trazio!

Ne znam jedino da li je sta ostalo od ustedjevine modela,
i kako napreduje advokatska karijera? 

Radujem se unapred

tvoja  odana Uciteljica i Gospodarica bez skrupula

Expert for Female Domination, BDSM and Mistresses controlling and punishing

Lady Kosmogina

Moja majka me jutros rano probudila telefonom u 11 sati, ko da nije normalna.

- Spavaš mila?

- Ko ja? Ma neee mama, taman posla? Perem sudove. A koliko je sati?

- Ee super, sedam na taksi i dolazim na kafu! Može? Donosim burek! Hoćeš s mesom ili sa sirom?

Odmah sam shvatila da tu nisu čista posla i da joj nešto gori pod nogama, jer nikad kod mene ne doleće s drugog kraja grada tako rano i to taksijem. Grize me savest u odnosu na nju, rođendan joj je bio pre dva dana, nisam joj ni poklon kupila, samo joj čestitala telefonom. Zatekla me nespremnu. Dok sam onako sanjiva oprala sudove i dozvala se k sebi, evo nje već na vratima s pola pekare u kesi, vesela, priča ko navijena, doterana ko za pozorište, ko da nije prevalila ni šezdesetu, a kamoli sedamdesetu.

- Mamice moja najdraža i najdivnija! Vodim te posle po radnjama da ti kupim poklon za rođu, oprosti pliz, nisam stigla, znaš! Ma bolje da ti izabereš, da ne omanem nešto...- vajkam se, a znam da će me koštati mnogo više nego da sam to samostalno izvela, al šta ću, dockan je.

A ona se uozbilji odjednom, stiša ton, uzima tašnu, promenila izraz lica, stav, držanje tela, intonaciju, sva se pretvorila u konspiraciju, izvadila neku kutiju iz tašne i drži je u rukama, a sve joj nešto neprijatno, spušta pogled, smeška se bleskasto, vidim nije joj lako.

- Ne, nikako, dobila sam ja super poklone za rođendan srce, nemoj da se time opterećuješ! Znaš da imam divne drugarice Dragicu i Ljubicu, i verujem da su se mnogo potrošile na ovaj poklon, donela sam da ti ga pokažem... nego, malo mi neprijatno...

Vadi iz kutije dildo. Pravi pravcati dildo, bogte! Arteficial dick ili veštački kurac, luksuznog pakovanja i dizajna, xl gabarita, od najboljeg gumificiranog želatinoznog silikona, multispeed opcija, veličanstvene izrade, reljefne obrade, pink boje, poluprozračan! A ja? Zanemela!

Ne što nisam očekivala da bi to ona mogla koristiti, jer stvarno ni u snu ne bih poverovala, nego što mi njime iskopa oči, što ni u snu snova sanovnika ne bih pomislila. Drugim rečima, frapirala me keva usred podneva, jer nikad o tome nismo ni pričale, a kamoli razmenjivale iskustva. Pogladila ga je rukama nekoliko puta, ali mi nije promaklo kako ga je ostavila na sto između naših šoljica za kafu s nekom nelagodom, s nekakvim gađenjem na licu.
Aha! Pomislim, i skontam da hoće možda da ga se reši, da mi ga pokloni, pa sam se već unutar sebe poradovala, ali prerano.

- Meni je on veliki, da prostiš! Ne mogu ženo ni glavić da mu uguram. Nisam sklona samopovređivanju, znaš valjda, pa bi ga zamenila u radnji, al ne smem da kažem onim mojim blesušama šta me muči, da se ne blamiram, a želim da imam isti ili sličan ovom, samo manji, neke prirodnije boje. Ova pink mi smeta. Vidi kako je drečav, neprirodan i ogroman. Vidiš, ovde piše xl sto znači da imaju i manji broj... možda midium?

Pokazuje mi i uključuje speedove, hvali njegovu multifunkcionalnost, izradu, kvalitet i dizajn. A i probala je, pa zna. Još uvek sam u šoku, trepćem s odobravanjem, i govorim wow! yes! ahaaa... i... daaaa... a rado bih ga odmah u svoje ručice, al moram da kuliram. Osetno sam se polakomila, a ona nastavi:  

- Šta ću s njim? Kad bih ga vratila u sexyshop i zamenila, bila bih najsrećnija, nego kažem ti nemam račun, pa sam se ponadala da možda imaš neki manji? Manjeg obima i dužine. Da se menjamo? Ako nemaš, ajti dam ovaj, a ti meni kupiš neki drugi, manji, negde... mislim ako si već mislila da mi kupiš poklon... mislim ne mora, al samo razmišljam...

Psnu mi kafa iz usta, preseče me dim u plućima. Kašljem i smejem se, oću da se udavim, a smešno mi, nikad luđe, oću da puknem.

- Oprala sam ga alkoholom, čist je ko suza, života mi! – dobacuje keva, kao da bi sad to, i samo to moglo da me pokoleba.

Uzimam spravu u ruke, merim mu težinu, miris, kakvoću, snagu voltaže, silikonsku površinu bogatu mrežom žilica i nabora, i kažem značajno:
«MOŽE MAMA! Odličan je! Imam čak i rechargeble batteries i punjač, nema frke!»

Odem do spavaće sobe i s vrha ormara dohvatim kutiju gde stoje moji. Tipovala sam na jednog od mojih najstarijih, prost, gumenko, koji zaista nije loš, al nema vibru i nije multipractik, starija generacija još s kraja 80-ih, prevaziđen model, omanji, al korektno naglašenog glavića, može da se koristi i u vodi, u kadi, nije na struju, pouzdan, lak za manipulaciju, lako se pere, ekonomičan. Nisam ni dovršila prezentaciju objekta, kad mi ga je ščepala iz ruku i rekla oduševljeno:
- Divno! Znala sam! Baterije su bespotreban trošak. Znaš i sama da mi je penzija mala.

- Znam mama, - rekla sam, - drago mi je što ti se sviđa... Ovo je naša najbolja razmena zadnjih godina. Nego da mi kažeš nešto iskreno!

- Da? – upitno će ona.

- Da li ga menjaš zbog dimenzija ili boje? Nešto si mi sumnjiva...

A ona pocrvene u trenutku, uzdahnu par puta, vidim baš joj neprijatno:
- I jednog i drugog. Ne mogu bre ljubičastog da trpam u sebe. Ko sa... ko sa.... nekim... vanzemaljcem, ili veprom... Bože me oprosti.

Nisam više izdržala, prosula sam se od smeha:
- Jao kevo pa ti si rasista!? Ti si seksualni rasista elienofob!? Jao koje razočarenje... Ne mogu da verujem. Pisaću o tome, to je neoprostivo... Al ipak neću! Da si mi živa i zdrava! Mnogo ti je dobar dildo, extraclass, kupila si me za sva vremena, majčice moja najdraža!

I padosmo jedna drugoj u zagrljaj, izgrlismo se radosno kao najbolje prijateljice, ja s mojim novim djokom u ruci, dok me ona obgrlila s mojim starim. Odjednom začuh glas iza svojih leđa.

- Vi ste bakute skroz poludele koliko vidim!

Bila je to moja ćerka od 17 godina koju smo probudile grajom.

- Slušam vas zadnjih 10 minuta i ne mogu da verujem čime se bavite. U kojim sam izopačenim uslovima... među perveznjakušama... a treba da postanem normalno formirano seksualno biće.

- Ma nemojte gospojice!!! Uf što ste fini!! Izvinite na lošem primeru!!!
Povikasmo u glas, al se ne suzdržah da dobacim:
– Da si se više ugledala na nas, a manje se jebala okolo bez kurtona, ne bi te snašlo to što te snašlo i sad plus ovde moram još i tvoje kopile da pazim!

Fuck Demn Shit! Ona se okrenu plačući, utrča u kupatilo i zaključa se, a onaj mali gremlin, njen sin Justine - Džastin, moj unuk od godinu dana, nepriznati praunuk moje majke, probuđen našom vikom, nadade se u zaglušujući plač ko pokvarena sirena.

Moja ćerka glupača se uvek zaključa u kupatilu kad on zaurla, a kad uđe tamo ne izlazi satima, ne znam da li je opet počela da se drogira ili ne, u svakom slučaju, uzela sam flašu viskija i otišla da podojim Džastina, obično se smiri i zaspi opet,  pa smo mirni neko vreme.

Ispratila sam kevu vidno uznemirena, ne mogu više ni o čemu da razmišljam, previše mi frke u ovo malo dana. Dohvatila sam se novog ljubičastog prijatelja, to mi je od sad favorit i najbolje sredstvo za relaksaciju, malo on, malo knjiga,  i eto ... može se nekako preživeti, a da čovek ne poludi.

Jedan mali COMING OUT, spontano izliven na ovde, molim vas da ne protumačite pogrešno, da su to samo skandalozni i neumesni trikovi, da su to očajnički potezi, da je nekakva politička konotacija ili marketinška promocija, da mi to dozvoljava neka od mojih funkcija i statusnih pozicija.

Ne, ne i ne! Ne budite na pogrešnom tragu!

JA SAM LEZBEJKA, bila, ostala i biću, u celom svom biću!

TAKO JE DIVNO BITI LEZBEJKA!

Znam da to nikog živog ne interesuje, ali JA SAM LEZBEJKA iz ličnog predubeđenja, iz sopstvenog uverenja i svojih ličnih htenja. Niko me tome nije naučio, niko me na to nije nagovorio, niko me o tome nije savetovao, niti se tome protivio, nemam traume seksualnog zlostavljanja iz detinjstva, nemam slične pojave u nasleđu. JA SAM LEZBEJKA prirodna, nepatvorena, najnormalnija, lično inicirana i subjektivizirana, osvešćena, aktivizirana i praktizirana.

JA SAM LEZBEJKA od kako sam se rodila i mleko divlje ždrebice sisala, od kako sam se s drugaricama iz vrtića valjala po travi, od kako sam njihove suknjice oblačila, od kako sam sa njima gaćice razmenjivala, od kako sam se pred njima gola skidala, od kako smo se ljubile i štipkale, od kako sam njihove ribice dirkala i u njihovom društvu uživala. JA SAM LEZBEJKA po svim kriterijumima i kategorijama. Precizno definisana LEZBEJKA JA SAM, po svim društvenim normama i standardima, socijalnim i psihološkim aspektima, rodnim i polnim diskursima i tumačenjima, po svim aršinima i merilima - JA SAM LEZBEJKA.

Kad mi je bilo 4ipo godine zaljubila sam se u Nenu, devojčicu iz komšiluka dve godine stariju od mene. Nena je imala najlepše plave oči na svetu i dugačku tamnu kosu, bila je mršava i štrkljasta za razliku od mene dundaste, i mnogo pametnija od mene - kao starija. Gledala sam u nju ko u Boga, a ona je predložila da se poljubimo filmski, «Sa jezikom!», napomenula je, i ja sam je poslušala. Od tada smo stalno imitirale filmske parove sa malog ekrana i bilo je fantastično. Kad je Nena predložila da uz to dodirujemo jedna drugoj ribice, još više sam uživala, i moje prve prave orgazme vezujem za taj period odrastanja uz nju. Ja nisam tada znala da sam lezbejka, nego mi je sve to bilo normalno, niko me o tome nije informisao i ja sam Nenu prihvatala kao nešto najdivnije što mi se dešava, mada sam takođe imala jaku svest o tome da ne treba time da se hvalimo i pokazujemo javno, nego smo se skrivale u šupi za ugalj u mom dvorištu pravdajući se zauzetošću oko pravljenja kolača od blata i kuvanjem ručka od trave, lišća i cveća iz bašte, što smo sve i uspevale da postignemo, jer je naše druženje bilo kreativno, kompletno i krajnje nadahnjujuće ispunjeno.

Ali Nena je odjednom počela da me izbegava i teško me izneverila jednog dana saopštivši mi da je zaljubljena u svog starijeg brata od ujaka i da ju je on već uveliko zbario. Stavila mi je do znanja da je između nas sve gotovo, i to s mržnjom i s nekim za mene poražavajućim besom, i ja sam ostala zatečena, utučena mala devojčica kojoj ništa nije bilo jasno osim da je barenje nešto najgore i najcrnje na svetu. Tako razočarana i slomljena, na moju sreću, odselila sam se ubrzo, a Nena je postala prošlost.

Kada sam se ne dugo zatim zaljubila u moju tetku koja je od mene starija 7 godina, sa predivnom crnom grivom do dupeta, onako jebežljiva i rasna, bilo mi je još divnije i neuporedivo više sam uživala u zajedničkim petinzima i svršavala ko luda. Ali to se desilo samo desetak puta, pošto je tetka ubrzo našla momka, preselila se kod njega, a posle izvesnog vremena ostala i trudna, a ja sam bila ljubomorna ko pseto i sve vreme sam želela da je to dete moje. Neminovno, u to vreme sam negde i pročitala i uvidela DA SAM LEZBEJKA pošto su mi se dopadale i fascinirale me samo devojčice, a od dečaka sam zazirala. Pored par neutralnih drugara iz odelenja, bili su mi svi nekako dosadni, jadni i gadni. Baš to!

Ali ja više nisam mala devojčica.

SAD SAM LEZBEJKA.

Svesna svojih draži, svog magnetizma i inteligencije, JA SAM LEZBEJKA i to ne krijem. Ja sam jedna od 13 javno deklarisanih lezbejki u našoj zemlji, člankinja sam i pripadnica svih LGBTIQ organizacija, priređujem seminare i predavanja, vodim edukaciju dece i socijalnu pomoć, stratedžik podršku i zaposlenje. Ja sam vlasnica dva lezbokafića i jednog noćnog kluba, organizujem lezbokoncerte i dešavanja - žurke, kulturne manifestacije i kongrese. Ja nisam obična lezbejka, JA SAM OPASNA LEZBEJKA! Zalažem se za legalizaciju homoseksualnih brakova i zajednica, za gay pride i parade, borim se da Vagina uđe u parlament, da Vagina osvoji planetu i preuzme apsolutnu vlast na svim poljima, u svim društvima, na svim nivoima. Ja sam radikalna totalitaristička ekstremistička LEZBEJKA, što ipak ne znači da su moj aktivizam i totalitarizam napadni i opresivni.

JA NISAM AGRESIVNA LEZBEJKA!  ali
JA SAM DYKE!
JA SAM BUCH!
JA SAM BITCH BOŽIJA!
Lezbejka nad lezbejkama! Kučka nad kučkama!

Pitajte druge lezbejke.

Ako nekome smeta što sam lezbejka, neka mi to odmah kaže, nek mi izađe na crtu, nek mi pljune pod prozor.

Lezba se ne postaje, lezba se rađa. Lezbejke su divne žene, i ja nisam najdivnija žena, ali sam najponosnija i najradosnija lezbejka.
I ne znam zašto sam sve ovo ispričala, ali sam morala, verovatno u duhu svojih nacionalnih, etičkih i tradicionalnih vrednosti, u duhu čvrstog kodeksa ponašanja i izražavanja, i nesumnjivog demokratskog liberalnog shvatanja. Istina je divna kad se kaže naglas.

JA SAM LEZBEJKA, i niko mi ništa ne može, nikog ne ugrožavam, nikom ne želim ništa loše, volim žene i sve ljude, i decu, i životinje, i biljke, i seks. JA SAM LEZBEJKA, ponovila sam već 22 puta, pa da nisam nijednom to izrekla, ne bih bila manje lezbejka, kao što ni od sada nisam više lezbejka.

Moja devojka

Moj Luka je čudo.

Ne znam na kog se izmetnuo. Na onu moju kilavu i njenu glupu familiju sigurno nije. Al’ kad se setim sebe u njegovim godinama... pljunuti ja . Života mi... k’o preslikan.

Nego, voli da krade. To me brine. Drpa gde stigne. Brinem brate, otac sam mu. Ajd’ što dekra, nego ga i vataju. Ko guska u maglu. Kako da ne poludim brate? Takav je od malih nogu. U početku je izgledalo bezazleno, naivno, čak i simpatično, ali to je bio vrtić - igračke, čokoladice, žvakice...

Kad je krenuo u školu, nastavilo se. Počeo da dolazi u novim duksevima, patikama, jaknama, sve žako, firme ovoono...  Kao džorao se s ovim, džorao s onim. Kakvo džoranje brate... nisam ja pao s Marsa. Ruku na srce, donosio je i korisne stvari. S nekog gradilišta maznuo bušilicu, s drugog brusilicu... Kaže da dobija kintu na klađenju, a i sam zna da izgaram po kladionicama. Zona, Meridijan... Krv nije voda. Ceni me, oće da pomogne. Jedva natežemo kraj s krajem s njenom bednom platom.

Zvali me u školu, ja odem, a tamo gomila kečeva i neopravdanih... Ima neku beštiju nastavnicu. Priča o disciplinskim merama, isključenju, nastavničkim većima. Razvalio malom Djilasu labrnju jer ga je provociro, a u stvari ovaj mu prethodno maznuo mobilni. Dečja posla... samo neki esemesovi, ememesovi, blututovi, infraredovi... domunđavanje... to u moje vreme nije bilo... a sad? Čak mi poklonio jedan. To me častio srce tatino, još pre dve godine, za rođendan. Ljubi ga taja. Ima stila. Do jaja je brate. Imam i kameru, al ne koristim. Nisam ti ja za te tehnologike.

A onda su mi moroni zazvonili na vrata. Bila frka u školi, a ništa mi nije prijavio. Zakačio se sa sinom savetnika ministra privrede. Politikantska govna. Upali mi na vrata ko mafija. Nisu se ni najavili prethodno. Uvatili nas na legalu usred subote u 10 sati ujutru. Ona moja kilava bila na pijaci. Morao sam da otvorim. Skočio ko oparen. Prvo sam mislio da je murka. Znaš, čovek instiktivno reaguje - ko životinja brate. A ono,  ulickani Simić došo s malim Simićem u pratnji gorile. Da ne poveruješ. Uteruju pravdu. Samo što ne izvade utoku. Moj Luka izašo iz sobe, drkće od straha dete, ne zna gde je. Donese neku podebelu kartije-kajlu, osamnaest karata od 3,5 soma, prvi put sam to video, života mi. Kaže da ga je dobio na opkladi. Pitao sam ga da objasni. Opklada je opklada, volim i ja da se kladim. Luka se kladio da će da izvuče nastavnici cigarete iz džepa a da ova ne primeti. Izvuko je i dobio. Kaže “onda Simke nije hteo da skine lanac, pa sam ga sačeko posle škole, tresnuo ga i uzo mu. Koj se kurac kurči kad je pička.” Došlo mi da ga izljubim tu pred svima, ali sam mu naredio da vrati lanac. Mafija je to brate. Neću se kačim s budalama. Neću frku u rođenoj kući. Dobro što ga nije odma utopio. Počelo dete da mi plače, baš mi ga bilo žao. Da nisam bio onako mamuran od prethodne noći, pokazao bi im ja, svoj trojici. 

Da stvar bude najgora, u taj čas upada u kuću odjednom onaj moj izrod Pera. Otključava vrata i pravo na nas - na mene, malog Simića, velikog Simića i njihovog gorilu. Prolazi pored nas u stilu “dobro jutro... i laku noć” , onako vrckav, mirišljav i našminkan ko neka frajlica. Ne znaš dal je žensko dal muško. Ko zna odakle je stigo. Ja u zemlju da propadnem. Našo kad da dođe kući. Nikad lošiji momenat.   

Obično spavam kad se vrati, pa ga ni ne vidim. A sad... puna kuća, a on ko s Marsa.... Popizdeo sam. Reko sam Simićima “izvinite, neće se ponoviti”, eeej tim budalčinama... Kad su otišli, odvalio sam Luki par šamara reda radi. Roditelj sam bre. Nisam od kamena. Što da se na njega svi stalno žale? A kod Pere sam uleteo u sobu i umlatio ga na mrtvo ime. Možda sam trebao obojicu. Al kako? Nije tehnički izvodljivo. Ona moja se vratila sa pijace i počela da kuka. Ja se vratio u krevet sa najgorom glavoboljom u životu i isčašenim ramenom. Ruke mi sve bile krvave. Valjda je zapamtio kako da se ponaša dok je u mojoj kući. Kod mene nema trtemrte. Dok si moj sin, nećeš da budeš peder! Zajebi!.

Luku smo premestili u drugu školu da se više ne zlopati sa idiotima, da ga spasem loše okoline. On je vrlo samostalan još od malih nogu. Kad ga nema do kasno, majka ga traži po Tašu, Pionircu, na fliperima, poker automatima ili u igraonici. Zaigra se dete i izgubi pojam o vremenu. Ponekad ode na Kališ, ali se uglavnom vrati do ponoći. Ne uzbuđujemo se previše kad ga uveče nema. Te večeri sam već bio u krevetu, kad je zazvonio telefon. Inspektori MUPa: “Vaš mali je kod nas u stanici!” Znaš šta brate, sve mogu da oprostim, ali padanje i privođenje... poziv iz stanice. To me dotuklo. Užas.
“Mamicu mu jebem, zadržite ga slobodno. Nek prespava kod vas da se malo opameti, pa ga sutra dovedite. Ne pada mi na pamet sad da dolazim”, rekao sam im.

Dovedoše ga sutradan dvojica murkana u uniformama. Sve komšije su ih videle. Otvorili mu dosije, proveravaju podatke. Zakazali razgovor u socijalnoj službi. Maloletnička delikvencija. Ma pusti bre... komplikacija za komplikacijom. Zgazio bi ga tu pred njima, al’ kad sam čuo da je sam samcat obio golfa, da je isključio alarm, odvezo ga na drugi kraj grada i izvadio muziku, zadivio sam se. Nisam ni znao da zna da vozi auto. Eeeej bre, pa ja sam se u njegovim godinama igrao klikerima, a on deaktivirao alarm i vozio bez ključa. Stvarno je zmaj. Ko ga tome nauči i gde? Kaže da su ga nagovorili stariji mangupi, a nije hteo nikog da druka. Iz stanice ga doveli izubijanog s podlivom ispod oka. Umlatili ga. Mamicu im pandursku! Otimao se dok su ga privodili, šutirao ih u cevanice, jedva su ga svladali, bacili ga u lisice. Borio se ko lav. A oni s detetom ko s najgorim kriminalcem. Životinje pandurske! Kakvo je to postupanje po službenoj dužnosti? Malo je falilo da ih obojicu nokautiram.  Ajde da sam ga ja svojom rukom, ali oni? Ko im daje za pravo da biju tuđe dete? Otac sam mu, boli me nepravda.

Kad su otišli, dodatno sam ga lešio, za svaki slučaj, da zapamti. Da ne ponovi grešku.

Ovaj moj stariji ima 18 godina, a nikad nije imao problema u školi, a kamoli s murijom. Među najboljima je u gimnaziji. Jedino što je ženskast, pa me zato i nervira. Kaže za sebe da je umetnik. Uh, zgromio bi’ ga! A u mlađeg – Luku, uzdam se da je pravi muškarac. Da se bar jednim sinom dičim kad ne mogu obojicom. Ne sme bre da dozvoli da pada na delu tako mali. Šta će da radi kad poraste? Mora da razmišlja o budućnosti i ugledu. Pa njemu je tek 12 godina. Ajde što puši, što krade, što ne uči... jebeš Đilase i Simiće... Ali ovo s milicijom? Neoprostivo. Zato i mora da bude vaspitan čvrstom rukom. Da bar od njega ispadne  čovek, a ne da se izopači ko ovaj stariji.

Da nisam ležao tol’ko dugo na robiji, sve bi bilo drugačije. Ne bi se oni meni otrgli... a ovako, nema me tri godine, i odma’ – vidi u šta su se pretvorili, mamicu im! Ma za sve je to ONA kriva! Samo rinta po tuđim kućama, a u svojoj ni ne zna šta se događa. Glupača jedna kilava!

Vagina, inkrimisani pojam o kojem se otvoreno ne priča, zapostavljena, zloupotrebljena, zlostavljana i najčešće predstavljena u negativnom kontekstu, u svetu kojim vladaju muški principi, dobila je napokon pažnju koju zavređuje; rehabilitovana je u punom svetlu i postavljena na pijedestal ne samo umetničke scene, već i suštinskih vrednosti života.

Vaginini monolozi

Internacionalni praznik Vaginin dan (V-Day), Beograd je dostojno svetske metropole obeležio kampanjom Dok nasilje ne prestane, u organizaciji regionalnog V-trougla beogradskog Anti-trafiking centra (ATC), sarajevske Fondacije Cure i zagrebačkog Centra za ženske studije. Realizaciju beogradske predstave i kampanju ATC-a podržali su grad Beograd - Agencija za saradnju sa nevladinim organizacijama i evropsku harmonizaciju, Atelje 212, Ministarstvo inostranih poslova Kraljevine Norveške, CARE NWB u Srbiji, kompanije My Brand Doctor, Keprom, LUSH, Minaqua, ICPS, a medijski partneri bili su RTV Studio B, RTV B92, Vodič Trip, Radio 3, časopisi Gracia i Lisa.

V-dan, pokret i zajednicu odlučnu da zaustavi nasilje nad ženama i devojčicama je pre deset godina pokrenula Iv Ensler (Eve Ensler), autorka knjige "Vaginini monolozi" (Vagina Monologues). Ovogodišnji jubilej u Beogradu obeležila je kampanja ATC-a za borbu protiv nasilja nad ženama i decom, kao i predstava u režiji Anje Suše . "Vaginine monologe" su pred prepunom salom Ateljea 212, 29. marta izvele umetnice i javne ličnosti koje su zdušno podržale borbu za žensku ravnopravnost u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu.

Uoči početka predstave, publiku je na proscenijumu dočekao nepregledan niz ženske obuće svih boja, oblika i veličina, kao metafora anatomske različitosti i raznorodnosti ženskog polnog organa, vaginine upotrebne vrednosti u različitim prilikama, vremenima i situacijama, ali i njene neophodnosti. Izvođačice su na scenu izašle bose i uoči nastupa, izabirale par obuće koji im najviše odgovara. Pogodak u metu! Performans u performansu!

U predstavu nas je uveo naizmenični plesni nastup Dalije Aćin i Ane Ignjatović «Peep Sorrow», kojim su dočarale dihotomnu prirodu vagine - njenu suptilnu, pitomu, povredivu stranu, naspram divlje, neobuzdane neuništivosti. Zatim su se za stalkom za note kao za govornicom, sa različitim pričama, monolozima, smenjivale naše briljantne umetnice. Kao najbolje aktivistkinje i predstavnice rodnog diskursa, stale su u odbranu svih žena na planeti i zaštitu sopstvene/njihove/naše seksualnosti kao osnovnog prava i slobode da svojim telom raspolažemo kako mi odlučimo, a ne kako određuju drugi.

Intimistička proza kroz prizmu sopstvene vagine je koliko dirljiva, toliko i duhovita.. Sudbine su razne, a teme nepresušne. Scenom je dominirala Vagina s velikim «V». Svaka performerka bila je posebna i ubedljiva u predstavljanju te dominacije i sve su dobile buran aplauz.

Doajenke Vagininih monologa su Mirjana Karanović, Cvijeta Mesić, Ana Sofrenović, Mirjana Bobić Mojsilović, Luna Lu i Duška Jovanić iz Beograda, kao i harizmatične gošće iz regiona  Sanja Vejnović i Maja Posavec iz Zagreba, i Nensi Abel Saki iz Sarajeva. Praznik za oči, dušu i sve vagine.

Multimedijalnost izvedbe pečatirana je snažnom porukom video rada Milice Tomić «Ja sam Milica Tomić», koji razbija nametnute okvire ličnog i kolektivističkog. Rane koje se otvaraju na njenom telu svaki put kad izgovori svoje ime i nacionalnost na drugom jeziku, pokazuju da kod svih žena na svetu, osim vagine, postoji još mnogo toga zajedničkog – pretrpljena patnja, stradanje, žrtva, zlostavljanje, gubitak, stid... Zajednička je i rešenost da se afirmiše žensko pitanje i tako izleče ili bar ublaže ožiljci od patnji. Ponosan stav i nepromenljiv izraz lica, s telom koje krvari, hrabri i uliva nadu.

Anja Djorđević je izvedbom dela triptiha «Oglasi», komponovanog za pozorišni komad «Opera je ženskog roda», svojim glasom razoružala i poslednje skeptično, zaključano srce u sali Ateljea 212.

Predstava u čast Vagine upotpunjena je radovima velikih umetnica, koji su se smenjiivali na video bimu između monologa. Fotografije, slike, crteži i instalacije Marine Abramović, Sindi Šerman, Trejsi Emin, Luiz Buržoa, Tanje Ostojić, Fride Kalo i drugih, uputile su jake i otrežnjujuće poruke publici. U brzini kojom su se smenjivali, neki od tih radova delovali su kao cvetne latice s trešnjinog drveta razvejane po vrtu prolećnim lahorom, a drugi su kao udarci vojničkom čizmom u stomak, oduzimali dah i bacali u nokdaun.

Sinergičkom snagom svog postojanja i osobenosti, Njeno Visočanstvo Vagina – ogoljena ženska priroda, iz ženske pozicije, u ženskoj organizaciji, naraciji i izvedbi, potvrđuje sopstveni značaj, s aspekta koji nas uvodi u mnogo bolji, miroljubiviji i osećajniji svet. Prostor protkan istovremeno i potresnim i duhovitim ispovestima, suzama i smehom, patnjom i lepotom. Vagina simbolizuje žensku dušu, psihologiju, energiju i stvaralaštvo. Vagina je progovorila univerzalnim jezikom.
 

U odbranu vagine

Ako u našem bližem i daljem okruženju postoje žene, bake, devojčice nad kojima je  izvršeno nasilje - fizičko, socijalno, porodično, ekonomsko ili psihološko, dužne smo da na to ukažemo, da se solidarišemo, borimo i ne posustajemo. Dužne smo i da sprečimo novo nasilje i da lečimo ožiljke na duši zlostavljanih.

Antitrafiking centar, u svojoj viziji Vagine, jasno zahteva promenu položaja žene u društvu i poručuje nam da će, kada prestane nasilje nad ženama i devojkama, biti dopušteno:
- da se rode u Kini, Indiji i Koreji
- da plivaju u Iranu
- da sigurno spavaju u svojim domovima u Americi, Evropi i Aziji
- da jedu sladoled u Avganistanu
- da sačuvaju svoje klitorise u Africi i Aziji
- da nose farmerke u Italiji
- da glasaju u Kuvajtu
- da noću šetaju parkovima u Americi
- da otvoreno flertuju u Jordanu
- da budu sigurne na zabavama u univerzitetskim kampovima
- da se igraju (igračkama) i ne budu prodate kao igračke u Aziji, Americi i Evropi
- da voze automobile u Saudijskoj Arabiji
- da nose pantalone u Svazilendu
- da slobodno pešače kući vraćajući se s posla u Huarezu
- da uživaju u seksu
- da slave svoje želje
- da vole svoja tela
- da upravljaju svetom

Vizija Kosmogine, podrazumeva i:

1. da Skupština Srbije donese Zakon o zaštiti lika i dela Njenog Veličanstva Vagine

2. da u crkvenim kalendarima 14. februar (ili 8. mart) bude označen crvenim slovom kao Dan Svete Pičke ili Picindan

3. da prolećni mesec u kojem se obeležava međunarodni praznik 8. mart - Dan žena, bude nazvan MARTA, kao jedini mesec ženskog roda u godini

4. da sledeći Vaginini monolozi budu organizovani na Marakani, uz vatromet i prisustvo predstavnika vlasti.

p.s.

Izveštavam one koji nisu bili na koktelu posle predstave u foajeu Ateljea, da je wiskey tekao potocima i demantujem glasine zlonamernih muških izvora da «fine žene ne piju,  ne znaju da piju, ne podnose alkohol i padaju posle dve čašice».   

Izveštačica sa lica mesta i autorka fotografija

Kosmogina

Moja velika akcija osnivanja raznih saveza, klubova, društava, NGOova, fondacija, političkih stranaka, partija, sekti, građanskih asocijacija i humanitarnih institucija je u punom zamahu, jer je to sad vrlo u modi, a Net trpi svašta.

To mi okupira većinu vremena pa se nikad ne osećam beskorisnom, a raznorazne funkcije, ma kakve bile, doprinose divnom subjektivnom osećaju značajnosti, često i neophodnosti, a još češće nezamenljivosti. Od funkcija glava ne boli, a baška što se nikad ne zna koliko para može iz svega toga proisteći.

Ljudi se očas (pro)nađu negde, inkorporiraju se, udruže, prihvate te prvo kao istomišljenika, brata po ideji, blizanca po stavu, a potom i kao lidera, gurua, pa i božijeg glasnika i poslanika. Ljudi su skloni poistovećivanju, hoće da se zajedno bore za iste ideale, da su u istoj struji, da promovišu zajedničku istinu i uverenja. Forsiraju istu emociju, čvrste principe i odmah vide šansu za povezivanjem, agitacijom, konsolidacijom, zajedničkim zalaganjem i ulaganjem u više ciljeve, i očas se neka kinta tu nakupi, pa makar to bilo dovoljno samo za bedževe, nalepnice, blokčiće, po koji plakat i izlazak u medije.

A počesto se desi da nešto iz zajedničke kase pretekne i u moj džep, pa ruku na srce, eto još jednog razloga i potrebe
za novim društvom miomantiaša, miopatičara, hiropraktičara, dokoličara, agorafobičara ili stroboskopičara...
za novom sigurnom kućom – nezbrinutih bubašvaba i prestrašenih pacova, napaćene pernate živine i gladnih goluba preletača...
za novim bratstvom – bekrija, zanatlija, dementnih intelektualaca, bivših sportista alkoholičara, prirodno ćelavih, neprirodno maljavih, prerano impotentnih, preterano indoletnih...
za novim klanom – agresivnih džeparoša, promuklih pevača, obogaljenih navijača, povampirenih udbaša, nakurčenih dizelaša i kojekakvih budalaša...
ili bar za novim fan klubom obožavatelja Šake Polumente, Nedeljka Bilkića, Ive Robića etc...
– da ne dužim priču, koga interesuje popis svih mojih dobrotvornih i zlotvornih društava, ustanova, klanova, agencija i klubova, nek mi se obrati naknadno! Dostavljam uz garanciju da će za svakog da se nađe ono pravo.

Kakogod-da-bilo, nedavno sam, posle dužeg premišljanja, osnovala Društvo kamenih faca - DKF. Dosadilo mi je da se baš svaki put kad osnujem neku asocijaciju, ljudi javljaju u tolikom broju, odmah plaćaju članarinu, zovu telefonom, pitaju gluposti, traže žiro račune, nameću se, dave, pričaju svoje tužne životne priče, pa sam poželela da osnujem društvo u koje niko neće da se učlani, da ne moram više da se bakćem sa tolikom administracijom, transferima novca, žiro računima, pibovima, pinovima i pedeve-ima, da smanjim frekventnost i polako sve pare postojećih društava i organizacija prebacim u novoosnovano osiguravajuće društvo DDOR Kamene face - DKF, čiji sam jedini član i funkcionerka.

Ne vredi više tolikog truda, osilili se ljudi, hoće da se sastaju, vole uživo da pretresaju teme i dileme, forumi im nisu dovoljni, raspituju se za prostorije, adresu, moj broj lične karte i druge podatke... Ne znam više ni šta sam kome rekla, ni šta kome obećala, ni koga na koju adresu poslala. Mnogo sam se pogubila u birokratskoj šumi popisa i propisa. Javljam se na 28 mobilnih telefona, menjam glas, svaki put se drugačije predstavljam, kao sekretarica, čistačica, koordinatorka, mangulatorka,  član upravnog odbora, vd direktora... poludela sam načisto, oću da puknem, ne vrede mi organajzeri, noutbukovi, akauntovi, ni provajderi. Zakuvalo se načisto. Postalo gusto.

I osnujem ja tako DKF, donesem statut, izglasam pravilnik, sprovedem mere, zaštitim autorska prava, obezbedim legitimitet, zauzmem se za dignitet, verodostojnost, originalnost i zakonsku regulativu... kad ono... ne lezi vraže!
Navalili ljudi sa svih strana.
Hoće da budu kamene face.

Greše svi oni koji misle da je to restruktuirana omladinska društvena igra popularna 90-ih kad igrači sede u krugu stola, zavrte položenu flašu, pa na kog pokaže grlić boce, taj silazi pod sto i ispod stolnjaka oralno zadovoljava prisutnog po svom izboru, koji ne sme ni jednim jedinim izrazom na licu da pokaže koliko mu to prija ili ne. Moraš da ostaneš lica kamenoga dok ti neko po međunožju gmiže, dok ti fafa, bali i liže. Najgore je kad te neko iz ko zna kojih pobuda zgrabi zubima za jaja, a ti ne smeš ni da trepneš ni da bekneš, jer ćeš momentalno pod sto, na njegovo mesto. Taj klub sam odavno ugasila mada je donosio enorman profit, ali kad sam shvatila da grlić boce nikad ne upire na mene, baš kao ni u ruletu što nemam sreće, dosadilo mi. Nije teško bilo biti skamenjena faca, ali šta su mi dole ispod stolnjaka radili paceri i antitalenti bolje ni da ne pričam, krajnje destimulativno, bruka jedna. Povukla sam se iz opticaja i stvar prepustila mojim menadžerima, ali se ipostavilo da oni ne razmišljaju mnogo o parama, već se uglavnom grebu za pušenje, što je krajnje neprofesionalno za takvu funkciju, pa sam prekinula lanac klubova, jer ima i boljih vidova obrtanja flaše, pardon - kapitala.

U mom DKFu su mnogo zajebanija pravila. Kad jednom postaneš kamena faca i učlaniš se, nema predomišljanja i nema ispisivanja. Potpisuješ da ti je faca kamena do groba, da na njoj nema mimike, nema osmeha, nema grimasa, mrštenja, niti ikakvih emotivnih refleksija i reakcija, nema kijanja i kašljanja, nema suza, niti radosti. Faca ti ostaje nepromenjena u svim prilikama i situacijama.

Kad si sam i kad nisi i bilo gde da si i bilo s kim da si i bilo kad da si, kamena faca je tvoja trajna dužnost i obaveza. Kad ti komarac sleti na čelo i sisa ti krv, kamena si faca. Kad ti otac umre, kamena si faca. Kad umireš od zloćudne bolesti, kamena si faca. Kad umireš od gadosti, kamena si faca. Kad te napusti ljubav, kamena si faca. Kad te načepe u autobusu, kad te pretuku silosi na ulici, kad ti otmu novčanik, kad ti sruše kuću, kad ti ubiju decu, kad ti zariju nož u leđa, kad ti stave muda u procep, kad te bace na robiju, kad te hrane govnima, kad ti klještima čupaju nokte na nogama, kad ti vrelim žigom prže kožu na leđima, kad te maltretiraju, kad te sabotiraju, kad te karaju protiv tvoje volje, kad te obmanjuju, lažu, mažu i cede ko krpu, kad te tretiraju ko morona, sole ti pamet, teraju na izbore i zavijaju u crno... kamena si faca.

Kad si na svadbi i u kafani, kamena si faca. Kad diplomiraš, kad ti se rodi dete, kad postaneš tetka, dobiješ neočekivano unapređenje ili nasledstvo iz daleka, kad dobiješ milionče na lutriji, kad ti Cigani sviraju na uvce, kad gledaš gluposti preko youtube-a, kad pratiš blogove, kad te zaprosi najveća ljubav u tvom životu – kamena si faca. Jednom postao, zauvek ostao. Kamena faca je strašno teško biti. Zato niko ne sme, niko neće i niko ne želi. Osim mene... i ponekog zabludelog očajnika.

I kako onda ja zarađujem na konto svega toga?

Prilikom učlanjenja i potpisivanja ugovora, od predsednice (mene) odmah dobijaš na ruke 2.000 evra u kešu, kao poklon-podršku. Ali, pre toga malo bolje pročitaj statutna pravila... ne do ti Bog da se još koji put razveseliš ili rastužiš. Samo se osmehni ili namršti, pa ćeš videti kako pljušte kazneni penali i obeštećenja koje osiguravajuće društvo DKF od tebe naplaćuje, u slučaju ne daj Bože nekakve grimase, čak ni u snu... Moji agenti te uvek budno prate ko CIA, vade aparat i uslikaju te, čak i kad iz kuće izađeš na sunce i zažmirkaš od jake svetlosti. Svi tvoji organi su za života zaveštani i donirani DKFu, i onda lagano ostaješ: bez jednog bubrega, bez jetre, bez kose, zuba, očiju, delova mozga, jajnih ćelija, kostiju, bez drugog bubrega, kože i krvi... a do smrti ima još mnoogo mnoogo... a malo malo, licem ti prodje bolni grč, dok ležiš u mojoj klinici, kad analgetici popuste, sevne blic, a ti se pitaš zašto ti je sve to trebalo, zbog tričavih dva soma jurića, i opet seva blic, a nisu paparaci.

Do daljnjeg sam mirna. Kamena faca - srca kamenoga. DKF je zakon! Glasajte za DKF i ništa vam se ružno ne može dogoditi, baš kao ni lepo! Mir i spokoj vladaju u ovim sferama, i totalna harmonija – bestežinsko stanje. Tu je sve čisto i jasno, pravno i zakonski regulisano, i ide ko podmazano.

Doduše, ima još nekih prisajedinjenih članova, vrlo uvaženih i poštovanih, ali to su samo počasni članovi, jer su već odavno mrtvi i posthumno su registrovani. U DKFu nema razlike između živih i mrtvih, jer su svi besmrtni - besmrtniji od kamena. Preživljava se već nekako, sa ovim naivnima što se učlanjuju pošto poto – ko grlom u jagode. Sirotanovići.

Ali ovo nije nikakva reklamna, a još manje politička kampanja!

Ne navlači se! Duša nema cenu! Mi smo jedno veoma seriozno društvo koje se striktno drži normativa i pravila, a za emocije ne daje ni pišljivog boba.

Prošle godine, doneo mi prijatelj iz daleka na poklon malu Mangulicu.

Topla, vlažna njuškica, klempave uši, okrugle okice, živahni ćubasti repić, četiri elegantna papka, kovrdžava dlaka mekana ko svila, blistavija od  krzna polarne lisice. Umiljata ko mače, privržena ko kuče, brža od zeca, pametnija od delfina, okretnija od smuka, gladnija od vuka, otmenija od rode.

Njuška okolo radoznalo, umiljava se, frkće od zadovoljstva, gleda me zaljubljeno s odobravanjem i samo bi da se češka. Laka za održavanje, samostalna, pedantna, kaki i piški isključivo u kupatilu, videla od mene, odmah se odomaćila, sve skontala i pokapirala, ne moraš da joj crtaš i objašnjavaš, sve razume na svim jezicima, oseća, telepatiše.

Očarana tim nesvakidašnjim stvorom, posle nekoliko dana, zavolim je, prihvatim, usvojim i počnemo partnerski da živimo zajedno, u dvoje, ja i moja mala  Mangulica, umiljata, šarmantna, nezahtevna, nenaporna i što je najvažnije – poslušna.

Svi su otkinuli na moju Mangulicu. Retka zverka! Čudo prirode! Plemenita sorta! Ugrožena vrsta! Ama atrakcija prava, nema zbora. Mnogi su bili ljubomorni, a to čak nisu ni skrivali. Što oni ljubomorniji, to ja ponosnija. Počela sam opasno da se šepurim, da se hvalim, da s visine gledam na sve kućne ljubimce: rasne pse u parku, ptice u kavezima, ribice i kornjače u akvarijumima, mačke na krovu... Niko nema takvog ljubimca. Samo ja!   

Kupila sam povodac od zlata, pravila joj kemp frizure, podvrgla je kozmetičkom tretmanu, pedikiru, solarijumu i frenč-manikiru, sašila joj moderne krpice, banjala je Diorovim kupkama, ukrasila je mašnicom i skupim pirsom u nosu, đinđuvama oko vrata, bacila je na organik dijetu, na razne kurseve i tretmane, i sve ostalo po redu šta je u trendu. Privlačila je pažnju, mirisala na skupe parfeme, vodala sam je svuda sa sobom, na izložbe, u pozorište, koncerte i žurke. Poslušno je cupkala za mnom, gledala me ko u Boga, bila moj najbolji drug, moj ergonomski jastuk i moje mekano ćebence, moj otirač za noge i moja kućna pomoćnica, živi risajkler za smeće, ekološki i psihološki bum, savršeno univerzalno biće, najbolja genetska konfiguracija. Svi su gledali u nju, prilazili, tepali joj, gladili joj podvaljak, tapšali stomačić, češkali iza uha, a ja sam bila preponosna na moju malu Mangulicu, a često i arogantna. Prvi put u životu sam bila glavna.

Zaštitila sam novi brend, osigurala njen život najskupljim premijama, osnovala Društvo za zaštitu Mangulica, Odbor za promociju retkih vrsta, Mauzolej za njene posmrtne ostatke, Banku sperme za njene buduće potomke, Fondaciju za zaštitu prava, Agenciju za umetnički angažman i preskupo dnevno iznajmljivanje, još par nekih endžioova i par veterinarskih stanica, sve u sklopu dobrih i časnih namera. Dotle je išla moja ljubav, i moja žrtva, i ne mala investicija.  

Mangulica je rasla ko iz vode i blistala sve više, kao zvezda na horizontu, kao munja u oblaku, kao svetionik na pučini, a i ja sa njom. Apetit joj je rastao, kilaža se ustostručila, gabarit se uvećavao, pamet nagomilavala, prohtevi porasli, ponašanje joj se promenilo. Nije ni čudo, posle tolikog ulaganja, posle tolikih kurseva i tretmana, posle toliko stečenog znanja i blagostanja kojim sam je zasipala, počela je da me kopira. Moja Mangulica se potrudila da postane Kosmogina, a ja to čak nisam ni primetila.   

Neosetno smo zamenile uloge.

Svi su pričali o njoj, zvali je svuda, postala je glavna zvezda i svi su se o nju otimali, a mene su tretirali tek kao njenu poslužiteljku, ubogu razvodnicu i izvršiteljku njene volje.

Počela je da zanoveta i izvoljeva, da jede samo po elitnim kafanama, da obesno izbegava zakazane aranžmane, da preskače fitness program, da zabušava i zajebava. Počela je da oponira, da me iritira i minira, da se ponaša ko svinja, da me vređa, da me omalovažava, da me kinji i zlostavlja. Moja mala dobra Mangulica, moja jedina ljubimica, preokrenula se i izmetnula, i postala je Kosmogina.

Oblači moje haljine, jede iz mog tanjira, koristi moju četkicu za zube bez pardona, moje gaće i čarape, gađa me papučama, piša mi namerno u krilo, šeta me na zlatnom povocu. Služim joj ko jastuk, otirač za noge, grejem joj postelju svojim telom, masiram joj papke dok mi ne utrnu ruke, spavam pod njenim krevetom i za sve moram da je pitam. Skinula je sve moje fore, kopira moj imidž, falsifikuje moje potpise, oponaša moj glas, otela mi sve pare, predstavlja se mojim imenom, počela je da piše tajno, što nisam ni slutila, da objavljuje pod mojim imenom, da se služi mojim nick-ovima, da me bruka na forumima, da otvara blogove i od njih pravi brloge, lažno se predstavlja kao ja. Toliko je dobra u tome, uostalom kao i u svemu što radi, ne samo što je i moje rođene roditelje prevarila da je ja, nego čak izlazi s mojim frajerima i ribama, fuksa najgora.

Ukrala mi identitet, obezvrednila mi logiku, oskrnavila mi trud, navukla me na sprud.

Nemam reči za sve što me snašlo.

Ne znam kako da joj doskočim, kako da joj doakam, kako da se spasem od tog monstruma. To više nije dobra mala Mangulica, to je moja noćna mora, moj lični Sotona, moja utvara, moj nakazni lik u ogledalu, najgora projekcija moje ličnosti i najbolja karikatura, moj kakofonični preludijum rekvijema, sopstvena kašika popijenog otrova. Robujem tom zlotvoru, nemoćna da uradim nešto suvislo, dok mi pije krv i hrani me govnima, dok mi govori Kosmogina mila gde su ti sad krila, razara mi dušu u sitne komadiće, truni mi ego, krnji ugled i unižava do nepojmljivost, kalja sve što je za mene sveto, tretira me ko pseto.

Ne mogu joj ništa, kad sam sve, baš sve učinila kako bih je zaštitila, kako bih je protežirala, afirmisala i obezbedila. Sve ide u njenu korist, na moju štetu. Eto, tako mi vraća. Kučka svinjarska nezahvalna! To mi je hvala za sve što sam za nju učinila. To mi je nagrada. Ona je i dalje carica-gospodarica, a ja sve više Kosmongulica. Na kraju će ona biti NJKV Mangulica, a ja obična prasica. Zamena pojmova i poimanja, zamena aIDijeva, zamena umova, teza i veza - pravi svinjac.

Ljudi učinite nešto! Molim vas i preklinjem. Što samo blenete? Oćete me i vi sjebete? Izglasajte Mangulicin DISNOTOR, odmah! sad! na licu mesta! ovde! Spasavajte! Samo sprovođenjem Disnotora možemo da joj stanemo na rep, kad je pošaljemo na onaj svet. Spasite me ove manguličke manipulacije. Ako u Parlamentu izglasamo Disnotor, svi ćemo od toga imati istinske koristi. Ja dobijam samu sebe ponovo, a vi mnoge nove pričice i zdrav holesterol u krmenadlama, slaninici i kobajama. Ajd samo brzo da ne primeti, inače sam nadrljala. Jao ček, evo je, ulazi na vrata.
Panika me vat-t-t-ta

(Photo designed by Rass)

Iza prvog ćoška, usred večeri rane nabasah na Pamelu, mog omiljenog gradskog anđela. Svaki put kad je vidim obradujem se neizmerno. Nedavno sam o njoj pisala i objavili na nekim webovima, a nisam stigla ni da joj to kažem.

Poklonila sam joj pre izvesnog vremena periku ne bih li je usrećila, ali to nije bilo dovoljno da bi me iz prve prepoznala. Čvrsto sam je stisla u zagrljaj i počela da cvrčim, da je obasipam komplimentima, kako je zanosna i fina, da joj žvalavim obraz: – Jao što si slatka, što si lepa, Pamela, Pamela, mnoga si srca zanela - al' ona jauknu i odmače se od mene. Uz bolnu grimasu pokazuje lice, napukle brazde skorene krvi iznad i ispod oka, pečatirane nečijom pesnicom. Dan, dva staro. Opet su je u prolazu iznabadali neki skotovi. Hvata se i za povređeno rame, i kaže mi plačljivim tonom:

- Opet me tukli. Stalno me biju.

- Ma ko te bije draga? Šta se to desilo? – preokrenula mi se euforija u brižnost momentalno.

 
Unezvereno šeta očima kao da traži subjekat na koji bi svalila krivicu i ugledavši dve sumnjive spodobe, pokazuje preko puta ulice: – Eno oni tamo. Tukli me. Ovde i tu. Vidi! Tu, tu i tu! Sve me tukli, pa me tukli, sve sve joooj!

 
Okrenem se i ugledam dve pandurske uniforme 50ak metara od nas. Pandur i  pandurka, zaokupljeni zen-filozofskim dijalogom, šetaju neutralno, laganica, za divno čudo nikog ne diraju, u svom filmu. Ne bi se reklo da su ikoga do tad mlatili jer ne obraćaju pažnju ni na šta i ni na koga, a najmanje na nas dve. Zamakoše iza ćoška.

 
Pamela smrdi na lepak. Projektuje frku u glavi. Flash-backuje batine i udarce. Užas je njena furka. Tukli je jesu, ali nisu ovi panduri, i nisu danas. Možda juče. Možda je ranije popila salvu batina od njih i zna da treba da ih se kloni, ali ono dvoje što prođoše sigurno nemaju veze s tim.

 
Pamela je muško, al ne miri se s time. Pamela je Ciganka i ponosi se time. Vrcka svojim koščatim dupetom po celom gradu i izaziva pažnju. Fura veštačke sise, nagurava krpe u prevelike bruseve, ističe deholte i šminka se napadno. Odvažno klacka na previsokim rasklimatanim štiklama bez flekica pokupljenim iz kontejnera. Mašta o tome da postane estradna zvezda, da je svi vole i da joj se dive. I duva lepak.

Oduvek je htela da ima dugu plavu kosu i dobila je. Ali dobila je i mnogo toga što nije htela. Batina ko pleve. Nju mlate najveći slabići i najveće pičkice. Ostrašćeni navijački bum-trasovi i ultra-forsovi, skinhedsi, reperi, pankeri, dizelaši, frustrirani studenti, nakurčeni osmaci iz osnovne škole, pijani matorci kojima se više ne diže, došljaci iz provincije, crvenokošci, belci, crnci i Cigani... Svi je tuku. Razvale joj pesnicom vilicu u prolazu, onako, rekreativno. Uvale joj nogu u bulju, onako sportski, kao da šutiraju konzervu. Smeta im njena perika i odeća. Smeta im njena boja kože i njena sloboda. Misle da je nepristojna, a ja ne znam kako sloboda može da bude nepristojna ako nikog drugog ne ugrožava. Smeta im što je lepša, bolja i zadovoljnija sobom od svih njih. Nekad je zaskoče s leđa i gaze u grupi. Hoće da je čuju kako vrišti, a ona ćuti. Gotivno im je kad je udruženo, složno batinaju. Dok ona nikog ne dira i nikog ne mrzi, već samo paradira bezazleno i čeka da je pozovu u Grand Šou i Grand Paradu, da je neko primeti i da joj šansu...

 
Ako priupita za neku kintu, Pamela to radi stidljivo, šarmantno – nikom ne dosađuje, nikog ne gnjavi. Deca joj se smeju, žene se užasavaju, devojke je ismevaju, kučići na nju laju, a muškarci je mlate. Da je nauče pameti. Da je bolje prevaspitaju. Dobro, ne mlate je uvek, nekad je gađaju kamenjem. A nekad je samo psuju i vređaju. I to varira od raznih okolnosti - koje je doba dana, doba noći, kakvi su vremenski uslovi i politička situacija. Pamela na sve to odmahuje svojom bujnom veštačkom kosom, osmehuje se dečijim osmehom, sve podnosi stoički, ali duva lepak.

 
Kad dune lepak, ona se odmah nađe na TV Pink kao gošća udarne emisije. Dok joj deholte otkriva bujno silikonsko poprsje, smeška se blistavim ispoliranim osmehom, prekrivena šljokicama i cirkonima, u Versačeovoj dugoj haljini, i počinje da peva umilno dok su oči miliona uprte u nju s divljenjem: - Zavela me, zavela, ta Ciganka plava, opija ko vino, ljubi boli glava.... I svi joj tapšu i svi je vole.

Nekad joj se u tom magnovenju učini da oseća magnetnu toplinu iz očiju onoga kog bi rado u svom srcu zaključala i svojom ljubavi nazvala, krene prema njemu raširenih ruku i toplo mu se osmehuje... a onda popije batine.

 
- Sela sam u auto, zvao me da me ženi... reko da mi kupi zlatan prsten, puno perika i haljina. Ja 'tela ljubav... a onda, onda... njih dvojica... u šumu me odveli.. daleko negde, svu me pocepali... – i hoće da zaplače, a ne može, samo mrda nemušto ustima zadebljalim od hemije.

Odjednom, njenu muku nadglušuje buka nadolazećeg neidentifikovanog svemirskog objekta. Pristiže space shuttle, obasjava nas zaslepljujuća svetlost i zahvata nas uraganska  turbulencija koja preti da nas usisa. Pameli se odjednom razvedrava lice jer kapira da su po nju stigli delegati TV Pink i holivudski agenti. U transu, na brzaka coki me u obraz umesto pozdrava, zamahnu plavom grivom, uđe u shuttle i nesta vrtoglavom brzinom put svemira. Oteli su je, Bogu hvala. Spasli su je. Spasli je od batina.

- Pamela, Pamela, srce si moje odnela... – mrmljam disonantno, dok ne pređe u jecaj.

 
Dete moje drago. Moj nedužno stradali anđele. I šta ću sad bez tebe ovde? Zar ne znaš koliko je ovaj grad ružniji i prljaviji bez tebe, tvoje slobode i tvoje lepote.

KO JE TA KOSMOGINA I  ŠTA ONA ZAPRAVO HOĆE?

Dobro došli u moje gaćice!

Ovaj blog nastaje u mojim gaćama i iz njih leti direktno do tebe, u spontanom nizu reči i slika koje mi prave veliku gužvu i zastoj u saobraćaju, pa moraju biti nekud izmeštene i uskladištene. Ovaj vid rasterećenja prezakrčenih saobraćajnica u mojim gaćama, učinio mi se dobrim načinom da regulišem protok misli i vazduha, da se oslobodim te stihije i kolapsa, pronađem novo mesto za stare sadržaje, ali i nove pustim u promet.

Kad bi samo znali čega tu sve nemaa...
Ovde podeljeno vladaju u savršenom neskladu red i haos, umnost i bezumlje, suze i smeh, letargija i euforija. To je carstvo časnih i nečastivih namera, sile dobra u stalnom sukobu sa zlom, izukrštani svetlost i tama koje se prelamaju u duginim bojama, intimni mikrokosmos ostvarenih i neostvarenih ideja, očekivanja i težnji, dobrih i loših namera, mračnih želja i strasti, realizovanih i nedostižnih ciljeva, sumanutih opservacija i zaključaka. Moje gaće su večito ratno žarište, gde manipulativni Intelekt i nevina Duša izvode beskrajno simultano nadmetanje u pronalaženju nepresušnih gejzira i smisaonih generatora. Tu se svaki dan izvrši bar jedna nuklearna proba, bar jedna lična osuda i pohvala, padne bar jedna javna giljotina uz poplavu krvi do kolena, a samo par metara dalje u toku su lutkarska predstava, parada klovnova, luna-park s kućom strave i kućom iskrivljenih ogledala, izložba eteričnih balona i modna revija kloniranih majmuna na šarenim tezgama s kiselim šećerlemama.

S obzirom da u moje gaće nekontrolisano upadaju i stalno iz njih ispadaju razni ljudi, događaji i priče, za početak, izvadiću iz tajnog pregratka najskrivenije fioke, nešto što mi se čini značajnim, da bi stvari postale bar malo jasnije.

Nekada davno, daleke 1900ineke godine, jedan genijalni evropski režiser je snimio (nego kakav nego) genijalan film s jednom scenom. U tom filmu postoji neverovatno veliki broj sjajnih scena, i ceo taj film je predivan, apsolutno remek delo filmske umetnosti – odgovorno tvrdim, ali u ovom času skrećem pažnju baš na ovu scenu.

Dečak i devojčica, brat i sestra, koračaju u pogrebnoj povorci iza odra njihovog voljenog, iznenada preminulog oca. Dečak je par godina stariji od devojčice, ima 10 ili 11 godina. Oni su dovoljno mali da ne shvataju život, ali ipak opterećeni surovom zbiljom i budućom neizvesnošću, dovoljno odrasli da prepoznaju patnju, suočeni sa smrću, hodaju skrušeno u tužnoj povorci jedno pored drugog. Oko njih svi plaču skrhani bolom usled neočekivanog gubitka hranitelja i glave kuće, pa i njih dvoje neveselih, oborenih glava, u klackavom ritmu poslednjeg ispraćaja najdražeg roditelja, posle čega, zna se, nikada ništa više neće biti isto. U raskošnom, aristokratskom sprovodu, koji nagoveštava početak novog, drugačijeg i mnogo lošijeg života, dečak počinje tiho da izgovara, prvo sramežljivo, a posle sve smelije i vragolastije, ali tako tiho da ga niko osim sestre ne čuje:

- Kurac, pička, dupe, sisa... kurac, pička, dupe, sisa... kurac, pička, dupe, sisa....

Na to sestrici oči bljesnu, saučesnički ga pogleda i nasmeši se.

Tu me je puklo. U toj sceni, u toj situaciji, u tom dečaku, u tim rečima – umrla sam i rodila se ponovo.

Ako je iko ikada doživeo prosvetljenje na nekoj sceni, u nekom filmu – to sam bila ja, na toj sceni. Neočekivano se desilo nešto čudno i predivno. Nestala sam potpuno, prestala da postojim i celo moje dotadašnje biće bilo je izbrisano u trenutku kao gumicom, kao tipkom delete, a kad sam došla k sebi... to više nije bila ona stara ličnost na koju sam navikla. To je bio neko sasvim drugi, čini mi se bolji, osećajniji, pametniji i nesumnjivo hrabriji.  

Tako je postala Kosmogina. To je još uvek Kosmogina. Taj dečak koji mrmlja tiho kroz zube, prkoseci životu i sudbini i nemoći :

PIČKA, KURAC, DUPE, SISA...

DUPE

KURAC

PIČKA

SISA

 
to sam ja.

I to je moja istina.

Prvo pitanje glasi:

Ko želi da bude isto ovo što sam ja?

Ko želi, nek pređe odmah ovde u moje gaćice i zauzme mesto. Ko ne želi, nek se izmakne. Zavirivanje je poželjno, voajerisanje još poželjnije, a direktni upad super preporučljiv. U mojim gaćicama ima mesta za sve i svakog i ni malo nije dosadno. Kurs letenja dajem besplatno tako da se lako savlađuju sve distance, a za one koji vole da se valjaju u blatu i bauljaju u mraku, nekad je pretoplo i pre-sklisko, pa obazrivo hodaj da se ne razbiješ.   

Drugo pitanje glasi:

Koji je to veliki film, i koji je režiser u pitanju?

Ko ne zna, siromašan je.

Ko sazna, pogleda i potrudi se da nešto shvati – ima nade za njega.

Ko ostane, družićemo se.

Ko bi da se jebe a da mu ne uđe, nek ostane slobodno. Moj seks ne podrazumeva stereotipne radnje i manipulacije, a sve se ionako odvija sa pristojne udaljenosti. It's completely safe!

Imam dobru volju da otpočnem ozbiljnu seksološku edukaciju i terapiju. Ovoj naciji je to preko potrebno.Treba krenuti od osnovnih postulata, bez intelektualnih ograda i jezičkih barijera. Pička i kurac su pojmovi koje treba otrgnuti iz psovki i uličnog žargona, promovisati ih u najboljem smislu, vratiti ih u književni jezik i potpuno ih rehabilitovati, kao i sve vezano za seks u paketu. To je moja suštinska ideja! SEKS, LJUBAV i njihove suprotnosti su najsnažnija praiskonska pokretačka energija čovečanstva, te ću se time baviti i ovde. Nije loša zanimacija, dapače, mnogo je stimulativnija od raznih političkih utupljivanja, pa se javljajte slobodno.

 
Ići ćemo korak po korak i svemu ću vas naučiti.

 
Još jednom, dobro došli u moje gaćice!!!

Šta misliš na koji način se istopila bombonica koju si mi dala na rastanku?

Isto veče kad sam došla kući, pred spavanje, ispala mi je iz džepa a umesto u usta, spontano sam je spustila na svoje vlažne usne vrele višnje (donje). Znaš li kako glatko  proklizava izmedju njih? Prvo između spoljne i unutrašnje s leva, a onda istom putanjom s desna. Ima savršeno trenje, kao bob sanke na uglačanoj stazi. Pravi piruete kao šampionka u umetničkom klizanju. Samo što je moja staza neuporedivo toplija. Ona srednja stazica koja vodi ka klitorisu joj je omiljen pravac kretanja gore-dole, upravo zbog kritičnog grebena, jer kada pređe preko tog vrha zaglavi u neprohodnoj šumici i vraća se opet nizbrdo. Sama od sebe. To joj je omiljena skakaonica ka podnožju. Par puta je nezaustavljivo stremila ka ambisu gde bi verovatno neslavno završila u usijanom vulkanskom grotlu. Nisam joj dozvolila da propadne tamo. Možda bi se jednostavno izgubila u mračnom materičnom lavirintu, gde je moji spretni prsti ne bi mogli ni napipati a kamoli izvaditi.

Ja inače ne volim ukus Orbit bombona, baš kao ni žvakica, ali je veštački limun napokon dobio smisao, tamo dole. Pošto pička ima svoju vlažnost, kiselost i PH vrednost, taj ukus se neverovatno dobro uklapa u hemijsku reakciju sluzokože. Probala sam. Mislim i bo-bon i ono drugo. E sad, pitaš se ti, kako ono drugo? Bobonicu sam, već sasvim napaljena, poluistopljenu stavila u usta, jednostavno. Ali nisam htela da je tamo uludo trošim, jer je morala da me odvede do orgazma, što joj je i bila namena i plemeniti cilj. Njeni krugovi i ritmično klizanje potrajali su taman toliko. (Do svetog /G/ grala ima još da se traga i putuje.) Tako da možeš da budeš sigurna da si me dovela do ekstaze, verbalnim uputstvom, na indirektan način, na čemu sam ti prezahvalna. Spavaj mirno. 

Ali onaj drugi ukus je mnogo bolji. Ukus moje ribe. Ja inače vežbam jogu i mogu da savijem kičmu bez problema, onoliko koliko mi treba da bi se olizala. Mislim, ne mogu celu večnost da ostanem u tom položaju, ali dovoljno dugo da se liznem nekoliko puta. Nekada su i sekunde dovoljne. Ako si pomislila da to praktikujem kao omiljenu tehniku samozadovoljavanja, ne preteruj. Ne mogu da masturbiram a da se mučim, to mi fizika ne dozvoljava, a i bilo bi isuviše uvrnuto da redovno ližem cupi sama sebi. Kada ližem, radim to drugima i obično dozvoljavam da me drugi ližu, lepše je i jednostavnije. U svakom slučaju interaktivna lizačina – lingvistična razmena, donosi više uzbuđenja. Ali vratimo se bombici Orbit i njenoj neveseloj sudbini rastopljenoj u moru mojih vaginalnih sokova, mimo svih televizijskih reklama. Taj limun koktel, rekla bih da ima super-afrodizijačno dejstvo, jer na mozak deluje kao Molotovljev koktel.

Tek, mala limun bona, osim što je kiselkasta i žuta, ona je i prilično ljuta. Zbog  svog mentolskog jedinjenja deluje u isto vreme osvežavajuće, nadražujuće i anestezirajuće podsticajno. Stimulativnija je od tri lajna koksa i ostalih apova. Osećala sam intenzivnu winter-fresh notu i već sam pomislila da će mi intimni ski-lift kraširati, zbog nespojive kombinacije elektriciteta i vlage. Hladi pa žari. Žari pa hladi.  

Inače, osim što taj bombonac, ima nesvakidašnju tajnu namenu, uz ljutinu i svežinu, on je ruku na srce, ipak bio nedovoljan. Znaš kako je, morala bi se zadovoljiti optimalna suština prirodne simetrije dve ruke, da bi sve bilo idealno. Znači pod desnim kažiprstom bombon, ali i pod levim isto tako. Postaju dve komete koje stalno trče jedna drugoj u susret, ali se nikada ne sretnu jer idu različitim putanjama. Potpuni nadražaj koji se postiže sinhronim dualnim kretanjem dva prsta.

Zato sam ja kupila Orbit bombone!!! i to više kutija!!! daju mi krila!

Ako hoćete da se vinete u nebo i nadletite ptice - kupite svetlo plave!

Ako hoćete da zaronite u prostrane dubine i kovitlace okeana - kupite tamno plave!

Ako hoćete da vaša pička ima ukus mediteranskog nektara - kupite narandžaste!

Ako hoćete da vaša mindža ima užarenost, toplotu i radijaciju sunca - kupite žute!

Poslužite njima i one oko vas. Oni ni ne slute kako obična bombona može biti neodoljivo bezobrazna i bezobzirna.

To su moje glavne poruke u ovoj savršenoj reklami za Orbit firmu koja bi mogla nešto i da mi plati, jer je nikada niko nije ovako maštovito promovisao na tim ubitačno dosadnim TV kanalima. Na ekranu bi se lepo videle bombonice kako poskakuju i šetaju po pici rukovođene prstima kao kuglice u fliperu. Po glatko izbrijanoj devičanskoj pici, bez ijedne dlačice. Upečatljivo!
Ali manimo se reklama, treba da vidiš šta sam ja u stvari na kraju uradila.
Kupila sam sve vrste tog erotičnog proizvoda da bih ga isprobala, ali upala sam u konzumentsku groznicu. Sada ih koristim 3 + 3 odjednom, sa šest prstiju obe ruke. Kada mi curica sasvim utrne od prevelike količine mentola i klitoris mi se sasvim upali i otekne, kada me protrese šestostruki orgazam, shvatam da je taj multi-vita pristup neizmerno bogatiji, efektniji i afrodizijačniji od svih ostalih standardnih preparata na tržištu. Bolje se osećamo uvek sa šest karata u ruci nego samo s jednom.

A ne goji jer je sugar free!

Eto vidiš kako je kratak put od jedne nedužne bombone do hiper inovativne seksualne tehnike. Ja se uopšte oko ovog nisam smorila. Klizi brate, samo od sebe. Odlična autoerotska egzibicija i dopuna. A tebi? Ako ti je kojim slučajem bombon zastao u grlu ili negde dole, neka sklizne slobodno, imam ih ja još puno. Ma tebi je samo jedna dovoljna, znam te. Prošetaću sutra do tebe da ti pokažem, i prosurfujem je malo, ako mi dozvoliš.